Срби и историјски ревизионизам

Последњих година се све чешће чују оптужбе о појави ревизионизма у српској историографији. Гласни заговорници ове тезе се залажу да треба на другачији начин писати о прошлости српског народа. Стално се истиче потреба да се више истиче културна а мање политичка или војна историја. Нико не спори да је културна историја српског и осталих народа важна, али је неозбиљно веровати да ће то бити начин на који ће се доћи до помирења. Они који се стално позивају на демократију и људска права нам говоре да треба поново прећутати неке догађаје и издавати уџбенике на основу идеолошке подобности. Историјски ревизионизам задњих година се јавио као последица политике према Србима крајем 20. века и има јасну идеолошку позадину.

Можемо разликовати четири типа ревизионизма: „хантингтонски“ , који настаје као нуспродукт идеолошког става сукоба цивилизација; ревизионизам домаћег порекла иза којег стоје невладине организације и гласноговорници тзв. „друге Србије“; балкански ревизионизам, који настаје као жеља да се неисторијким аргументима а често и неистинама оправда настанак нових нација на овим просторима и „хашки ревизионизам“ који треба да нас убеди да су Срби кроз своју историју једино мислили како да дођу до нових територија и створе тзв. „Велику Србију“ .


РЕВИЗИОНИЗАМ ИНОСТРАНЕ ИСТОРИОГРАФИЈЕ

Историјски ревизионизам у свету је настао као последица политике према Србима крајем 20. века. Јавља се на глобалном нивоу као оправдање полтике и идеологије САД-а према Балкану. Основу тог ревизионизма налазимо у теорији о сукобу цивилизација. Повод за теорију о сукобу цивилизација дао је још 1952. Арнолд Тојнби у свом делу „ Судар култура “ где је развио тезу да се Запад неминовно судара са Истоком тј. Русијом у својим политичким и културним вредностима. Почетком деведесетих, инспирисан овом тезом, Самјуел Хантингтон је написао своје дело „ Сукоб цивилизација “ у коме је на основу културе и религије развио тезу о сукобу запада са истоком на основу цивилизацијских разлика. Његова теза је да се народи повезују на основу религије и да је српски народ као православан икључиво везан за вредности Истока односно Русије. На жалост он је и постао идеолог америчке спољне политике па се данас на Србе и гледа као на руског савезника на Балкану. Ова идеологија је на жалост имала и те како утицаја на историју не само сукоба у задњих петнаест година већ и на сагледавање прошлости. Често и дипломатска историја Србије је одрећена закључком да је Београд верни сарадник Москве, а ми знамо да међународни односи нису тако прости али се на тај начин дају нека општа места и неутемељена тумачења прошлости Балкана. Можемо поменути и неке од њих: Пјер Милза, Одри Бадинг ,Ноел Малком, Ричард Прекстон итд. Ноел Малком је познат по свом „чувеном“ делу о историји Косова која представља страшан пример фалсификовања чињеница у служби оправдања политике и албанског сепаратизма. Страшно је читати да чак ми Срби нисмо изградили Грачаницу или Високе Дечане, већ да су их изградили српски освајачи на већ старим темељима хришћанских цркава који су подигли Албанци. А не треба посебно поменути стално инсистирање на српском национализму и „Великој Србији“ На жалост ставови окавих научника имају своје присуство у медијима на западу. На тај начин се жели изградити једно ново мишљење које се представља као догматска истина. Историјска наука на Западу је умногоме прихватила такав став и због наше неактивности и затворености. Ова врста ревизионизма посебно је штетна због чињенице да данас све више људи књигу замењује телевизијом и интернетом. Стално им се сервира преко разних документарних филмова једнострана прича о распаду Југославије и српским злочинима.


„БАЛКАНСКИ“ РЕВИЗИОНИЗАМ

Други тип ревизионизма настаје на Балкану под дејством стварања нових нација и подстакнут је жељом да се оне историјски оправдају и потврде. Типичан пример је оно што се дешава у Македонији. Почетком деведесетих када се Македонија отцепила од Југославије, на све начине се кренуло у историјски инжењеринг оправдања таквог чина. Ни у једној бившој републици није присутан национални романтизам у толикој мери. Чак се данашњи Македонци поистовећују са Александром Македонским и на све начине се неки труде да успоставе историјски континуитет његовог царства и савремене Македоније. Наравно, не помиње се српски труд у Балканским ратовима у смисли да је то ослобођење, већ да је то српско освајање. На Косову је ситуација истоветна. Албанска историјска школа која је била присутна код албанских историчара и за време заједничког живота је позната по томе што Албанце сматра потомцима старих Илира тј. да су они најстарији народ на Балкану. У њиховим делима се стално инсистира на овој измишњотини која потиче још из 19. века. На све начине се негира и само српско постојање и српске културне баштине. О Србима се говори у контексту освајача и на тај начин се оправдава њихово протеривање. У Босни је историјски ревизионизам имао дугу историју још на почетку 20. века са појавом Калаја који је био њен управитељ. Још тада се кренуло у формирање једног вештачког босанског индентитета негирајући српски допринос. Код Хрвата је констатно присутна романтичарска теза о томе да су се они пре Срба населили на Балкан. Хрватски уџбеници су препуни фраза о великосрпском хегомонизму и стално се ревидира број побијених у Јасеновцу. Када говоримо о хрватском ревизионизму морамо уочити да је код те појаве присутно чак и преименовање територија као што су Црвена Хрватска што се односи на Црну Гори или Бела Хрватска под коју се подразумевају делови Босне и Далмације. Оно што нас посебно боли је ситуација у Црној Гори. Од самог постанка црногорске нације, што је страначка одлука врха комунистичке партије 1945. године, приметна је негација свега што је српско. Нарочито данас после отцепљења Црне Горе, то је итекако присутно и на медијима, и у школама и факултетима. Па се може чити да је Стефан Немања освојио Црну Гору ( иако се он тамо родио ), да су српски владари из династије Немањића освајачи и уништитељи црногорске-дукљанске државе, да је уједињење са Србијом 1918. извршено насилним путем и сл. Посебно се у изношењну ових неистина труди Дукљанска академија и тзв. Црногорска Православна Црква.

Требамо поменути и ревизионизам заговорника „катарзе“ и интелектуалаца тзв. „друге Србије“ . На основу своје идеологије, стално нас подсећају да ми требамо да се коначно одредимо према неким догађајима у прошлости. Они сматрају да се треба више окренути културној а мање политичкој историји. Њихови ставови почивају на неким догамтским питањима као што су југословнество или авнојске границе. Сваку критику југословенства они доживљавају као прст у око или позив на рат. Како да Срби после толико година проведених и заједничкој држави могу да имају позитиван однос према тој идеји? После толико година проведених у Југославији, после једне историјске дистанце не можемо ову идеју сматрати добром са становништва српских интереса. Говоре како би уџбенике националне историје требало писати и ускладити са мишљењем историчара из Хрватске или Босне. Замислите да се то дешава у Француској или другој европској земљи. Наравно нико не бежи од разговора или научних скупова, али како дођи до заједничког става са онима који негирају постајање Јасеновца као концетрационог логора за истребљење или се играју бројем жртава.


„ХАШКИ“ РЕВИЗИОНИЗАМ

Хашки трибунал је током трајања суђења извукао једну тезу да су Срби ратовали да би створили „Велику Србију“ и чак на основу тога и доводили сведоке и писали оптужнице. Само тужилаштво се усудило да извлачи полуистине засноване на идеолошком погледу на српску историју и борбу за ослобођење и уједињење 1804-1918. Тако се током самог суђења искристалисао један веома популаран мит о „Великој Србији“ на које су се сведоци и само тужилаштво често позивали.Овај мит заслужује да га објаснимо. Само идеја о некаквом националном уједињену није ни поменута током српске револуције 1800-1813 иако је можда постојала само као жеља. Једини проблем којим се српска тадашња елита посветила је било ослобођење од Османске власти и стварање организоване државе на ослобођеној територији. Морамо напоменути да је уједињене српског народа истовремно значило и рат против два царства: Аустроугарског и Турског. За разлику од неких европских народа код којих је национално уједињење била ствар политичке воље њихових елита, код српског се једино могло остварити оружјем. Та чињеница итекако одређује саму суштину српског ослобођења и уједињења. Само тужилаштво и историчари који су се појављивали као сведоци полазе од чувеног „Начертанија“ као националног програма који је имао за циљ стварање „Велике Србије“. Овај први српски национални програм за тадашњу европску интелигенцију није представљао ништа изненађујуће. Сама средина 19. века је обележена појавом једног националног романтизма и стварање различитих политичких и националних програма је била уобичајна појава код многих народа у тадашњој Европи. Сам програм је подразумевао ослобођење српског народа који је живео под Турском и више је пажњу Србије скретао ка југу: ка Косову и Македонији. У њему се не може наћи било какав призвук шовинизма или мржње према неком народу посебно. Чак напротив у њему је итекако присутна идеја словенства и саосећања са нашим суседима који су се налазили под окупацијом Османског и Аустроугарског Царства. Колико је Начертаније утицало на српску интелигенцију најбоље показује сам начин како се српска борба за ослобођење завршила 1918. Жтрвујући своју државотворност, Србија је прихватила идеју стварања заједничке државе са Хрватима и Словенцима. Чак идући и на своју штету, српска интелигенција је највише остала верна тој идеји чак и када је она била потпуно одбачена од свих осталих народа који су чинили југословенску федерацију. Велике Србије није никад било у оном смислу у ком неки желе да је представе. Српски национални програм је подразумевао једино уједињење српског народа на националној основи на праву самоопредељења, не на штету неког другог народа и не на тај начин да би се негирало њихово постојање.

Историја напада на српски народ, у смислу да тежи стварању своје државе на штету других народа, је веома дуга и често је служила као оправдање политике која се водила према нама. Све је почело од Аустроугарске и њене спољне политике према Балкану. Показавши посебно интересовање за Босну, влада у Бечу је у Србији видела свог највећег конкурента и противника. У новинским чланцима који су били под утицајем аустроугарске владе често се управо користо израз Велика Србија како би се Београд искмпромитовао и како би се нашло оправдање за агресивну политику према овим просторима ( анексија Босне и Херцеговине, дипломатски напори као би се раздвојила Краљевина Србија и краљевина Црна Гора итд. ) . Нарочити је хрватска интелигенција предњачила у тим нападима, не само пре рата 1914-1918. већ и касније током заједничког суживота Срба и Хрвата. Веома је важно истаћи да су југословенски комунисти у попуности прихватили ове конструкције и често истицали своју борбу против „великосрпског хегемонизма“ и „великосрпске буржоазије“. У периоду владавине комуниста теза „великосрпског хегемонизма“ је постала и део историјских уџбеника. Врхунац напада се десио почетком деведесетих када се распала Југославија и почео грађански рат. Велике силе су често потезале овај аргумент зарад својих интереса како у медијској сатанизацији Срба тако и у политичким одлукама.

На основу искрене анализе, јасно се види да нису Срби ти који су прихватили ревизионизам као основу своје историографије. Напротив, ревизионизам је итекако присутан код заговорника идеје о „националном прочишћењу“ и „катарзи“ у домаћој јавности а нарочито у стварању црногорске нације и брисању мрачне прошлости хрватског народа током Другог светског рата. Свако има право да каже своје мишљење, али је симптоматично да многи своју националну историју и своју државнотворност граде једино на негацији српске државотворности и српске културе. Управо је српски народ мета једног новог идеолошког погледа на прошлост који данас служи оправдању политике великих сила која се води на овим просторима.