Човек за кога нема кризе

Ворен Бафет је са 62 милијарде долара најбогатија особа на свету. Краљ Волстрита још као дечак маштао је да постане милионер, а постао је милијардер захваљујући 150.000 долара које су му поверили људи сигурни у његове инвестиције

Јула 1999. на конференцији инвеститора у Сан Велију, којој су, између осталих, присуствовали и Руперт Мардок, Том Хенкс, Мајкл Елснер, Бил Гејтс и Стив Џобс, седамдесетогодишњи старац изашао је с лап-топом за говорницу. Бил Гејтс је стрепео да ли ће старији господин у црвеном пуловеру успети да покрене пауер-поинт презентацију. Као и увек, непогрешиви Ворен Бафет стиснуо је исправно дугме, а на екрану се појавило само:

Дау џонс:

31. децембра 1964. - 874,12 бодова

31. децембра 1981. - 875 бодова

Уследило је и објашњење. Бафет се окренуо према публици и испричао:

- Током ових 17 година наша привреда се упеторостручила. Ипак, у тих 17 година тржиште деоница није отишло ама баш никуда. Оно што радите када инвестирате јесте одлагање потрошње и давање новца сада како бисте касније добили више новца. Овде постоје само два питања. Прво, колико ћете новца добити. И друго, када ћете га добити.

Након што је детаљно објаснио зашто се каткад исплати, а каткад не исплати чекати и инвестирати, Бафет је поентирао примером који је данас драматично актуелнији него у лето 1999.

- Својевремено су у Америци постојале две хиљаде аутомобилских компанија: ауто је био вероватно најважнији проналазак у првој половини 20. века. Производња аутомобила имала је енормни утицај на људске животе. Међутим, од две хиљаде фабрика за поизводњу аутомобила, само су три преживеле. А и оне све више губе на вредности. И тако су аутомобили имали огроман утицај на живот у Америци, али истовремено лош утицај на инвеститоре у аутомобилску индустрију.

Бафетове речи из 1999. данас звуче више него пророчки. Као што и његова каријера говори о заиста јединственој способности за финансијска пророчанства.

Најбогатији човек на свету (његово богатство процењено је на 62 милијарде долара), који је преживео и обогатио се на кризи, рођен је 30. августа 1930. године у Омахи, у држави Небраска. Почетком педесетих оженио се Сузи Томпсон, која је имала велики утицај и на његов пословни успех и на његову животну филозофију. Бафет и Томпсонова престали су да живе заједно још 1977, али се никада нису формално развели, него су се, као у случају конференције у Сан Волеју, редовно заједно појављивали у јавности. Томпсонова, која је сама поседовала милијарде долара деоница Бафетове главне компаније "Беркшир хетвеј", умрла је 2004. Две године касније седамдесетшестогодишњи Бафет оженио се 16 година млађом Астрид Менкс, с којом је пре тога живео већ две деценије.

Прво је студирао на универзитету Пенсилванија, да би затим, након што су га одбили на Харварду, уписао Колумбија бизнис скул. Његова каријера почела је средином педесетих када је основао прву озбиљну компанију "Бафет партнершип ЛТД". А покренуо ју је захваљујући 150.000 долара које су му поверили људи који су мислили да он може боље управљати њиховим новцем од њих самих. Само шест година касније, Бафет зарађује свој први милион. Три године касније купује "Беркшир хетвеј", фирму која се још од 19. века бавила производњом текстила. Бафет шири посао на друге гране, пре свега, на индустрију осигурања, што се претворило у његов "кор бизнис", који му је донео огроман новац и друштвену моћ.

Почетком седамдесетих, Бафет је почео да шаље сада већ легендарна писма деоничарима, у којима их детаљно обавештава о пословању, о циљевима за идућу годину, о стању на тржишту, у којима дефинише своју пословну филозофију. Године 1973. купује деонице "Вашингтон поста". Дугогодишња сувласница "Поста", једна од најаутентичнијих и најугледнијих представница америчке аристократије, Кетрина Кеј Грахам, постаје једна од најближих Бафетових пријатељица. Четири године касније Бафет, човек који цео живот опсесивно чита новине, купује локални дневник "Бафало ивнинг њуз", а 1979. преузима деонице у националној ТВ компанији "АБЦ".

Крајем осамдесетих, међу многим другим аквизицијама, успева да купи и велики пакет деоница "Кока-коле".

Бафет је успео да склопи чврсте савезе прво с Билом и Мелиндом Гејтс, чијој је хуманитарној организацији обећао више од 80 одсто свог богатства, а затим с Бараком Обамом, кога је снажно подржавао током кампање. Неко време се чак говорило како ће Бафет постати Обамин министар финансија.

Бафетови родитељи били су релативно добростојећи припадници Прве хришћанске цркве, чији је главни интерес била политика. Гласали су за републиканце. Подржавали су председника Келвина Кулиџа, познатог по пароли: "Главни бизнис Американаца јесте бизнис".

- Док сам био дете - сећа се Бафет - имао сам срећу што сам живео у дому у коме се разговарало о свим могућим занимљивим стварима. Имао сам интелигентне родитеље, који су ме слали у пристојне школе. Не мислим да сам могао имати боље родитеље. И то је било енормно важно. Од родитеља нисам добио новац, али то нисам ни желео.

Ни сам Бафет није желео да даје новац својој деци, све док његова жена Сузи није умрла. Тестамент супруге променио је Бафетов однос према деци и унуцима. Сузан је, наиме, знатан део свог милијардерског богатства оставила деци. До њене смрти Бафет својим наследницима није желео да даје новац сматрајући то погрешним и непотребним. После Сузанине смрти, која га је тешко потресла, Бафет је потомцима почео редовно да шаље велике своте.

Цео живот је дубоко веровао у етику штедње и скромности као претпоставку пословног успеха. Самом себи је, као председнику компаније, редовно одређивао најнижу могућу плату. Тако као председник "Беркшир хетвеја" годишње зарађује 100.000 долара.

Почео је да зарађује још као клинац. Са 10 година се бавио препродајом изгубљених голф лоптица пре него што је добио први прави посао: продавао је кокице и кикирики на фудбалским утакмицама. Истовремено је те 1940. почео да проводи време у очевој канцеларији у згради "Омаха нешнал бенк", где је почео да чита економску колумну у локалним новинама. У истој згради налазила се једна брокерска фирма. Као дечак врхунцем узбуђења сматрао је исписивање цена деоница на црној плочи. Пре него што је постао тинејџер, Бафет је посетио Њујоршку берзу. Отац га је прво одвео у зграду "Голдман Сакса", а затим и у зграду Берзе. У то време је одлучио да жели да заради пуно новца.

- Знао сам да би ме новац могао учинити независним. Најважније од свега јесте да сам желео да радим за самог себе. Нисам желео да ми други људи наређују.

Негде у то време Бафет је у књижари налетео на књигу од које се дуго неће одвајати. Књига се звала: "Хиљаду начина да се заради хиљаду долара". У 11. години Бафет је свом пријатељу објавио да ће постати милионер до 35. С 12 година Бафет је, новцем зарађеним од продаје "кока-коле", кикирикија, кокица и новина почео да тргује акцијама. Испунио је животни циљ три године пре рока. Зарадио је први милион у 32, а не у 35. години.

Годину након што је зарадио први милион, убио се Фил Грахам, власник "Вашингтон поста". Новине је наследила његова жена Кетрин, која није знала ништа о управљању новинама. У то време "Пост" је био најмањи од три вашингтонска дневна листа, са само четири милиона долара годишњег профита. Тада већ врло богати Бафет (у другој половини шездесетих "Беркшир хетвеј" почео је да се претвара у најуспешнију америчку осигуравајућу компанију) преговарао је с Грахамовом о куповању удела у овом листу. Последња рунда преговора водила се баш на дан када је суд забранио "Њујорк тајмсу" да објављује фамозне Пентагон пејперс, тајна документа о Вијетнамском рату. Уредништво "Вашингтон поста" одлучило је по сваку цену да се докопа тих докумената. Кетрин је одлучила да се документи објаве иако је знала да ће влада тужити лист. Две године касније "Пост" је открио аферу Вотергејт, а Бафет је одлучио да повећа власнички удео у сада већ угледним новинама.

Седамдесетих и осамдесетих година је пословним операцијама на берзи постао милијардер. Тада је добио надимак Краљ Волстрита. Прославе његових рођендана спадале су међу најважније друштвене догађаје у Америци, а торте на рођенданским партијима редовно су биле посвећене главном Бафетовом интересу: једном су му припремили торту у облику новчанице од сто долара, од беле чоколаде.

Омиљена метафора му гласи: "Живот је попут снежне грудве. Потребно је једино пронаћи довољно влажан снег и довољно дуго брдо". На крају књиге о свом животу одлучио је и да је објасни:

- Грудва се може догодити једино с правом врстом снега. И то је оно што се мени догодило. И боље да скупљате снег док вам иде јер нећете поновно моћи да се вратите на врх брега. Тако живот функционише.

Највећи донатор у историји човечанства

Бафет је запрепастио свет 2006. када је објавио да ће највећи део, више од осамдесет одсто свог богатства, оставити хуманитарној фондацији Била и Мелинде Гејтс. Био је то потез без преседана и у америчкој историји пуној милијардера који су се бринули за јавно добро, попут Карнегија или Рокфелера. Ову највећу донацију у историји човечанства Бафет је објаснио следећим речима:

- Пре педесетак година седео сам са седморо људи који су ми дали 150.000 долара за наше мало партнерство. Ти људи су просудили да ја могу боље управљати њиховим новцем од њих самих. Педесет година касније размишљао сам о томе ко би могао обавити бољи посао у расподели богатства од мене самог. Било ми је јасно да Бил Гејтс има невероватан ум, да има исправне циљеве и да се интензивно и страствено посветио побољшању живота људске расе на целом свету. Он је, напросто, човек који ради највише добра за највећи број људи. И зато, када је дошло време да донесем одлуку шта ћу учинити са својим новцем, била је то једноставна одлука.