Заслужио траг у огледалу српском

Недавно је Друштво српских књижевника Црне Горе и Херцеговине одлучило да новоустановљену награду "Огледало српско" додијели Миодрагу Трипковићу, једном од наших најистакнутијех савремених пјесника и есејиста. Трипковић је признање заслужио за цјелокупно књижевно дјело, а у образложењу жирија се истиче његов "отмен, ироничан и уклет рукопис, који по свему заслужује траг у огледалу српском". Аутор је више запажених књига поезије, прозе, есејистике и публицистике, и добитник бројних признања за свој књижевни и новинарски рад. Додјела овог најновијег књижевног признања била је повод за овај наш разговор.
~Шта за Вас значи књижевно признање "Огледало српско"?
- Ово високо књижевно признање доживљавам, прије свега, као моралну сатисфакцију. Радује ме што долази од колега писаца, што сам први пјесник који га је својим дјелом завриједио. Надасве, ласка ми што је та награда посве његошевска, и у етичком и у естетском смислу.
Награде, поготово оне књижевне, поодавно су код нас изгубиле на својој вјеродостојности и вриједности. Хоћу рећи: најчешће нијесу израз величине и значаја нечијег дјела, већ пуки одбљесак подобности појединих списатеља, омиљених код разноразних псеудо-жирија и власти. Надам се да ће се и убудуће додјељивати писцима за које Његош није неки локални прокуратор, већ је био и остао врховна тачка Црне Горе, онај који је од свих нас највише и најдубље видио и спознао.
~Награда носи наслов по Његошевом дјелу...
- Да. На Благовијести 1845. године, када је, највјероватније, почео и са писањем "Горског вијенца", Његош је сачинио антологију дотле још необјављиваних народних пјесама, којој је дао наслов "Огледало српско", сасвим у духу властитог осјећања пјесништва и улоге поезије уопште. Мислим да у Његошевом случају ни датум ни наслов нијесу случајно одабрани. Велики Владика је, доиста, сматрао да је поезија благовијест, Божје објављење, те да, како сам каже: Свемогућство светом тајном шапти само души пламена поете. Огледало нас упозорава и на ону вјечну слику коју оставља човјекова душа. Отуда код нас древни обичај да се оно прекрива у кући покојника.
~Ви сте своју књижевну авантуру почели данас већ знаменитом књигом пјесама "Потом отићи" (1970). Колико је она утицала на Ваше будуће стваралаштво?
- Сложио бих се са Ивом Андрићем, који је поновио осјећање Е. А. Поа, да се пјесници рађају са сивим печатом проклетства на челу. Код истинских пјесника, ви ћете увијек пронаћи, у њиховим раним радовима, коријене онога што ће се до неслућених размјера развити у њиховом каснијем дјелу. Тако, већ на нечијем почетку ви знате да ли је неко пјесник или није. Јер, поезија се не да научити. На почетку, као и на крају, човјек се увијек враћа изворима, прапочетку ствари. Поезија којом сам стремио од самог почетка, тежила је једном свјетлосном погледу на свијет. Оном погледу који Његош, да се послужим једним његовим изразом, назива осијањем, прозрачношћу, унутрашњим просвјетљењем. Сматрао сам да је основна дужност пјесника, прије свега, да буде поштен пјесник, и у етичком и у естетском смислу.
То значи ићи својим путем, пронаћи и трагати за оним смислом, оним садржајем и оном пјесничком коби која је иманентна одређеном пјеснику.
~У пјесми "Провинцијески пјесници" говорите и о другачијим пјесничким судбинама, "филозофији паланке", доколици...
- Ја сам негдје давне `71/`72. године написао пјесму на ту тему, сједећи на тераси хотела "Црна Гора", која је говорила управо о том погубном духу паланке, духу провинцијских пјесника, духу који се лако задовољава оним већ давно оствареним, и уљуљкује у лажну слику о властитим вриједностима. Данас је Црна Гора препуна разноразних Хљестакова, паланачких "генија", који поваздан какарижу о наводној угрожености и неуважавања њиховог дјела. А управо ти пјесници, са кокошијим сљепилом, чврсто држе страже на барикадама разноразних харанги и прогона сваког слободног човјека, поготово писца. Паланачки дух не дозвољава, што би рекао Бодлер, истинском пјеснику да размахне крила. Пјесник је у паланци онај његов тужни албатрос, коме се ругају и кога често шиканирају, чак и његова рођена пјесничка сабраћа.
~Ваша посљедња књига пјесничких есеја "Хелиогабал" изазвала је несвакидашње интересовање читалачке публике и критике. Велики српски пјесник Стеван Раичковић изразио је велико изненађење зрелим резонима, обавијештености из многих домена, смјелости, досљедности и литерарном уверљивошћу којим сте исписали готово све своје записе - есеје...
- Критика је добро примијетила неке од особености моје књиге, која је настајала годинама. Ја нисам као многи писци сјео да напишем књигу есеја. Уосталом и не пишем тако; уосталом, и не сједим за столом да бих писао. Понекад сам имао порив да обасјам нешто од онога што је за мене било значајно или интересантно. У дјелима писаца које сам ишчитавао, поготово оних који су, на неки начин, представљали и моју лектиру, тражио сам оно што је фрапантно, што представља не само срж нечијег дјела, него што, на одређен начин, представља и срж цјелокупне свјетске умјетности.
Једно од мојих основних осјећања, које провејава кроз читаву књигу, јесте осјећање да се пјесник не ствара него рађа. Отуда у поднаслову: сузе и мастило. Поезију могу сви писати, како је сматрао Миљковић, али богме, сви неће бити пјесници. Пјесник својим дјелом носи своју судбину, и његова судбина се очитава у његовом дјелу. Оно што рођене пјеснике издваја и чини изузетним јесте управо та њихова пјесничка коб, која се, као нека невидљива нит, протеже кроз читаву историју књижевности. Од Хомерових времена до данас није се десило да једна изузетна пјесничка биографија не одговара једном изузетном пјесничком дјелу.
~На чему данас радите?
- Пишем лабудње пјесме, које ће, што каже Црњански, када све увене, остати да живе умјесто мене.

Подијељеност по свим шавовима

~Каква је данас ситуација на црногорској књижевној сцени?

- Ми данас присуствујемо страшним подјелама. Не подјелама на писце и неписце, јер су то једине подјеле које су се у књижевности једино цијениле и поштовале. Црна Гора је данас подијељена, више него икада раније, по разноразним националним и клановским шавовима, партијској и страначкој припадности, и слава или углед и дјело, не зависе од тога какав сте писац и ког значаја, него од тога да ли припадате одређеном еснафу, национу, партији или покрету. У том смислу, најгоре пролазе независни, како бих рекао, слободни писци, пјесници који одбијају да буду везани и увезани у негве страначке, клановске или, пак, националне припадности. Ја сам се трудио да се и својим пјесничким ставом изборим за слободу, прије свега, других. Јер, ако се не боримо за слободу других, не можемо се изборити ни за властиту.