МАЈОРА ТЕПИЋА СВИ ЗАБОРАВИЛИ!

Кад прођете Козарску Дубицу и упутите се према Костајници морате проћи кроз село Комленац. На први поглед у овом селу ништа не упада у очи, стотинак домаћинстава разбацаних уз пут као печурке. Али, ако којим случајем застанете у ово поткозарско село и приупитате било ког мештанина по чему је познат Комленац сви углас ће вам рећи: “По мајору Милану Тепићу првом хероју из Републике Српске и последњем одликованом хероју СФРЈ“. Њихов познати комшија мајор Милан Тепић је не желећи да препусти оружје из касарне “Војновић“ у селу Беденик надомак Бјеловара хрватским паравојним снагама 29. септембра 1991. године, минирао складиште муниције са 170 тона експлозивних средстава и дигао га у ваздух. Тако се придружио свом давном сународнику ресавском војводи Стевану Синђелићу.

Са њим је тада погинуло и десетак војника који нису хтели да напусте свога мајора и преко 300 хрватских војника који су покушали на силу да заузму касарну. За свој подвиг мајор Тепић је постхумно одликован од СФРЈ, а званичници РС су назвали по њему орден за посебне заслуге у рату. Добио је своју улицу у Београду, Новом Саду, Бањалуци и многим другим градовима. Данас у породичној кући Тепића у Комленцу живи само мајка српског хероја - Милена Тепић. Нашу екипу на улазу у двориште имања Тепића ова 70–годишња старица је дочекала речима: Бог вам помогао дјецо! Сједите ту испред куће сада ћу ја доћи, поручила нам је бака Милена. Изнела је пред нас ракију и кафу и села за стол и почела причу о свом сину Милану.

- Тешко је бити мајка српског хероја. Нико неће ни да те погледа. Само те се сјете на годишњицу његове смрти и то је све. Локална власт у Дубици ми је чак одбила захтјев и за краткорочни кредит од 5.000 хиљада марака који су се додељивали породицама погинулих бораца. Мислила сам тим новцима да поправим кров на кући који ми прокишњава, али сам одбијена у општини. То све говори о томе колико се цени жртва мога сина. Али живот иде даље - каже мајка Милена.

Према речима баке Милене љубав према војсци Милан је повукао од ујака Гојка који је често свраћао и причао о својим ратним данима у партизаним и на Козари. Већ у детињству очаран причом ујака Милан је чврсто одлучио да буде војник.

- Био је изузетно интелигентан. Одличан ученик како у основној тако и у средњој школи. Волио је много да чита. Посебну руску литературу и све остале књиге које су се односиле на војску. Војну академију у Загребу је завршио врло лако и успешно и радио је у Пожеги и Вражадину, а онда је уследио Бјеловар – присећа се мајак Милена.

Два месеца пре несрећног догађаја последњи пут се чула са Миланом, питао је како му је породица и фамилија и како се држе она и отац Стево и онда више ни трага, ни гласа. Вест о смрти сина је чула на вестима што је било стравично.

- Када се све то издогађало сви смо били у неверици, а онда су нам његове колеге то и потврдиле. Уследила је сахрана односно подизање споменика, а ни дан данас немамо ни један Миланов остатак у гробу. Отац Стеван који је био веома везан за Милана никад се није помирио са његовом смрћу и просто је увенуо за њим. Неколико година након Миланове смрти, умро је и Стево, који га никада није могао прежалити – прича мајка Милена.

Сам Милан био је испред свога времена што се тиче војске. Видио је већ тада многе пропусте у ЈНА и најављивао рат који ће доћи. Али није могао да зна да ће у својој 34 години окончати живот, прича његова мајка.

- Био је карактеран и човек од речи. Волио је посебно животиње и у дубини душе био је веома осјећајан. Складиште које је дигао у ваздух је урадио због заклетве коју је дао војсци ЈНА и никада је не би погазио. Знам какав је био мој син – истиче мајка Милена.

На гробљу у Комленцу Милан Тепић има споменик, а крај њега је сахрањен његов отац Стево. Пут до гробља је лош, а и само гробље често буде неуредно, па након више апела мајке Милене неко се удостоји да дође и покоси траву и уреди место где почива први српски херој отаџбинског рата Милан Тепић. Како мајка хероја Тепића каже паре да се уради пут до гробља где почива српски херој су стигле из Београда пре неколико година али ни дан данас пут који води на гробље није асфалтиран. Када смо се растајали са мајком Миленом и одлазили из Комленца старица нас је испратила са сузама у очима и дрхтавим гласом поручила: Сретан пут децо и навратите кад год можете!

 СТАВ

Реч се једном даје

Милан Тепић је поред херојског дела за које је одликован остао упамћен и по својој оданости држави и војсци чију је заклетву положио.

- Један пут људи дају реч. Она остаје или се погази. Ја сам дао реч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко - говорио је мајор Милан Тепић.

 КОМЛЕНЦ

Посетио и Младић

Негде крајем 1992. године једно јутро око наше куће у Комленцу се појавило мноштво војника и међу њима генерал Ратко Младић, присећа се Милена.

- Пришао ми је пољубио ме и изјавио ми саучешће. Дошао сам да поздравим мајку српског хероја рекао ми је тада генерал Младић. Провео је неко време са мном и Стевом. Причали смо о Милану и тешким временима која су дошла. Генерал Младић је упијао сваку реч о Милану и само је уз уздах проговорио: “То је био војник” – прича мајка Милена.