КОМУНИСТИ, ГДЕ ЈЕ ТЕЛО СВЕЦА?

Потрага за хумком светог Јоаникија, митрополита црногорско-приморског, траје дуже од шест деценија. Екипа Прессмагазина је на трагу да открије дуго чувану тајну, једну од највећих после потраге за гробом Драже Михаиловића

Тешко да ће се икада сазнати тачно време и дан смрти Јоаникија Липовца, митрополита црногорско-приморског, мученика у Христу и потоњег светитеља. Не зна се ко је заповедао стрељачким водом, ко је стражарио, а ко пуцао, понајмање да ли је светац у самртном часу нешто рекао или пожелео.

Претпоставља се да је уморен у једно предвечерје, средином јуна 1945. године, у јарузи подно Букуље. Додуше, и јаруга и вододерина има пуно диљем наше земље, али ће се ова, по много чему, памтити само по злу. Јер, како тврде сведоци без имена и презимена, некадашње власти су баш овде доводиле и под окриљем ноћи стрељале домаће издајнике и народне изроде, на стотине оних којима судови нису судили, нити су им кривњу доказивали. Таква су, кажу, времена била, ваљало је хитати и жито од кукоља раздвајати. А да ли је, при том, и невиних било, лажно оптужених и омразом на зуб узетих, никога није занимало.

Највећи део ратних година митрополит Јоаникије је провео на Цетињу, заједно с народом. С њиме је делио терет ратних и гладних година, довијајући се како је знао и умео. Сведоци и злуради језици су га оптужили да се састајао са италијанским окупационим властима, што уистину ни сам митрополит није спорио. Једноставно, ваљало је заштити људе и ослободити сужње, морало се молити и са злом носити. Захваљујући њему, из затвора је избављена и мајка Пеке Дапчевића, партизанског генерала, коме је управо тај чин послужио као крунски доказ његове сарадње са окупатором?!!

Нема поузданих трагова где је и како заробљен Јоаникије Липовац. Зна се само да је након одлуке да привремено напусти Цетиње, заједно са шездесетак свештеника, седам хиљада четника и километрима дугој колони старих, изнемоглих и нејаких, кренуо у још једну судбинску сеобу. Како се показало, трагичнијом од свих претходних. У близини Зиданог Моста у Словенији прогнанике је зауставила Прва југословенска армија. Већина их је побијена на лицу места, без суда и суђења, без гроба и обележја. Мању групу заробљених, међу којима су били митрополит Јоаникије и свештеник др Лука Вукмановић, рођени брат Светозара Вукмановића Темпа, партизани су пребацили у Београд. Причало се да су високог партизанског старешину упитали шта да учине с њима, а да је Темпо наводно одбрусио: „Исто што и са осталима!" Напослетку, тако је и било.

У Београду се митрополит није дуго задржао. Према речима професора Жељка Видакова Зиројевића, врсног историчара и доброг познаваоца вунених времена, Озна га је по налогу Милована Ђиласа убрзо спровела до Аранђеловца, где је затворен у јеврејској вили „Малер".

- Припадници Озне су га страховито мучили, тукли, малтретирали, терали га да сатима стоји, а ако би покушао да се наслони на зид, одмах би следовале батине - препричава Зиројевић оно што је лично чуо од Радојице - Раке Ивановића, родом из села Крћевца код Аранђеловца, борца Шумадијске партизанске бригаде, ратног војног инвалида, потоњег мајора Удбе и једног од сведока последњих тренутака живота овог посвећеног безгробника.

О страдању митрополита пуно је причано и међу нашом емиграцијом. Један загранични Србин је овако описао његове последње тренутке:

- Већина комунистичких крвника је продефиловало поред окованог митрополита и свако је бес испољавао на свој начин: неко у шамарању и чупању браде, неко у пљувању и шутирању, док је мајор Василије - Чиле Ковачевић отишао и корак даље - приносио је путир препун четничке крви и тражио да се митрополит њоме причести.

Према речима овог избеглог Србина, извршењем смртне казне је лично командовао тадашњи пуковник Озне Владимир Роловић, потоњи југословенски амбасадор у Шведској и такође жртва терора: 1972. године, на радном месту у Стокхолму, убиле су га усташе.

Нажалост, и поред бројних очевидаца, данас нико поуздано не жели да каже где је покопано Јоаникијево тело. Гроб је, вероватно, у близини места страдања, у кориту потока надомак Буковичке цркве. Својевремено су дрвосече причале да је тело плитко укопано, да су бујице са Букуље кости разнеле, али данас као да мало ко у то верује. Професор Зиројевић верује да живих сведока још има и да није све избрисано током минулих година.

Потрага... Омер Петојевић сматра да је гроб испод бетонске плоче која на Буковичком потоку прави каскаду

- Време је да се тело митрополита сахрани на начин достојан човека и по правилима наше цркве, али и да се истина о његовом страдању коначно открије - каже наш саговорник, до кога је, стицајем околности, допао и прстен светитеља. - Јоаникије је уочи самог стрељања кришом дотурио прстен његовом чувару, тадашњем капетану Озне Радојици - Раки Ивановићу, и заветовао да га преда патријаршији, неком од његове породице или митрополији. Овај давнашњи аманет још није испуњен, а верујући да ћу управо ја моћи да га остварим, Ивановић ми је на самрти предао и овај прстен.

ЕКСКЛУЗИВНО ПРВИ ПУТ У ЈАВНОСТИ

Прстен светог Јоаникија, који је пред стрељање дао чувару Озне, заветујући да га преда СПЦ или неком из породице. Чувар је на самрти предао прстен Зиројевићу, који верује да је дошло време да се завет испуни

Време је да се завет испуни, али и да се коначно обележи масовна гробница у којој су покопани и многи други несрећници. Нажалост, и поред бројних сведочења, држава се по овом питању још ниједном није огласила.

Гроб под водом?

Трагајући за гробом светог Јоаникија, екипа Прессмагазина је стигла и до Омера Петојевића, новинара и хроничара аранђеловачких збивања, који се истим послом активно бави последње две године. Тачније, од доласка митрополита црногорско-приморског Амфилохија Радовића и професора Зиројевића, на чији иницијативу је и започела потрага.

- Обишли смо све јаруге и вододерине подно Буковичке цркве, виле „Малер" и куће књижевника Данка Поповића, где су, по свему судећи, и вршена масовна стрељања - каже Петојевић. - Лоцирали смо неколико места на којима ћемо скенером потражити трагове фосфора, који би нас довели до костију. ДНК анализом би касније непобитно утврдили да ли земни остаци припадају Јоаникију или не. Сем тога, још има живих сведока овог догађаја који би релативно лако могли да нас доведу до гроба.

Могли би, али очигледно неће. Носе грех у себи и тврдоглаво ћуте. Ипак, један од њих се недавно одважио да укаже на једно место. Реч је о бетонској плочи која на Буковичком потоку прави водену каскаду. Наводно, тело је покопано баш испод ње, како се никада не би пронашло. Да ли је још тамо, ускоро ћемо сазнати.