Бањалучки муфтија убијао Србе

Свједок, који због страха за сопствени живот не жели да му се открије индетитет, испричао је "Независним" да је у јесен 1995. године, када се десио овај злочин у Возући, служио у 375. бригади Армије БиХ и био близак команди у којој је Чамџић, данас муфтија бањалучки, био капетан задужен за морал и вјерска питања.

"Сјећам се када је тог 10. септембра 1995. године пред Чамџића доведено осам или девет војника Војске РС", каже свједок описујући да су били постројени, да су на себи носили сивомаслинасте униформе, да су били разоружани те да им руке нису биле свезане.

Тврди да је Чамџић тад извео из строја најмлађег војника и натјерао га да клања.

"Недуго затим му је из непосредне близине пуцао у главу", казао је свједок додајући да из сјећања не може да избрише мртви поглед младог војника који лежи на земљи. Тек касније је сазнао да је то у ствари био Ранко Бундало из Бањалуке.

Према његовим ријечима, међу преосталим заробљеним војницима у том је тренутку завладао страх, али само након неколико тренутака Чамџић их је све покосио рафалом из аутоматске пушке.

Према процјени свједока, ниједан од убијених бораца Војске РС није имао више од 30 година. Такође, тврди да војници нису били испитивани, нити их је било који пријеки или војни суд саслушавао.

"Шта се десило са тијелима убијених не могу тачно да кажем", рекао је свједок напомињући да се за тијела убијених "постарао" радни вод бригаде.

Према његовим ријечима о овом догађају су били упознати Мирсад Ахмић, командант бригаде, и командант Трећег корпуса Сакиб Махмуљин, али да ништа нису предузели по том питању.

У садејству са Трећим корпусом у акцији Армије БиХ на Возућу, када су и заробљени припадници ВРС, учествовала је и јединица "Ел муџахид" са арапским добровољцима.

"Имао сам прилике и да видим масакрирана тијела српских војника у муџахединском кампу у селу Гостовић", прича свједок присјећајући се да су тијела убијених била обезглављена и са одсјеченим рукама и ногама.

Како каже, са свим његовим сазнањима је упознато и Тужилаштво БиХ, али не предузима ништа конкретно.

"Ја се сада бојим за свој живот", објашњава свједок, свјестан каже да уколико њега не буде и истина о злочину који се десио у Возући 1995. ће остати неоткривена.

"Тражио сам да ми пруже заштиту као заштиђеном свједоку али је нисам добио", тврди очевидац масакра додајући да би се једино сигурно осјећао у некој другој земљи.

Он мисли да неко жели да заташка читав случај и да је увјерен да је у питању неки поп који је извршио злочин давно био изведен пред суд.

Иначе, свједок каже да средина у којој се данас налази сматра издајником и да због тога већ има великих проблема, а да је заштита која му је обећана од стране СИПА занемарива.

Едхем Чамџић, муфтија Бањалучки, одбацио је јуче све оптужбе рекавши да народ "има право да прича шта год хоће". Чамџић је поручио да сва питања новинари могу да пошаљу факсом и да ће само на тај начин одговорити.

Милица Бундало, мајка убијеног Ранка, испричала је "Независним" да су јој прошле године долазили инспектори Државне агенције за истраге и заштиту (СИПА) и обавили разговор о околностима везаним за смрт њеног сина који је убијен у септембру 1995. године на Озрену.

"Долазили су људи из СИПА, записали оно што сам рекла и отишли. Затим се све смирило", присјетила се Милица додавши да јој посебно тешко пада што је за убиство њеног сина осумњичен вјерски човјек.

"Још се не зна да ли је све то истина, али ме брине што нема никаквог одговора са те друге стране", казала је Милица Бундало.

Милица Бундало се присјетила да је о околностима под којима је њен син убијен, сазнала у вријеме док је трагала за његовим посмртним остацима.

"Ранко је нестао у септембру 1995. године. Отишла сам до Добоја да видим гдје ми је син и тада су ми његови саборци рекли да га воде као несталог, након чега сам се срушила", навела је она и додала да је за умијешаност бањалучког муфтије у убиство њеног сина сазнала 2002. године.

"Сазнала сам то у вријеме док сам тражила сина и давала ДНК на анализу. Рекли су ми да га је убио муфтија из Бањалуке Едхем Чамџић", присјетила се Милица.

У борбама на Озрену у јесен 1995. године, велики број војника и цивила које су свирепо убили припадници одреда "Ел муџахид" и Армије БиХ још се воде као нестали.


Страх и међу борцима Армије БиХ

Борци јединица Армије БиХ које су биле у садејству са одредом "Ел муџахид" били су у великом страху и за своје животе уколико прекрше неко од строгих правила која су важила у јединици, тврди свједок дешавања из тог периода.

"Морали смо се крити да запалимо цигарету, а о алкохолу није било ни говора иако је било војника који су некада знали и попити", казао је свједок објашњавајући да би у случају кршења тих правила могли бити и убијени пошто су аутоматски сматрани непријатељима.

Он наводи примјер једног Хрвата који је служио у 375. бригади који је морао да клања намазе као и сви муслимани.