Прогноза или пророчанство?

Недавно се у штампи појавила интересантна анализа везана за скорију будућност Космета. Нашу пажњу привукла је својом категоричношћу и прецизношћу у погледу датума.

Дакле, „Србија признаје Косово 2010. и годину дана касније нормализује односе, а 2012. почиње формирање косовске православне цркве“. Аутор овог апокалиптичног предвиђања је познати српски аналитичар који живи у САД Срђа Трифковић.
На чему базира своју анализу Трифковић? Он је спровео историјску аналогију, поредећи садашњи положај Србије са ситуацијом у којој се затекла Немачка 70-х година када је потписала уговоре о пријатељству са Пољском и Совјетским Савезом и на тај начин де факто признала границе на Ниси и Одри, мада су територије источно од ове црте биле унете у Устав земље као неодвојиви део немачке територије. „Очекујем да ће сличан сценарио садашња влада Србије применити на КиМ, премда у много краћем року“, каже Трифковић. „Бесконачни процес "приближавања Европи" ставиће и формално признање "Републике Косово" од стране Србије на тапет идуће, 2010. године“.

До сада све личи на песимистичку, али ипак анализу. Даље следи нешто што највише потсећа на позив на свргавање власти. „Ако ова влада још буде на власти, а с обзиром на стање у опозицији то, нажалост, није немогуће, упркос свим њеним лажима и промашајима, са сигурношћу можемо очекивати да ће до краја 2011. она прихватити нормализацију односа са свим суседима“.

Има ли истине у речима аналитичара? Трифковић је повукао веома ризичан потез, прецизно навевши мал те не датуме када треба да се догоде све ове тужне ствари. Он или тачно зна шта ће и када тражити од Србије Европска унија, или води своју политичку игру. Што је у суштини његово легитимно право, — не воли човек владајуће демократе и то не крије. На неки начин чак је властима направио услугу – ако не желите да будете проглашени издајницима, учините нешто да речи аналитичара не постану пророчанство. А у целини, ништа не излази ван оквира обичног „дијалога“ власти и опозиције.
Али, Трифковићава анализа садржи и онај други део који се односи на цркву. Као прво, он сматра да је коначни циљ званичне Приштине стварање Косовске православне цркве. А као друго, тврди да ће се међу српским свештенством наћи људи спремни да удовоље овим аспирацијама Приштине. По мишљењу Трифковића, објашњење за сличан потез било би следеће: „Ето вама трансценденције и духовности до миле воље, држите ви небеско Косово чврсто у оквирима небеске Србије, само не ометајте Еулекс и институције приземне косовске државе, већ сарађујте са њима. Та ионако су пролазне, данас јесу, а сутра (или за 500 година) више нису!“

С обзиром на веома озбиљан раскол унутар Српске православне цркве чији су одјеци нажалост доспели и у штампу, директна оптужба аналитичара да либерална струја у епископату има подршку световне власти само додатно компликује ситуацију. У то да је политика пустила споре у свим црквеним круговима имали смо прилике да се уверимо боравећи недавно на Косову. И у томе нема ништа добро, јер је црква за косовске Србе често једино прибежиште и последњи извор вере у могућност очувања себе на Косову и Косова за себе. Доливати уље на ову и без тога разбукталу ватру далеких од вере страсти вероватно ипак не треба.

Остаје нада да ће српско свештенство ипак чути апел руског Патријарха Кирила, пошто се у њему може наћи излаз из ситуације у коју је цркву увела политика.“Ми подржавамо Српску цркву у њеном настојању да очува јединство, своју целовитост, зато да би још јаче и убедљивије носила своје сведочанство српском народу и целом свету“, као да је посаветовао Првојерарх несумњиво пријатељске Руске православне цркве.