Сећање

Питање НАТО агресије на СР Југославију представља једно од више питања које је делило и још увек дели грађане Црне Горе. Нема потребе да наводим да је те несрећне 1999. године, када је започета злочиначка агресија НАТО алијансе на нашу земљу, постојао један број оних потомака православних Црногораца који су сматрали да се НАТО бомбама и злочином „решава више питања“ те да се и Црна Гора на тај начин „ослобађа“ од братског загрљаја са Србијом.

    Нема сумње, историја је све најтачније забележила. И у историји све остаје. За памћење и подсећање.

    Српски народ је много пута у својој историји подносио различите жртве. Доживели смо чак и то да су невине жртве НАТО агресије приказане као жртве за наше „ослобођење“. На жалост, нисмо ни први, ни једини, ни последњи. И није нам то први пут у нашој историји.

    За те жртве нам се, као што је познато, још увек нико није извинио и, по свему судећи, још увек нема намеру да затражи опроштај. Можда је још горе од тога сазнање да они који пред Богом и цивилизацијом за тај масовни злочин сносе одговорност ни данас, после десет година, не осећају трунку кајања. Можда је илустративан пример Родерика Мура, актуелног америчког амбасадора у Црној Гори приликом одговора на једно непланирано питање.

    Један православни хришћанин је прошле године, по слободној вољи, посетио преко медија најављено предавање америчког амбасадора у Подгорици. Предавање се тицало стратегије САД према Црној Гори.

    Не знам зашто, али амбасадор се у свом предавању пожалио и на извесне проблеме са куповином меда у Подгорици. Тај слушалац није могао да издржи па се, када је започето са питањима публике, културно јавио да саопшти једну констатацију и  постави питање.

    Упозорио је амбасадора да су проблеми са куповином меда, мањком пчела и кошница на нашим просторима узроковани НАТО бомбардовањем касетним бомбама и другим видљивим и невидљивим справама, оружјима и оруђима за масовно уништавање људи, објеката и природе. Подсетио је и на чињеницу да је Црна Гора прва, а Србија највећа жртва злочиначке НАТО агресије. И, на крају, питао је америчког амбасадора да ли ће се и када ће се извинити грађанима за злочине које је приликом бомбардовања 1999. године његова земља без објаве рата и некажњено починила. Подсетио га је и на то да предавање о стратегији САД према Црној Гори представља идеалну прилику да то неизоставно учини.

    Није вам тешко да претпоставите да је амерички амбасадор одбио да упути речи извињења жртвама, њиховим породицама и свим народима који су страдали и патили током тих крвавих 78 дана НАТО агресије. Још вам је лакше да претпоставите да су неки од присутних на том предавању итекако негодовали што се један слободни грађанин Црне Горе „дрзнуо“ да таква питања поставља америчком дипломати у сред Подгорице. Сутрадан је тај младић у медијима проглашен „непристојним уљезом“ који, тобоже, „брука и срамоти Црну Гору“!?! 

    Не могу да се овом приликом и у овом Великом посту не сетим да је Господ Исус Христос једнога који га је тукао питао: „Зашто ме бијеш?“ По свему судећи, данас су таква питања не само непожељна него готово и забрањена.

    Ипак, свако по својој савести носи своју одговорност. Црква Христова се сећа и до скончања света ће се сећати свих невиних жртава, па и жртава НАТО агресије. За покој тих жртава и подсећање оних који живе на земљи одржавају се парастоси, подушја и помени у свим храмовима и манастирима наше помесне Цркве. Немамо право, не можемо и не смемо да заборавимо ниједну часну и честиту жртву у својој историји. Народ који би то урадио себе би суштински исписао из постојања.