Мир без правде је пут за будући рат

Соња РАДОШЕВИЋ: Суштина може бити сљедећа - да је и Србији и такозваној Републици Српској јасно да пресуда за злочин у Сребреници са једне стране доказује учешће Србије и Црне Горе, односно тадашње СР Југославије у том злочину и агресији на БиХ, а са друге стране доводи у питање постојање нечега што је настало на геноциду, попут такозване РС.

Негирањем овог застрашујућег злочина, Србија и такозвана РС, заправо понављају тај масакр, геноцид над Бошњацима.

На једном од фашистичких логора смрти, на логору Дахау пише да «онај који пориче Аушвиц је исти онај који је спреман да га понови». Порука је јасна ако и послије 13 година имамо порицање геноцида у Сребреници.

"Кад гледамо унатраг, видимо да је човјечанство напредовалао у техничком и научном погледу, али не и у погледу антрополошког остварења специфичних хуманистичких концепција."

У тој тачки потпуно се слажем са Артуром Кестлером. «...Током вјекова и вјекова своје знање историје, човјек није измијенио своју духовну структуру. Ако - примјера ради - узмемо само период послије II свјетског рата, суочени смо с безмјерним људским жртвама које је донијела културна револуција у Кини, са ужасима рата у Вијетнаму, масовним убиствима која су дјело Пол Потових црвених Кмера у Камбоџи, са сулудом религиозним ратом у Сјеверној Ирској, бруталним ратом у Авганистану и ништа мање бруталним ратом између Ирака и Ирана....

Сви ти сукоби у нашој епохи ни по чему се не разликују од ратова у антици или средњем вијеку. Можда су чак "класични ратови" били мање ужасни, јер човјек тада још није располагао разорним средствима каква су данас уобичајена. Морали бисмо бити врло наивни да бисмо вјеровали како је данашњи човјек другачији, развијенији. Ја сам, у начелу, увјерен да се историја остварује као историја несреће, да се понавља увијек у својим рђавим аспектима».

Тако је писао књижевни великан Данило Киш чије је дјетињство а касније и читав животни и радни вијек обиљежен тешким сјећањима о судару са пошастима нацизма, само из разлога што је носио јеврејско име.

Киш је овај свијет напустио 1989. године и није доживио да види како се његова предвиђања остварују управо на примјеру бивше нам заједничке државе СФР Југославије; да се "историја остварује као историја несреће" те да се "понавља у својим рђавим аспектима“.

Историја ових простора нас је безброј пута увјерила да су се наше незавршене приче понављале увијек кроз нове "братске" покоље. Посљедњи пут то се десило 90-их година прошлог вијека када је читав свијет путем медија посматрао геноцидна дешавања, реагујући тек онда када су увидјели да пројекат стварања државе небеског народа слаби, да неће бити остварен на начин како је то замислила српска политичка, академска и црквена елита. Остаје сумња да међународне силе можда не би долазиле на ово наше несрећно тло да је којим чудом такав пројекат остварен у кратком временском року. Можда би и тада имали неки другачији "Дејтонски споразум" који би потврдио стварање српске геноцидне творевине на подручју Хрватске и БиХ.

Но, након што су стрпљиво одгледали четворогдишњи балкански хорор (као што сада "стрпљиво гледају како израелске војне снаге користећи најсавремније америчко оружје чине ратне злочине над палестинским народом - о Боже, колико нас све то подсјећа на маскар над – Сребреницом) - преостало им је да због личне одговорности - учешћа у балканској касапници, зажмуре над почињеним злочнима, "затамне“ и сакрију доказе о српско-црногорском геноциду спроведном у БиХ.

Пси рата: Планери и извршиоци агресије на БиХ и геноцида над Бошњацима

Радован Караџић намјерава своју одбрану градити на тези да у Сребреници ње извршен геноцид

Тренутна фаза "опоравка" Балкана коју је пројектовао међунардни фактор је у најмању руку - трагикомична. Међународни моћници опет "пакују мајмуне" - БиХ остављају у раљама Дејтонског спорзума насталог на тековинама српског геноцида почињеног над бошњачким народом, од Косова праве нови Кипар, српске и црногорске ратне вође промовишу у факторе мира и стабилности на Балкану.

Међународна заједница је заиста умислила да када стави тачку на своје "параграфе" може ставити тачку и на злочине на овим просторима док се још увијек диљем Босне ископавају посмртни остаци жртава фашистичке српско-црногорске политике.

Можда је сулудо тако размишљати али намеће се закључак да зависно од вјероистачкаи жртава - зависи да ли ће свијет погледати истини у очи?

Зато се можда сада и толико на Балкану инсистира на помирењу без правде.

«Градити мир без правде, уствари је пут за будући рат. Не треба дозволити политичарима и дипломатама да преговарају о мировним уговорима за цијену да на својим положајима остану политичке и војне вође који ће и даље тровати односе у друштву. Управо то се замало десило у случају Милошевића у вријеме НАТО бомбардовања 1999. године, мало је фалило да се деси у случају подршке Уједињених нација на Косову, а то се десило у Руанди».

Ово су ријечи које је изрекла бивша тужитељка Хашког трибунала Карла Дел Понте. Упозорење да је мир без правде пут за будући рат.

Да би се избјегао тај нови рат на овим просторима, потребно је да Међународни суд правде и Међународни суд за ратне злочине у бившој Југославији не затварају очи пред аргументима, пред доказима, и јасно означе ко је агресор а ко жртва у ратовима 90-их година на просторима бивше Југославије. Као што је то учињено након ИИ свјетског рата.

Досадашњим (не)чињењем ове највише међународне инстанце су изједначиле жртву и џелата и одшкринуле врата новог пакла кроз које би, судећи по нашем искуству, могле проћи неке нове генерације.

„Међународни суд правде је, да подсјетимо - ослободио СиЦГ одговорности за геноцид почињен у БиХ јер је одлучио да задржи цензуру на доказном материјалу о том геноциду.

Дио судија Међународног суда правде је имао другачије мишљење и критиковали су ту одлуку. Јордански судац Аwн Схаwкат ал-Кхасаwнех је написао да је „одлука Суда да не реагује жалосна“ и додао: «Сасвим је разумно мислити да су цензурисани дијелови докумената могли расвијетлити централна питања». Алжирски судија Ахмед Махиоу је написао да су судије биле подстакнуте различитим разлозима, међу којима ниједан, међутим, није довољно убједљив да се цензурисани документи не траже. Међу тим разлозима је била и бојазан да би се, тражећи те документе, могао оставити утисак да се Суд мијеша у суверенитет једне земље, односно да ће бити осрамоћен уколико Србија одбије те документе да преда. То би било смијешно да није било трагично.

Геноцид у Сребреници

Записници са сједница Врховног савјета одбране и други документи су били недвосмислена потврда да је контрола и дириговање ратном машинеријом у БиХ била у рукама Србије. Појашњавају детаље на који начин је Београд „хранио“ војну моћ босанских Срба, иако су, формално, БиХ и Србија од 1992. године биле двије државе. Босански Срби и Србија су били одвојени, али су уствари дјеловали заједно. Ти документи су јасно потврђивали улогу Србије и њене тајне полиције у геноциду у Сребреници и у припремама масакра. Могла бих, због овога што говорим, бити оптужена за клевету, али то питање је исувише важно да би остало необјашњено“ - записала је бивша главна тужитељка Хашког трибунала Карла Дел Понте у књизи «Ја - лов и ратни злочинци».

Зашто је сада итекако битно говорити о овом незапамћеном злочину над правдом?

Управо из разлога што бивши вођа босанских Срба Радован Караџић намјерава своју одбрану градити на тези да у Сребреници ње извршен геноцид. На први поглед, одбрана заснована на негирању геноцида у Сребреници изгледа сулуда из простог разлога што је на оба суда потврђено да је овај злочин извршен.

Суштина може бити сљедећа - да је и Србији и такозваној Републици Српској јасно да пресуда за злочин у Сребреници са једне стране доказује учешће Србије и Црне Горе, односно тадашње СР Југославије у том злочину и агресији на БиХ, а са друге стране доводи у питање постојање нечега што је настало на геноциду, попут такозване РС.

Негирањем овог застрашујућег злочина, Србија и такозвана РС, заправо понављају тај масакр, геноцид над Бошњацима.

На једном од фашистичких логора смрти, на логору Дахау пише да «онај који пориче Аушвиц је исти онај који је спреман да га понови». Порука је јасна ако и послије 13 година имамо порицање геноцида у Сребреници.

Тренутно се пред Хашким Трибуналом суди бившој портпаролки Флоренс Хартманн зато што је разоткрила да су «захваљујући одлукама жалбеног вијећа Трибунала» да скине ознаку Строго повјерљиво са дјелова записника Врховног савјета одбране СР Југославије, Међународном суду остале недоступне информације о директној умијешаности Србије у рат у Босни и покоље у Сребреници.»

“Тужилаштво није у могућности изнијети тај скандал у јавност зато што су судије сваку своју одлуку означиле повјерљивом", - пише Хартманнова у својој књизи "Мир и казна".

Флоренце Хартманн ће се, како је изјавила у интревјуу за е-Новине, пред Хашким трибуналом судити за вербални деликт, у затвореном процесу.

Значај суђења Радовану Караџићу, које се не може одвојити од процеса који се води против Хартманове, потврђује и ријечи београдског адвоката Томе Филе који је у интревјуу за београдске "Вечерње новости" изјавио:

“Када би се у пресудама Радовану Караџићу или генералу Момчилу Перишићу утврдило да је Србија уплетена у догађаје у Сребреници, могуће је да би дошло чак и до ревизије раније пресуде Међународног суда правде по којој је наша земља осолобођена тужбе за геноцид у Босни...

Велика опасност се крије у Караџићевој оптужници. У њој се помиње утицај полиције Србије на догађаје у Сребреници. Најважније је да покуша да се докаже да Караџић нема никакве везе са оним што се тамо десило. И да то није учињено са његовим знањем и одобрењем. Ако би се то утврдило, не би било опасности за нашу државу” - наводи адвокат из Србије Тома Фила.

Фила је заправо појаснио да је одбрана Караџића питање одбране Србије и њеног сателита - Црне Горе од оптужби за учешће у агресији и геноциду на БиХ, страх од могуће промјене одлуке Међународног суда правде по поновљеној тужби БиХ.

Но, доказа о почињеним злочинима има исувише.

Крајем 2004. и почетком 2005. године, Хашком трибуналу се предао између осталог и официр војске Републике Српске Радивоје Милетић, аутор документа „Директива 7“, који је потписао Радован Караџић, у којем се наређује „стварање неподношљиве ситуације, тоталне несигурности и очаја за становнике Сребренице“.

О директном учешћу Војске Југославије у БХ - рату бројни докази се изводе и у судском процесу који се управо сада води у Хашком трибуналу против некадашњег начелника Генералаштаба ВЈ Момчила Перишића.

На почетку процеса, тужитељство Хашког суда најавило је како ће суђење Перишићу показати блиску повезаност ЈНА и војних снага босанских Срба под заповједништвом Ратка Младића током рата у БиХ 1992. - 1995. То је најзначајнији судски поступак за доказивање повезаности режима Слободана Милошевића и звјерстава у БиХ и Хрватској након што је прекинут поступак против самог Милошевића због његове смрти 2006. године.

У уводном је излагању тужитељ Марк Хармон наводио тајне војне документе и стално тражио од судског вијећа да се иде у затворену сједницу како би могао цитирати поједине дијелове из њих. Устврдио је како је Перишић био кључна особа за провођење Милошевићевог плана стварања етнички чисте србијанске државе у којој би били велики дијелови Хрватске и БиХ.

У стварању Велике Србије Милошевић и Перишић су се, напоменуо је Хармон, служили војним снагама хрватских и босанских Срба, финанцирајући их, наоружавајући и упућујући им високе часнике. Топовске и пушчане чауре пронађене у Сребреници биле су израђене у Србији, казао је Хармон.

На суђењу Перишићу свједок Тужитељства, политички стручњак Патрицк Треанор изнио је повезнице вођства Републике Српске с политичким и војним руководством Србије током ратних операција деведесетих година.

Свједок Треанор, као стручњак Хашког тужитељства, презентовао је низ докумената и доказа који показују како је Војска Југославије и војно вођство Србије наоружало босанске Србе, те надзирало њихове операције. Према закључцима Треанора, политичко вођство Србије је деведесетих година покренуло свој план.

Примјер документа који показује како је оптужени Момчило Перишић, као један од кључних људи Војске Југославије, помагао босанским Србима је и писмо захвале за помоћ која ће бити упућена на сарајевско ратиште које му је упутио предсједник парламента Републике Српске Момчило Крајишник. Наведени су и састанци и мировни преговори гдје је оптужени Перишић био присутан као представник војног вођства Србије и сарадник бившег предсједника Слободана Милошевића. Тако је било и на састанку о стварању делегације за мировне преговоре након првих ратних сукоба.

При формирању групе за мировне преговоре заједно су, према Треаноровим ријечима, координирани циљеви Србије и циљеви Републике Српске:

-Предсједник Милошевић је на посебном папиру исписао да су то: 1. што шири сјеверни коридор (посебно код Брчког ); 2. компактност територије; 3. што више градова; 4.излаз на море. И тада предсједник Караџић додаје нешто, по записнику. Наиме, на инсистирање предсједника Карџића, листа приоритета је доуњена са још три тачке: 5. простор између Грмеча и Козаре; 6. долина Неретве; 7. српско Сарајево" (објавио радио "Слободна Европа”).

Свједок је навео ријечи оптуженог Перишића из ’94 којима наговара босанске Србе на мировни споразум позивајући се на заједничке акције и у рату и у миру - како су оружјем остварили циљеве које треба очувати мудром политиком и верифицирати их пред међународном заједницом. Бројне доказе о умијешаности СР Југославије у агресији на БиХ подробно је описао и бивши предсједник Црне Горе и Милошевићев вјерни савезник Момир Булатовић у својој књизи "Правила ћутања" о чему је магазин Бошњаци.Нет већ писао.

Још један хашки оптуженик - Војилсав Шешељ је свједочио о агресији, геноциду и пљачки извршеној у БиХ. Узрок је била жестока међусобна свађа, која је крајем 1993. године започела у предизборној кампањи у Србији између Шешељевих радикала са једне и Слободана Милошевића, Вука Драшковић и Жељка Ражнатовића Аркана са друге стране. Они су за сва злодјела оптуживали Шешељеве добровољце, тј. припаднике Српског четничког покрета. Шешељ им, међутим, није остајао дужан о чему свједоче цитати из његове књиге под називом "Црвени тиранин са Дедиња" (АБЦ Глас, Београд 1995).

Шешељ је у поменутој књизи оптужио људе из врха Милошевићеве владајуће Социјалистичке партије Србије да су били умијешани у систематско пљачкање на фронтовима. Тврдио је да су "полицијске јединице из Србије учествовале активно у ратним дејствима и да су оне највише пљачкале." -

“Конвоји шлепера са ратним пленом сливали су се преко Дунава, Саве и Дрине у Србију, уновчавали шверцерским каналима, а крвави профит склањан је у стране банке. Посебно су 'црвене беретке', специјалне јединице Службе државне безбедности Србије, зверски пљачкале и отимале све што им је било на дохват руке. Тај плен је углавном завршавао у џеповима и на рачунима најистакнутијих државних функционера, укључујући и Слободана Милошевића, и све остале!", - објашњава у наведеној књизи Војислав Шешељ.

Жељка Ражнатовића Аркана, вођу Српске добровољачке гарде и предсједника Странке српског јединства, Шешељ је често називао "познатим криминалцем", а његову странку "странком криминалаца". Оптуживао га је за учешће у систематској пљачки и изношењу ратног плијена са територија Хрватске и БиХ, наводећи да је у септембру, октобру и новембру 1991. Аркан отпочео "са великим пљачкама у Источној Славонији" и да је у то вријеме био "увелико под контролом полиције. Дешавало се да су и наши добровољци појединачно нешто узимали", признао је Војислав Шешељ, "али ми ништа нисмо систематски износили."

Доказа о геноциду почињеном у БиХ има на претек; питање је само да ли ће они који одлучују о томе посегнути за њима. А све из разлога да се историја на несрећном Балкану не би поновила. И да се не би наново потврдила предвиђања књижевника Данила Киша:

„Ја сам, у начелу, увјерен да се историја остварује као историја несреће, да се понавља увијек у својим рђавим аспектима“.