Река очајника без краја

За протеклих десет година у Ропотово стигла је само једна помоћ, воће из Врања.Поделио сам онима који нису имали деци ни за хлеб Дешавало се да жене, старице немају обућу, у Грачаници сам им набављао ципеле– каже свештеник Ненад Стојановић
     
     Отац Ненад Стојановић (32 ) припада оним свештеницима који су на Космету уз свој народ претрпели све страхоте бомбардовања, шиптарску мржњу, и 17. Март 2004. када је вихор пламена гутао српке куће и светиње, па и такозвано „самопроглашење”. У к крајње нехуманим условаима није устукнуо. Не помера се са кућног прага и цркава које редовно опслужује у забити у јужне Метохије.Зна, вели, да све док су свештеници на Косову и Метохији, биће и народа.А, опет, свештеницима нема живота без православних душа. На испиту су сада људи у мантији, који нису обични свештенослужитељи, већ и борци за опстанак и останак сваке српске породице.И много више од тога.Како каже, сада су на испиту, сем храбрости- воља, издржљивост, стрпљење и људска солидарност.Јереј Стојановић свештеник је храма Светих архангела Михаила и Гарвила у Великом Ропотову, у општини Косовска Каменица, на 18 километара од Гњилана.Иако је релативно млад , његова мисија у овом метохијском делу врло је одговорна, тешка, а неретко изискује и жртвовање, грчевиту битку са за сваки српски дом.У овим тешким временима чудом преживљавају.Постоје, живе.Како? То само знају они .У Ропотову , селу са преко 170 српских домова често се деси да им комшије Шиптари покраду стоку, трактор, у нади да ће коначно и они отићи са Космета , или да ће их , барем, глад сатрти.
     – Свака наша кућа прима свештеника.Код нас нема некрштених.У Ропотову је пуно младих, образованих, али немају посао, седе код куће, или обађују земљу.Има ли горе осуде за младог човека који по завршетку школовања нема никакве могућности да зарађује хлеб, да формира породицу.Младост нам се осипа, незадрживо.Одлазе у иностранство, селе се и у Србију и Црну Гору.Само за годину дана 30 младих напустило је Ропотово.Овде су се Срби одавно помирили са чињеницом да су буквално препуштени сами себи.Научили су да је једина сигурност њива, земља.Обрађују само тамо где је безбедно.Али има много фамилија које су у крајњој беди.Њима треба помоћи и чиним све да им олакшам муке, да преживе.Ако је за неку утеху, и поред тога што смо незаштићени, далеко од централне Србије, па и северног Косова, овде Српкиње рађају троје, четворо, па и више деце. Наш Вацко Ђокић из оближњих Томанаца има деветоро малишана– каже отац Ненад.
     Напомиње да опслужује неколико православних цркава у околним селима.Тако бди над још 350 домаћинстава.То су села Панчело, Томанце, Мало Ропотово. У Велико Ропотову је Основна школа, а касније у средњедеца одлазе у друге српске енклаве, или у Косовску Митровицу . Ипак, указује , глад све више узима данак.
     –За протеклих десет година у наше село стигла је само једана помоћ у храни. И то воће из Врања.Поделио сам одмах оним фамилијама који тада нису имали ни за хлеб својој деци. Дешавало се да мајке, жене, старице немају обућу, поготово зимску.Ишао сам тада у Грачаницу у епархију код владике Артемија, набављао им ципеле.Ниоткуда нам помоћи више нема.
     Упозорава на проблем који постаје све алармантнији.Сеобе - чији потоци прете да прерасту у назедрживу бујицу.
     –Од самопроглашења, али и пре тога, Срби са овог метохијског подручја одавно су заборављени.Беспомоћни.Страх за децу, глад и несигурност да ће моћи да преживе, тера их да спас траже далеко од завичаја.У првом реду, косметски Срби масовно иду у потпуну неизвесност на крајњи север Норвешке.Само за годину дана из Пасјана је преко 110 породица отишло у Норвешку.Из Кормињана се до сада иселило више од 40 породица.Из Ропотова исто толико.То раде из страха, очаја, јер им нико , па ни српски званичници не помажу. Так сада им се чини да су дефинитивно одсечени од Србије.Чињеница да су напади на Србе све чешћи и у Косовској Митровици, где је знатно сигурније и безбедније, још више их онеспокојава.У кога да се надају у КФОР или сада и ЕУЛЕКС?Знају Срби како су прошли у мартовским погромима 2004. и да је КФОР тада показао да није у стању да заштити српски живаљ, нити да обезбеди истински мир.Немајући од чега да живе, у поменутим околностима, присиљени су да продају све, окућницу, и да сами финансирају пут на север Норвешке.Слично је у Сиреничкој жупи где је отишло преко 250 породица, Косовском Поморављу.Али, овде је најизреженије. Колико сам обавештен, тамо их смештају у некакве прихватне центре, добијају храну. То је све.Одузимају им пасоше. Од обећаног запослења ни трага.Неке фамилије пишу да покушавају да се врате, али како?
     Ипак, отац Ненад не губи наду, и не само то.Побринуо се , када неће да помогне српска Влада, обатио се КФОР-у за финансијку помоћ како би Велико Ропотово добило обданиште.
     –Био сам врло срећан када су услишали молбе и финансијски нас помогли са пет хиљада евра.Крајем децембра отворено је обданише у које сваког јутра одалази преко 30 малишана.Али, сада треба што пре обезбедити и средства за изградњу велике фарме за узгој пилића. Тако би егзистенцијални проблем решило око стотинак људи и не би било глади, и сеоба.Не у тој мери.У преговору сам са КФОР-ом, и ако Бог да па нам помогну, решићемо још један проблем.На исти, или сличан начин може да се помогне и у другим местима, да нам људи не одлазе, да им деца , ако су у гетоима, окружени туђом војском, тенковима, макар не буду жељна хране.Има деце која нису видела воће и по шест месеци.
     Оно што је шокантно, и за сваку осуду, јесте чињеница да су удаљена , најугроженија села јужне Метохије у протеклих десет година ван сваког интересовања српске Владе, политичара.Нико их није удостојио ни посете, а камо ли да конкретно помогне.Они исти који удобно седе у својим скупштинским столицама, имају возаче луксузних лимузина, „транспарентно”решавају „велике” проблеме ..Питамо се, колико тренутно кошта посланички ручак, на који тако одважно одлазе, као да су га заиста зарадили радом, а не дегутантним вешемесечним препуцавањима. Како никоме од њих, преситих стомака , није пало на памет да се одрекну барем једног „скромног” оброка, који иначе, плаћају грађани Србије, за гладну децу на Космету. Ко још сада да се бакће са српском сиротињом?!Они су изгледа „дорасли” само глобалним проблемима.Како онда да тражимо и очекујемо помоћ за гладне на Космету од нама пријатељских земаља, када о угроженима не воде бригу они који су за то плаћени у Србији ?! Или, их можда плаћа и неко други?!