МЕЂУНАРОДНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Пише: Гостимир Т.Поповић, војнополитички аналитичар

prota49@yahoo.com

МЕЂУНАРОДНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Од почетка деведесетих година прошлог века на простору региона југоисточне Европе значајна је присутност међународних организација и снага свих облика и нивоа, али њихов учинак је у најбољем случају упитан. У многим случајевима је контрапродуктиван а у неким и крајње дестабилишући.

Врло често се помиње термин међународна заједница али још  нико није сазнао где она станује, који јој је број телефона, ко су људи који су одговорни и коме она одговара. Дакле, међународна заједница једноставно не постоји али су врло присутне поједине међународне организације и снаге.

У нашем случају на просторима Републике Српске и Федерације БиХ, поред многих других, имамо три врло значајне организације као што је Високи представник, мисија ОЕБС и мисија ЕУ.

У овом случају позабавићемо се институцијом високи представник са циљем да је посматрамо као систем а не поједничног носиоца ма како се он звао и одакле долазио, иако је до сада ова функција персонализована са њеним “првим” људима што се није показало добрим за функционисање система.

Институција високи представник која је дефинисана Анексом 10 докумената Дејтонско париског мировног споразума замишљена је као кључна помоћ локалним органима на свим нивоима да развију одржив и демократски систем.

У свом досадашњем раду, са часним изузетком времена првог носиоца ове функције, високи представник је све радио само није радио на послу који је дефинисан поменутим анексом. Таквим развојем догађаја али и неблаговременом, тачније никаквом, реакцијом домаћих органа ова институције је прерасла у класични облик недговорног протектората а према неким параметрима и неконтролисане диктатуре,  који не само да није донео напредак већ је у неким сегментима ниво поверења вратио далеко уназад.

Наметање закона, смене легално изабраних функционера, уплитање без икакве контроле у све и свашта допринело је да се од веома добре замисли направи систем који никоме не користи изузев оних који су ту запослени и који троше веома велика средства а без икаквих ефеката.

На овај начин је створена организација која служи само за застрашивање домаћих носилаца свих врста и нивоа функција а о помоћи и развоју нема ни помена. У овом послу застрашивања врло је битно да се напомене да је његова оштрица у правилу усмерена према Републици Српској, њеним институцијама, њеним функционерима и то од најнижег до највишег нивоа. Како на једној страни имамозастрашивање на другој су љубимци свих облика и нивоа који могу да говоре и раде што им воља ( и то углавном ван и слова и дуга докумената Дејтонско париског мировног споразума) али за њих нема ни опомене а камоли санкције.

И као да се ништа не мења, актуелни носилац позиције број један у институцији високи представник после извесног времена повео се за праксом својих претходника да доноси нелегитимне одлуке, да прети фанозним бонским овлаштењима, да испољава ничим контролисану силу.

Све ово је потпуно ван мандата али онај ко би требао да поштује и помаже локалне органе ради управо супротно, чиме се регион држи у стању перманентне тензије.

Иако је од доношења Дејтонско париског мировног споразума прошло безмало тринаест година захваљујући управо недоследности међуна­родних организација и снага, првенствено високог представника, процес стабилизације није ни на видику.