Муџахедини отели имања!

Станку Јовановићу и његовим сународницима Каравласима муџахедини и њихови следбеници Бошњаци отели су вековна имања у Горњој Маочи и прете да ће их побити уколико им се приближе

Слика: УЗУРПИРАНА ИМОВИНА ПОРОДИЦЕ ЈОВАНОВИЋ... Кућа уништена, а муџахедини у истом дворишту праве нову

Станко Јовановић (55), из села Горња Маоча у општини Сребреник у ФБиХ, већ десет година безуспешно покушава да врати у посед своје имање које су узурпирали муџахедини, баш као и његовим комшијама и сународницима Каравласима, а сваки пут када је то покушао, једва је живу главу извукао.

Иако су му узурпатори, муџахедини из арапских земаља и њихови следбеници Бошњаци, претили да ће га заклати, набити на колац и главу одрубити, стављали му нож под грло, псовали четничку и циганску мајку, тукли га и пљачкали односећи му са новчаником и парама и све личне документе и поручујући му да се ни он ни било ко његов више никада не враћа у Горњу Маочу, Јовановић тврди за Пресс РС да надлежни у општини, укључујући и полицију, пуну деценију нису ни прстом мрднули како би бар покушали да заштите његова основна људска и имовинска права.


Власт их штити

- Сваки пут када бих пријавио шта ми се десило приликом покушаја обиласка мог имања које су незаконито присвојили муџахедини, полиција ФБиХ би само мене приводила на информативни разговор у Сребреник као да сам ја криминалац! Стекао сам утисак да сви тачно знају шта се дешава у Горњој Маочи, али да се тамошње институције заштитнички постављају према муџахединима који су узурпирали имовину нас Каравлаха, вишевековних становника Горње Маоче. У својој строго затвореној заједници, на нашим имањима, муџахедини сада живе нормално, узели су овдашња муслиманска имена и раде шта желе.


Нови живот каравлашких породица у Батковићу

Већина од стотинак каравлашких породица из Горње Маоче, међу којима и породица Станка Јовановића, после рата изградила је куће у селу Батковић код Бијељине.

- У Батковићу је и пре нашег доласка живело око 500 припадника наше етничке заједнице. Са нама досељеницима, данас у Батковићу има близу 200 кућа Каравлаха. Пореклом смо из Румуније и православне смо вере. Наши преци су деци временом почели да дају српска имена и презимена, мада се и данас сви трудимо да задржимо бар основно познавање румунског језика који сматрамо матерњим - каже зет Станка Јовановића, Ратко Стојановић.

Од руководства општине Сребреник стално добијам уверавања да ће ми имовина бити ослобођена, али још ништа није конкретно урађено. Напротив, летос сам видео да су муџахедини почели да граде своје куће на нашим имањима, поред наших уништених и опустошених кућа. На приватној земљи граде чак и заједнички паркинг и базен за напајање стоке у центру села - прича Јовановић и тврди да му је приликом последњег покушаја да обиђе имање претио извесни Мирсад Чехић који му је поручио да ће му све побити ако се поново појави у Горњој Маочи.

Јовановић истиче да је за последњих десет година неколико пута гледао смрти у очи, односно сваки пут када би покушао да се бар приближи свом родном крају.

- Муџахедини су ми увек претили, физички и психички ме малтретирали, а полиција је све то неретко и сама гледала и, ако је нешто и чинила, подржавала је њих, а не мене! Каравласи су у Горњој Маочи живели више од 300 година, али су 1992. године све породице протеране. Расули смо се широм Европе, пошто је већина људи из нашег села и пре рата обезбеђивала егзистенцију радећи по Немачкој и другим земљама западне Европе. Нико се није вратио у наше село. Ретки срећници успели су да продају куће, али већина још не може да уђе у посед своје имовине. Ја сам решење за повраћај имовине добио тек 2002. године али тек тада је настао пакао за мене и моју породицу - каже Јовановић.


Сталне претње

Он додаје да се готово цео радни век налази на привременом раду у Немачкој и истиче да је планирао да се врати у родни крај. Међутим, већ 2003. године постало му је јасно да то неће бити нимало лако.

- Те године намеравао сам да оберем шљиве у свом воћњаку у Горњој Маочи и чак сам повео и најамне раднике. Наивно сам поверовао да ћемо бити безбедни, јер сам своју посету најавио и снагама тадашњег ИФОР-а. Међутим, један муџахедин одмах је насрнуо на мене. Оборио ме на земљу и прислонио ми нож на врат, претећи да ће ме заклати ако одмах не одем. Тек када је изнад воћњака почео да се спушта хеликоптер ИФОР-а, он и још десетак мушкараца са дугим брадама који су били око мог воћњака, побегли су у шуму. Војници међународних снага су нас у три војна транспортера тада довезли до Брчког и њихов ангажман око овог проблема завршио се на томе. Моји пријатељи у Немачкој били су шокирани после мог препричавања овог догађаја - каже Јовановић.