Милева Марић, тајна у архивима

Америка је створила брендове од минорних материјалних ствари, као што су Мек Доналдс (McDonald`s) или Кока Кола (Coca Cola), продајући их цијелом свијету попут највећег интелектуалног открића, док Срби сјећања на дјела Николе Тесле или Милеве Марић и даље чувају само као експонате за ријетке музејске посјетиоце.

Ускоро се треба обиљежити 60 година од смрти наше познате научнице Милеве Марић и супруге Алберта Ајнштајна, а још увијек њена породична кућа у Кисачкој 20. у Новом Саду није добила обиљежје „историјског споменика“. Дуги низ година под вјечитим изговором „неријешених правно-имовинских односа“ и компликоване бирократије, кућу Милевиних родитеља нагризају вријеме, незнање, немар и политички режими . Наиме, насљедник куће у Кисачкој улици је Бернард Цезар Ајнштајн, унук и једини насљедник, који је градским властима Новог Сада понудио кућу као поклон. Цезар Ајнштајн је овластио пријатеља породице Ајнштајн, Ђорђа Крстића, да се породична кућа Милеве Марић, у којој је боравио и сам Ајнштајн приликом посјете Милевиним рођацима, претвори у музеј. „Нови Сад ће добити ексклузивитет! У том музеју ће бити откривен живот Милеве Марић“, рекао је Ђорђе Крстић у једном свом интервјуу, наводећи да се ради о око педесетак експоната који би ту требали бити изложени, а свједоче о заједничком животу Милеве и Ајнштајна. Колико је Милева утицала на Ајнштајнов научни рад, па и на само откриће теорије релативитета, мало се зна. Након развода са Милевом, Ајнштајн као да је желио да се његов претходни живот прекрије велом тајне и заборава. Можда баш зато је сачувано врло мало докумената о њиховом заједничком животу и раду. Можда управо да се не би срушио мит о великом генију иза којег је у основи стајао рад Милеве, његове супруге, жене српског поријекла. У вријеме у којем су радили Милева и Ајнштајн свакако није ишао на руку женским интелектуалним круговима. У немогућности да настави школовање на универзитету, јер у то вријеме жене у Србији нису студирале, Милева одлази на ЕТХ универзитет у Цириху и уписује медицину. Убрзо прелази на смијер математике и физике и постаје једна од четири жене у свијету које су изучавале техничке науке. Сусрет са Ајнштајном, рођење ћерке Лизе и вјенчање 1902. а одмах затим рођење синова Едуарда и Ханса Алберта, промијенили су и лични и професионални пут Милеве Марић пред којом је, како се сазнаје на основу докумената, била блистава каријера младе научнице. Посвећена потпуно породици која се распала 1919. Милева Марић удаљавала се од очију јавности и полако падала у заборав. Већина њих, који су је памтили као супругу Алберта Ајнштајна, а не као научницу, када је то престала да буде, нису имали више разлога да спомињу њено име.

 Дуго година није се знало ни где је заправо сахрањена, док јој гроб није откривен 23. јуна 2004. на циришком гробљу Нордхајм, захваљујући сликару Петру Стојановићу, оснивачу Меморијалног центра „Никола Тесла“ из Сент Галена. Још један доказ да о великанима мисле појединци, док држава испред интелектуалног насљеђа, увијек ставља политичко, али никад оно из којег наредни нараштаји могу нешто научити.

Сликар Петар Стојановић, рођен у Аустрији, српског поријекла, рано се заинтересовао за живот и рад Милеве Марић-Ајнштајн. Само захваљујући својим ентузијазмом и помоћи људи из дијаспоре успио је да прикупи велики број документоване грађе о животу Милеве Марић. Селидбом у Цирих, управо да би сазнао више о Милеви, Петар Стојановић истражује сва мјеста која је посјећивала Милева. „Моја селидба из Аустрије у Швицарску, много ми је помогла у проучавању литературе о Милеви Марић-Ајнштајн. Тако сам упознао и др Ану Пију Маисен, директорицу Архива града Цириха, која ми је истински помогла да утврдим да ли је тачно да је Милева сахрањена на Циришком гробљу 4.августа 1948.“

 Исто као и Петар Стојановић и писац књиге „Милева и Алберт Ајнштајн-љубав и заједнички научни рад“, Ђорђе Крстић, који годинама живи у Словенији, својим ентузијазмом жели да спаси оно о чему би требала да брине држава. „Знам да је кућа Марићевих у Новом Саду у веома лошем стању јер је изграђена 1907. и у њено одржавање врло мало се улагало. У контакту сам са директором Музеја града, Миланом Парошким, коме ћу дати све експонате о Милеви које имам у мом посједу. Сматрам да су се сви огријешили о Милеву и да је бар у Новом Саду заслужила да се обиљежи њен рад.“ И сам Крстић се готово педесет година посветио истраживању и прикупљању грађе о животу Милеве. У томе му је, како наводи, много помогао син Милеве и Алберта, Ханс, који је живио и радио у Америци као професор на Универзитету. Умро је  2001.  Документи из Милевиног стана у Цириху су мистериозно нестали, а свим досадашњим биографима недостајали су подаци из Ајнштајнове архиве чуване у Јерусалиму и годинама недоступни јавности.  Професорки савремене европске историје на Универзитету у Њујорку (New York), сада у пензији, Радмили Милентијевић, успјело је доћи до докумената из те архиве. „Будући да је Ајнштајн био њемачки Јеврејин, а уз то славни физичар и нобеловац, који је у Израелу прави „култ и икона“, Израелци нису дозвољавали готово 30 година приступ његовим документима“. Ипак под притиском свјетске јавности учинили су то 1987.“ Ни тада нису изашли на видјело сви скривени документи о овом славном пару. Радмила Милентијевић је за двадесетак дана проведених у архиву у Јерусалиму успјела да сакупи одређени број преписки између Милеве и Ајнштајна и од тога направи монографију која је прво, опет по старом обичају, објављена на страном, енглеском језику, у Њујорку. И професорица Милентијевић, на основу података из Ајнштајнових писама супрузи, закључује да је научни рад Алберта Ајнштајна проткан дугим и напорним радом његове супруге и да је њен допринос теорији релативитета и неким другим Ајнштајновим открићима био велики, али свих ових година и занемарен. Угледна професорица из Њујорка се такође слаже да је амбициозни физичар највјероватније присвојио Милевин рад и да се у њену корист одрекао велике своте новце од својих открића, а од чега је она наводно купила станове у Цириху и живјела са дјецом. 

И док се све што је припадало Ајнштајну или чува као „икона“, гдје једно од Ајнштајнових писама на аукцији достиже цифру од 8000 фунти, код нас само захваљујући ентузијазму појединаца Милева Марић није потпуно пала у заборав. Чини се да су то коначно схватили и у Новом Саду са иницијативом отварања музеја, али и награде коју је прије неколико година установио Универзитет у Новом Саду која носи има Милеве Марић. Ускоро, када се ријеше станарска права за двије породице које живе тренутно у стану кући Марићевих, могла би да почне и реконструкција простора музеја. Срби неријетко заборављају на властиту културну и интелектуалну баштину, не цијенећи знање, ниподаштавајући образовни систем и људе који раде унутар система, сводећи образовне установе на „творнице хуманоида“, тако да никога не би требало чудити ако у будућности заједно са Миленом ,Теслом, Пупином и многим другим готово заборављеним умовима, падне у заборав у цијели српски народ и његова култура.

 

Биљана Вукичевић