О рату против Србије

Ко кога бије у данашњем свету?

Питање које ми је послужило као наслов може се поставити поводом рата НАТО-а против Србије. Оно је, такође, присутно када је реч о ембаргу и ваздушним нападима на Ирак; поводом масовног покоља у Африци; поводом израелских државних поступака према Палестинцима; ако је реч о колонијалном рату Руса против Чечена; о репресивним мерама кинеске државе на границама своје територије, на Тибету, у Синкјангу. Реч је о питању рата у савременом свету после „хладог рата“. Међутим, у ономе што је названо „косовски сукоб“, рат се не помиње, као што се не помиње ни онај ко је у рату. Је ли Француска, на пример, чији авиони бомбардују Београд, у рату против Србије? Влада би се заклела да није. То је доказ да у целој овој ствари треба ближе размотрити коришћени језик.

Наведимо за почетак оно што је било консенсуално виђење рата против Србије у целој послушној штампи. Или, пре, нејасне тврдње које су подупирале то виђење, и за које је интервенција НАТО-а против Србије само један пример (уосталом, зато што је била само један случај, модел, за оне које је очарала, овај рат и није рат).

Тоталитарни систем, диктатори, гладни и моћни, нови Хитлери, зверски туку беспомоћне жртве, газећи тако људска права. Западне власти, иако их сваког дана репортаже штампе запљускују суровостима, једине које су по нарави демократске и хуманитарне, оклевају; још једном су жртве инерције коју изазива државни разлог. На срећу, постоји притисак, све упорнији и упорнији, јавног мњења, које, нарочито у Француској, представљају филозофи-новинари, овлашћени да кажу оно што је право. Попустивши под овим неодољивим моралним притиском, демократске и хуманитарне удружене армије неуморно нападају Звер. Морални рат стеже срце посматрачких гомила, али Правда мора бити задовољена. Постоје и неке неморалне храпавости. Према саопштењу генералштабова (као и увек у рату, друга (саопштења) не постоје) оне остају маргиналне. Овде-онде неколико десетина несрећника мртвих. Мало важно. Најзад, трупе људских права освајају спорну територију, каква год да је. Оне именују проконзула, чија је моралност изнад сваке сумње. Оне су ту тридесет или петесет година, али то је мало важно: јавно мњење више не брине ни о чему, хуманитарна олуја је прошла.

За процену ове монтаже хтео бих да искористим семантичку методу. Истражићу имена која су годинама служила за структурацију ситуације у бившој Југославији, и која су је структурирала око трилогије злочинца, жртве и хуманитарне интервенције, тј. Ослободилаца који су дошли са лепог Запада. Ова имена су, треба рећи, настојала да увере људе, који су веома далеко од било каквог интереса за ове споредне регије, да је суштина процеса распада Федеративне Републике Југославије била та „морална“ трилогија. Или да је према тој номиналној структурацији свако морао да познаје ситуацију и позове на интервенцију.

Како је деловао низ имена, и којега је привида он монтажа? Погледајмо ствар најпре из угла злочинаца и његовог злочина. Злочинац не може да буде демократа, јер се – нарочито у Француској, где се од краја седамдесетих интелектуална контрареволуција градила на том језику – цела драма се одиграва на сцени опозиције демократије и тоталитаризма, слободе и диктатуре. Милошевић ће, дакле, бити представљен као последњи тиранин Балкана, са свим уобичајеним фолклором, наслеђеним од Тинтина (Отокарово жезло): вема зла госпођа Милошевић, која вуче конце из сенке, злато похрањено у Швајцарској, неподношљива глупост владара, тајне службе, неизвесна завера пуковника итд.

Очигледно, не види се да се Милошевић суштински не разликује од Хрвата Фрање Туђмана, Босанца Изетбеговића, Руса Бориса Јељцина. Коначно, ни од шефа неке друге државе. Као и његове колеге после пада европских „социјалистичких“ партијских држава, он је уредно изабран, као и они (и, право рекавши, као сваки шеф државе), он је имао поверење само у непосредну околину, наиме, у породицу (тако је било са Митераном, Никсоном, старим Маом, тако је са Клинтоном, Шираком), као они, и он стеже медије, и као и они, пошто се одрекао сваког унутрашњег политичког циља, захваћен потресом претходног државног система, покушава да се барем добро представи из угла национализма. Али он је (мало) моћнији од хрватских, босанских, црногорских, македонских, албанских… суседа и противника. Он ће, дакле, насупрот другима, који, када за то имају прилику, чине исто што и он, бити обележени злочинац.

Да злочин, по природи ствари, иде уз диктаторе главна је теза данашње политике, што не смета да буде апсолутно лажна. Узмимо само Француску, нећемо рећи да су владе Четврте републике, оне са почетком Пете републике, под Де Голом, биле тоталитарне диктатуре. Оне су, ипак, у Алжиру починиле ништа мање грозне злочине, систематско мучење, обична силовања, прогонства, паљење села итд. Има исто толико разлога да се генерали и политичари из тог времена изведу пред неки претпостављени суд људских права колико да се пред њега довуку Пиноче или солдати југословенског грађанског рата. А да уопште не говоримо о америчким руководиоцима и војницима који су уништили Вијетнам.

Било би боље да пре утврдимо разлике између ситуација него режима. Ратови су увек сурови, но грађански и колонијални ратови су посебно ужасни. Не види се да су они то мање кад их воде парламенти, него кад их воде „диктатори“. Југословенски проблем је проблем рушења државе и крвавог цепања земље на етничкој, језичкој и религијској основи, а не злочини тоталитаризма.

После злочинца, злочин. Данас, за „цивилизоване“ западне народе, не постоји прави злочин који би заслужио непосредну војничку казну, сем злочина који се може упоредити са суштинским злочином, са безусловним злочином: са нацистичким уништавањем Јевреја. Као што скоројевићки бирократа Милошевић мора бити Хитлер (као што је то пре њега био Садам Хусеин, и још раније, у империјалном памћењу, Насер, за француско-енглеску несрећну експедицију на Суец), тако уобичајени и страшни покољи цивила, који се почине у сваком грађанском и територијалном рату (Алжир, Чеченија, Косово), апсолутно морају бити геноциди, расистички.

Стожер синтаксичког обрта (који је такође гнусна десингуларизација нацистичког истребљења Јевреја) јесте израз „етничко чишћење“, под чијом су заставом, и готово простодушно, убојице различитих „националних“ милиција бивше Југославије чистиле простор од „непријатеља“ на територијама које су желеле. Зна се да се, у том случају (технику су мајсторски користили Израелци и Палестини 19497), терор и разарање морају означити и изрећи, да би се људи натерали у бег: Хрвати, Босанци, Срби, савршено схватили и спровели, свако на свој начин: Срби, у почетку, у великој мери победнички, Хрвати не тако лоше, Босанци у малим ћошковима где је то било могућно. То такође, упркос окупацији покрајине и све моралнијим изјавама проконзула Кушнера, данас чине Албанци из милиције ОВК према остацима Срба и Цигана. Цигана скоро да више нема на „пацификованом“ Косову. Неколико дивљачких убистава, неколико опљачканих кућа, неколико злостављаних жена: и они одлазе. За Цигане нема изгледа. И Хитлер је уистину био одлучио да Европу очисти од њих.

Све је то, сигурно, варваризам, и не зазликује се од старе и крваве грабежи наоружаних банди, кад срушена држава пада у руке безначајних пробисвета. Неко време у бившој Југославији, пространи крајеви, добра, куће, жене, кад су се већ једном државни закони распали, а нови закони понашања су неизвесни, као да су се нудили милицијским гомилама и њиховим националним незграпним генералштабовима. Била је то свађа око плена. Узимани су поседи, држани су на оку, настањивало се на опустошеним имањима, гомилан је плен. Какве то везе има са нацистичком геноцидном политиком? Ко није регистровао у својој националној историји мрачне епизоде ове врсте, још горе, то није било тако давно? Шта је та савест Запада, који верује да види неразумљиви повратак зла?

Необично је да они који су моћ створили пустошећи огњем и мачем целу планету – Енглези су Ирску испразнили глађу и империјални поредак створили преко робијаша, Французи и Американци трговином црнцима, ратовима у Индокини и у Алжиру, Шпанци геноцидом над целим народима (правим геноцидом: нико није преживео од домородачког становништва Антила…), а да не узимамо у обзир кланице 1914-1918. и 1939-1945, необично је да се ове племените душе, које су тако дошле до безочног благостања, чуде, озлојеђују, да, овде-онде, виде мале народе који иду насилничким и освајачким путевима, који су били и путеви њихове властите историје. Треба ли схватити да је важно, пошто сте направили каријеру у империјалном рату, другима заувек забранити и најмању тежњу за моћи? То назирем из галиматијаса моралних интрвенција.

Пропаганда понавља да „тоталитарни диктатор“ лаже кад зине, у то не сумњам. Али шта рећи о људима НАТО-а? Свакако је данас занимљиво читати саопштења, на крају, тачна, више или мање тачна, рачунајући ту и саме војнике. „Хируршки напади“? Британска авијација нам данас каже да ако је 40 одсто бомби сручених на Косово и Србију, погодило циљ, то је већ сасвим добро. Може ли се рећи на шта, на кога су пале остале? Геноцид над Албанцима с Косова? Свуда се траже непроналазиве костурнице, а саопштење ОЕБС-а наводи цифру од неколико хиљада мртвих, што ће рећи, као да је очигледно: масакри (и утолико више што је ОВК започела партизански рат), али ничега што личи на етничко чишћење. Чувени „план о ликвидацији“ који су Немци тријумфално открили да би умирили своје пацифистичко јавно мњење? Ништа, лажна вест. Анкета ОЕБС-а показује да ништа није ни централизовано ни планирано. Истина је да су, у великој мери препуштене себи (и због тога што су хуманитарни савезници озбиљно оштетили њихове комуникације), српске трупе су овде-онде убијале па пукло-куд пукло, да би отерали људе. И ту долазимо до највеће лажи, достојне претеривања из рата 1914: све се десило, пошто су почели напади НАТО, који су, дакле, непосредно одговорни за ту катастрофу. Пре тога је постојала нека врста крвавог грађанског рата, као на толико места у свету. Данас више нема разлога да се у то сумња: сви разлози који су дати да се оправда жестоко и дуготрајно бомбардовање Србије и Косова били су велике лажи.

Три формуле НАТО-а за јавност су следеће: 1. Демократије нападају тоталитарне диктатуре. 2. Сећање на Шоа (холокауст) оставља јак утисак на етничке чистаче. 3. Трупе истине кажњавају пропагандисте лажи. Све три су биле само реторички лажни, рђаво скројени костими за прикриване улоге и за другу намеру.

Но сам идентитет оних који су открива неодбрањивост те конструкције. Ко су, наиме, ти савезници, чије је право на бомбардовање прва одлика? Тврдило се да је НАТО оружана сила, прво, демократија, друго, мишљења целог света („међународне заједнице“), треће законите судске власти, чија филозофија „људских права“ утврђује норме; њихови полицајци су (амерички) војници, који хватају кривце, и, најзад, њихов Међународни суд јесте суд правде.

Све је то само скандалозни привид. Најпре, одлука да се нападне Србија била је све сем демократска. Донела ју је тајна конклава, мада је Милошевић пристао на све услове из Рамбујеа, сем на један, неприхватљив за целу нацију (да буде окупирана од НАТО!), услов који је постављен само да доведе до рата. Американци и Енглези су хтели интервенцију, по сваку цену, као што су бескрајно желели да нападну Ирак, без било каквог мандата. Треба им одати признање да су империјално доследни. Треба покорити онога ко се потпуно не потчини, и то је све. Демократија с тиме нема ништа. Утолико пре што је ангажована коалиција, НАТО, начелно чисто одбрамбени војни савез, успостављен на правилима да буде инструмент одбране од напада. Најзад, неће се видети никаква „демократија“ у бесрамној паради надмоћног над слабима, што је импликовала доктрина „нула мртвих“ западњака, наспрам онолико мртвих Срба колико је потребно, и више од тога. Овај вид ствари је потврђен кад ниједан „демократа“ није подигао ни мали прст за Чечене. „Нула мртвих“, да се Москва бомбардује, било је сумњиво. Цела демократија те експедиције значи да се слаби смрви, кад се опире и да се моћни који се понаша као разбојник поглади руком по леђима.

Друго, уопште се не види да је ова експедиција била резултат хтења целог света. Израз „међународна заједница“ један је од најнеобичнијих примера на који се начин садашњи моћници представљају као да отеловљују постојећи тоталитет. Већ ни УН не представља бог зна шта, чак ни у њима није могао проћи напад на Србију! Ова „међународна заједница“, у ствари, означава Американце и њихове различите слуге. Цело јавно мњење, добро сондирано, искрено је било непријатељски расположено према овом рату. Руси су били против, Кинези, Латиноамериканци и добар део Европљана, нарочито, Италијани и Грци. Чак и Немци, био је потребан гнусни збор Зелених и понављање министарске лажи да би се покренула њихова непријатељска интервенција. Обмана је да се НАТО, војске и владе које га чине, у било којем смислу, означе као „представници“ тобожње „међународне заједнице“.

Треће, судска власт коју представља мешанац из Хага је чисти слуга намера империјалних војски. Добро се то видело кад је, за време бомбардовања, чија је једина грешка била што је трајало дуже но што је најављено, овај „суд“, решио да оптужи Милошевића, измишљотина да би се убрзале ствари и додало зрно жита у моралистички млин. Одлука којом је апсолутно управљала пропагандистичка забринутост војске НАТО. Како се десило да тада исти тај „непристрасни“ суд никада није ни помишљао да оптужи Путина, на пример? Тешко је наћи опортунистичкију и слугеранскију правду.

Уистину, једина аутентична правда би била да се тражи распуштање НАТО, за који смо видели да га чини међународна неодговорна наоружана банда, врло опасна за људска права и народе, и да се исто тако тражи распуштање суда, чија аутономија суђења, очевидно, не постоји, и који ће увек оптужити и осудити само оне за које Американци процене да је корисно за њихове посебне интересе да буду оптужени и осуђени. То ће рећи ускоро и сигурно: сви они који предложе револуционарни преображај успостављеног поретка. Верујте, никада неће бити тешко да им се прикачи нека афера с „људским правима“. Амерички маринци их могу онда ухватити успут ће побити становништво около, а суд ће их осудити. Демократија обавезује.

Уистину, трба поставити материјалистичку хипотезу да ниједна држава никад није покренула војску за црне очи морала и права. Веровање је обавеза пропагандисте, једино његова. Истина је, постоје људи који су веровали да су савезници ратовали против Хитлера због геноцида над Јеврејима. Утврђено је да савезници ни најмање нису бринули за њих, ни стратешки (они су препречавали пут немачком експанзионизму, не нацизму), ни тактички (ништа нису предузели против логора за истребљење, за чије постојање су знали). Могућно је, дакле, да је било људи који су веровали да је Београд недељама бомбардован због непоштовања људских права на Косову.

Ми не спадамо међу њих. Рат против Србије је служио као тест, по обиму осредњи, с обзиром на односе снага у свету после рушења Совјетског Савеза и краха хладног рата. Хтели су га Американци да би понизили Русију, а да се, ипак, са њом не сукобе и да пошаљу строгу поруку Кини (ко још верује да је авијација САД „грешком“ срушила кинеску амбасаду у Београду). Рат против Србије такође је показао управо после увођења евра, да Европљани нису сами способни, чак ни у свом опсегу, ни за какву војну акцију ма које размере. Сигурно, она је од НАТО-а направила војно оруђе планете, полицију у служби постојећег империјалног поретка. Приметимо да се од овог рата нико више не усуђује, у било којој области, ни да се намршти на Сједињење Државе. Јер, цео свет је видео важност Руса, вазалност Европљана, и крајњу (привремену?) опрезност Кине.

Главно значење за Француску њеног присуства у редовима нападача била је видљивост њеног повратка у НАТО. Сматра се да је деголовска независност припадала подели света на два блока и хладном рату. Осредње и мале снаге могле су имати размерно превише могућности деловања. Чини се да је данас слуганство неопходно потребно. Какав је, међутим, светски одјек могло имати одбијање Француске да се придружи полицијској операцији Американаца? Чини се да би тада Шпанија и Италија осетиле да су ослобођене од обавеза и да би Грчка могла материјализовати своје непријатељство. Немци би о томе добро размислили. Могло се, морало се упутити Американце на вечног савезника, Енглеску. Но не сањајмо. Чини се да је Француска имала потребу, за свој капитал и своја далека предузећа, за јамством да се налази под покривачем америчког војног апарата и да она све више и више урања у слугеранство према НАТО. Очигледно, у том се погледу ништа добро не може очекивати од атлантистичке традиције Социјалистичке партије, ни од Шираковог порицања свега што је у деголизму изгледало поносно.

У сваком случају, одатле ћемо извући закључак да упркос дискурсима о свемоћи економије, имати на располагању јак војнички апарат остаје алфа и омега међународних претензија и националне слободе. Европа неће бити ништа, ако себе не снадбе (али за то јој је потребна јединственија и добро устројена држава) војним средствима, посебно ваздухопловством, потпуно независним од америчког командовања. Американци су већ саопштили да ће на то доиста уложити вето.

Рат у Србији је био искушавање моћи, у исти мах, зато што је обликовао постојећа стања моћи, и зато што је испољио (као некад најпре према Хомеинију, затим према Садаму Хусеину) апсолутну вољу садашњих империјалних сила да забране успостављање нових регионалних сила, успостављање које од давнина до данас импликује могућност или реалност рата. Интервенција у Србији је показала је да, сем у усамљеним буџацима у којима се деценијама може међусобно убијати голим рукама а да се „морал“ не узбуди, империјалне силе, којима управљају Сједињене Државе и организоване у НАТО, са УН презреним покривачем, располажу монополом на рат у следећем облику: никоме неће допустити да добије рат. Против Ирана су наоружали Ирак. Против Ирака наоружавају УН. Против Србије шаљу НАТО. У свим случајевима, важно је да амбициозни не могу надјачати. Могло би се приметити да, будући да су победници у ратовима западњаци, и посебно Американци, створили су планетарну моћ. Веома тачно. То само значи да је лекција схваћена: никоме се неће допустити да буде моћан.

Ова је лекција једнака једној другој. Логика моћи никад није последица племенитих принципа, чак и ако она воли да у то уверава. Није обавезно да се филозофија потчини овој врсти пропаганде.

Није најгоре повезивати филозофију са опасним и крвавим подухватима. Јер, у том случају, она остаје, макар и до краја грешила, на страни изумевања, духа слабијих страна, моћи која треба да дође. Најгоре је везати је, чисто и просто, са осорношћу и самозадовољством Господара.

Увек постоји империјална тријада. Прво је војска која осваја. Други су трговци који отварају тржишта. Трећи су мисионари који преобраћују. Недостојно је филозофа да заузме ову позицију, било да је задужен да преобраћа у Христа-краља, било да проповеда „људска права“.