Од Војне крајине до "Олује"

Након што је министар иностраних послова Вук Јеремић најавио да ће Србија у тужби Међународном суду правде против Хрватске за злочине почињене у операцији "Олуја" 1995. године "сагледати сва догађања у току 20. века", поново су актуелизоване историјске чињенице које говоре о заметку сукоба двају балканских народа


Србија је одлучила да Хрватску тужи Међународном суду правде за злочине почињене у операцији "Олуја" 1995. године, након што се тај суд прогласио надлежним за тужбу Хрватске против Србије за геноцид почињен над несрбима од 1991. до 1995. године. Министар иностраних послова Вук Јеремић напоменуо је да ће контратужба бити представљена "у контексту свих историјских догађања на овим просторима".

- Сагледаћемо сва догађања у току 20. века, догађања у току Другог светског рата, односно Независне државе Хрватске. Дакле, окренућемо се историји да бисмо утврдили истину ради заједничке будућности у Европској унији - казао је Јеремић.

Иако се очекује да ће суђење почети тек за две године, већ сада се назиру контуре на којима ће се базирати будућа противтужба. Као значајан извор података који осветљава корене сукоба Срба и Хрвата, могао би да послужи и зборник текстова двадесетак угледних интелектуалаца који су се бавили српско-хрватским односима. Један од њих је и зборник под називом "Затирање Срба у Хрватској", који је приредио др Богдан Златар, бивши председник Извршног одбора Удружења Срба из Хрватске.

По мишљењу академика Дејана Медаковића, заметак српско-хрватских сукоба треба тражити у првим деценијама пресељавања Срба на имања великих хрватских феудалаца Зрињских и Франкопана. На тим поседима цар Фердинанд И је формирао Војну крајину, коју је правно издвојио из надлежности Хрватског сабора. Реч је о подручјима уз босанску границу, пустом и ненастањеном земљишту које је стално било на удару Турака.

- Како су хрватски кметови одатле бежали пред налетима Турака, Аустрија је формирала Војну крајину коју ће населити искључиво Србима. За разлику од хрватских кметова, цар Фердинанд И им је дао и статус слободних сељака, а њихова једина обавеза је била да не напуштају земљу која им је додељена. Тиме су поништена или знатно ограничена права хрватских феудалаца на овим подручјима. Ваља знати да су се хрватски сељаци ослободили кметства тек 1848. године, након што га је укинуо бан Јелачић. То је уједно био и разлог што су многи хрватски кметови бежали са својих имања у Војну крајину, проглашавали се Србима и тако добијали одређене привилегије - пише Медаковић.

Прослављени академик наводи да је мржња хрватских кметова и племства према Србима настала, пре свега, као последица сталешких привилегија које су Срби добили царским одлукама, а којима је, по њиховом мишљењу, било нарушено хрватско државно право. Академик Медаковић истиче да свако брани своје привилегије према узроцима и последицама царских одлука и новог устројства.

- То је суштина српско-хрватског питања које се протеже до данашњих дана јер Хрвати и дан-данас инсистирају на својој такозваној државности и њеном континуитету. То је, уосталом, и Туђман рекао позивајући се на Павелићеву државу као део развоја државног континуитета, а то је својевремено наглашавао и сам Степинац. Хрвати су преузимали модел који је мађарско племство имало у односу на Аустрију. Односно, сукоби су настали тек после битке на Мохачу када је погинуо последњи мађарски владар и када је његова жена, пореклом Хабзбурговица, пренела права упражњеног престола на свог брата Фердинанда И. С тим се, наравно, није сложило мађарско племство, које је у први план истакло свог кандидата Ивана Запољака и тиме постало опозиција бечком двору. Сукоб кулминира крајем 18. века када је Франц Јозеф ИИ укинуо привилегије мађарских жупаније. Тачније речено, укинуо је жупаније, што је изазвало жустар револт мађарске елите. Да би га племство легитимно крунисало за мађарског краља у Пешти (одвојено од бечког), Леополд ИИ је био присиљен да укине све Јосифове реформе, сем толеранције кметства. Он је стварао и развијао шовинистичко и елиминаторско расположење Хрвата према Србима спроводећи геноцид, односно озакоњени државни програм прогона српског народа с територија њиховог вековног живљења. Протежући власт Сабора на Крајишнике који су постали кметови без привилегија, додатно је генерисао међусобне неспоразуме и елиминаторско расположење према Србима - сматра Медаковић.

Академик Василије Крестић подсећа да је установа "политичког" народа прихватана, а у Хрватској се, сматра он, и данас прихвата, с намером да већински народ асимилује мањинске народе. Установа "политичког" народа почива на средњовековном феудалном принципу по којем владајући слој друштва чини "политички" народ. Та установа, објашњава Крестић, преузета је од мађарског сталешког друштва и ни у којем случају није хрватског порекла. Он истиче да је смисао и циљ политике која се позива на "политички" народ то да од вишенационалне државе, каква је била Угарска до 1918. и какве су до наших дана биле Хрватска, Славонија и Далмација, створи у националном погледу хомогену - само мађарску - односно - само хрватску државу.

- Установа "политичког" народа се и данас прихвата у Хрватској с намером да већински народ асимилује мањинске. Због тога су односи између Хрвата и Срба, од часа кад су хрватски политичари почетком шездесетих година 19. века стали на становиште да у Хрватској постоји само један, и то хрватски "политички" народ, почели да се ремете - пише Крестић.

Сем сталешких привилегија које су Срби добили царским одлукама, узрок сукоба Срба и Хрвата ваља тражити и у верским односима, каже академик Михајло Марковић. Док је у средњој Европи беснео Тридесетогодишњи рат католика против протестаната (1618-1648), Рим је против Турака настојао да уједини католике и православце. Унију двеју цркава признао је српски епископ у Хрватској и Словенији Симеон Вретања, од кога је загребачки бискуп непрестано захтевао да српски насељеници у Славонији постану његови кметови, који ће признати његову духовну власт. Срби су се томе одлучно одупирали, док су бискупи на томе упорно радили тежећи да их придобију за верску унију. Циљ им је био да се Срби покатоличе или да се укине њихов епископат у манастиру Марча.

Марчански владика Гаврило Мијакић био је натерен да се одрекне Пећке патријаршије, да изјави покорност римском папи и да за викара призна загребачког бискупа. Међутим, с обзиром на то да и поред свега није желео да отворено ради за унију (сам је говорио да би га паства због тога каменовала), као ни да покида везе с Пећком патријаршијом, Мијакић је 1670. године ухапшен и у затвору је остао до смрти 1686. године. Његова судбина, по мишљењу Михајла Марковића, симболизује положај у коме су се нашли Срби у Хрватској - у сталном рату с Турцима, а истовремено под сталним верским и социјалним притиском својих наводних хришћанских саветника, хрватских поседника и бискупа.

- Од почетка масовнијег доласка Срба на територију средњовековне хрватске државе, србофобска расположења развијали су католички бискупи и феудални велепоседници. Прави проблеми настају у периоду романтизма 19. века када се поставило питање стварања хрватске националне државе и када се увидело да је због присуства Срба геополитички простор те државе потпуно деформисан. Анте Старчевић и његови следбеници (Франк, Павелић, Туђман) решење су видели у елиминацији Срба. Да би се то решење припремило и психолошки оправдало, требало је измислити најгоре расистичке гадости о Србима - наводи Марковић.

Он истиче да су Срби називани "реметилачким, опструктивним фактором", тврдило се да они "уопште нису Словени, већ потичу од варварског племена Трибала", да не знају ни за какве цивилизацијске вредности и да лажу, краду, пљачкају куће, убијају и силују. Они су "нижа пасмина", док су Хрвати "виша господарујућа пасмина". Марковић подсећа да је хрватски адвокат Иво Пилар пред крај Првог светског рата објавио књигу "Јужнословенско питање и светски рат", која се најпре појавила на немачком језику у Бечу, друго издање је доживела 1918, а 1990. је поново објављена у Загребу.

- Да би се Срби што више сатанизовали, они се у тој књизи представљају као романизовани номади, пљачкаши и разбојници који нападају цивилизоване земље, "претварају земљу у пустош, а цивилизовано народ у силовану и ојађену нејач". "Створени да мрзе, а не да воле, да разарају, а не да граде, да пљују, а не да љубе, да кољу, а не да грле, овај осиони шљам Балкана прекриће јужну Европу као да је крдо свемирских пацова полегло по земљи ништећи је." Пилар из овакве паклене слике изводи практичан закључак: "Геноцид над њима и није геноцид, то је уништење штеточина, богоугодно дело" - пише Марковић.

Десет година касније, 1929. године, створен је усташки покрет. Академик Марковић наглашава да је у листу "Усташа" у фебруару 1932. године објављено: "Нож, револвер, бомба, паклени строј - то су средства која имају повратити сељачке плодове његове земље, раднику крух, а Хрватској слободу". Исте године у јулу излази чланак под насловом "Треба клати", у коме се, између осталог, каже: "Оно што није крв хрватског народа, треба поклати да се више никада то зло у хрватској средини не појави".



- Још једном се потврдило да се и најбесомучнији снови могу остварити. Павелићеви следбеници ће током Другог светског рата извршити један од најтежих геноцида у историји човечанства, чије ће жртве, поред Јевреја, Рома и других народа, бити и 700 хиљада Срба. А онда, као да ни то није било довољно, два Хрвата, Броз и Шубашић, Србе ће поново увести у Југославију и у нова страдања, чији смо епилог гледали крајем прошлог века, односно након војних операција "Бљеска" и "Олује" 1995. године.


Старчевићева мржња произвела геноцид

Академик Михајло Марковић цитира изводе из "Дјела" Анте Старчевића, напомињући да је те "манијакалне текстове" писао вођа једне од две највеће хрватске партије, посланик хрватског Сабора, од многих прихваћен и као "отац хрватског народа".

- "Славо Серби су смеће народа, они су Херватску издали и, ако устреба, опет ће је издати, макар без своје користи, само да њу издају. Они су по својој нарави без ума и поштења, проти слободи и проти сваком добру". Зато "та пасмина треба да буде из народа истребљена". "Србе треба ставити ван закона. Ту је судац и овершитељ сваки који је и бесном пашчету."

Чувени хрватски филолог Тома Маретић рекао је 1892. године: "Старчевић је пакленом мржњом мрзео Србе и ту мржњу три деценије уливао у велики део Хрвата". Из те мржње израсла је пракса отвореног геноцида - истиче Марковић.


Државни програм истребљења

Размере неспоразума између Срба и Хрвата се градирају, напомиње академик Дејан Медаковић, и ту више није реч само о једном облику геноцида. Све почиње обесправљивањем Срба, негирањем етничке припадности и конфесионалним условљавањима (они су православни Хрвати, па се зато и ствара хрватска православна црква).

- Дакле, то је државни програм истребљења једног народа. Геноцид нема увек исти интензитет. Посебно се испољава у 19. веку за време хрватског препорода када се поставља питање језика. У то време Хрвати још немају један књижевни језик, већ је као књижевни језик у употреби и чакавштина и кајкавштина, а штокавштина је српски говор, који Људевит Гај присваја и проглашава хрватским. Тиме је оправдао експанзију према Босни и Херцеговини. Све то тотално уништава Србе. Катастрофалне су размере биолошког и сваког другог уништења Срба. Сада се то може пратити и постојећом статистиком у коју смо сведени. Од 32 одсто, падамо на Туђманова два и по посто. Фактички нестајемо - пише академик Дејан Медаковић.