Економска криза јесте криза морала

Зар није чудо да се криза јавља код најбогатијих: најуплашенији су управо они који су најимућнији! Иза економске кризе се скрива криза саме човечности

У Божићној посланици Српске православне цркве, коју је потписао Његова светост патријарх Павле са свим архијерејима, апелује се на жене у Србији да не врше абортусе, детаљно анализира светска економска криза, свеопшти крах морала, али и глобална еколошка претња.

Преносимо Божићну посланицу у интегралној верзији, уз редакцијска скраћења и опрему:
Сваке године, драга децо духовна, па ево и ове, дочекујемо Божић, рођендан Сина Божјег, са радошћу, вером, надом и љубављу. Зашто? Зато што се у том догађају остварила „пуноћа времена", па је Бог Отац „послао Сина Свога Јединородног да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни" (Јн 3,16). Тај догађај је и пуноћа космичких и историјских збивања: све што се у творевини Божјој и у историји људској догађало, добило је у том дану, „који створи Господ", своју пуноћу и своје остварење. Улазак Бога у матицу живота представља, такође, испуњење свих најдубљих људских тежњи посведочених и пројављених у свим земаљским народима пре Христовог рођења. Његовим рођењем засијала је свету светлост богопознања. У тој божанској светлости открио нам се смисао света, природе и коначни циљ човековог постојања и постојања свих створења, свих видљивих и невидљивих светова...

„Страшно чедоморство"

У Христу Господу, кога у Символу вере исповедамо као „Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова, светлост од светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, а не створеног, једносушног Оцу кроз кога је све постало, који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек..." - остварена је једном засвагда победа над несавршенством, грехом и смрћу. Јављањем пуноће Његовог божанства и Његовим сједињењем са људском природом, остварена је и пуноћа човековог бића и његово савршенство (...).
Од дана Христовог рођења свет више није и не може бити оно што је био. Људска природа и свет, испуњени квасцем вечног живота, стичу могућност да буду нови човек, ново небо и нова Земља, ново вечно човечанство. Зато је само Христос изговорио и могао да изговори речи: „Гле, све творим ново" (ср. Отк 21, 5). Он, као „једино ново под сунцем", вечно обнавља све што постоји; светлост Његова просвећује све и сва, обасјавајући сваког човека који долази на свет (ср. Јн 1, 9) (...).
Рођењем Њега као човека, потврђује се светиња сваког рођења и светиња живота. Страшно је и помислити - а камоли прихватити и озаконити за нешто нормално, обесвећење светиње рађања - чедоморство, оно што се, нажалост, догађа у многим савременим браковима, који убијају своју децу. Тако постају не само децоубице него и богоубице, јер је свако људско створење по природи богоносно и христоносно. Навешћемо потресно тужан пример једне мајке која је родила неколико ћерки, и заједно са мужем бескрајно желела да роди мушко дете. Кад је поново зачела, будући да је лекар погрешно проценио да опет носи женско дете, она је и против свих молби, па и свог мужа, извршила побачај. Испоставило се, авај, да је носила два дечака близанца! Шта може, дакле, утешити и зацелити дубоку рану ове несрећне мајке?! Нека јој се Господ смилује, као и свим мајкама чедоморкама које, својој саможивости или било чему томе сличном, жртвују оно најсветије што им Бог дарује. Не претварају ли тиме родитељи материнску утробу - ту радионицу живота - у радионицу смрти и ништавила?!
Себичност човекова и саможивост, слична овој наведеној, води човека и угрожавању и злоупотреби саме природе, у којој се рађамо и у којој живимо. Као што човек живи и дише љубављу, тако и сва створења и природне стихије, потребују милост, љубав и доброту: вода коју пијемо, ваздух који дишемо, цвет и дрво у пољу, риба у мору, звер у гори, домаћа животиња - све то чезне за милошћу, љубављу и добротом. Ако било шта од тога злоупотребимо или га погрешно користимо, или га заразимо и загадимо - оно се отуђује, пропада, распада, свети се ономе ко га злоупотребљава. Тако се ремети богомдани поредак ствари: вода губи здравље, земља, а тиме и земљини плодови се загађују, загађујући и онога који их једе - човека и друга створења. Клима се мења, топи се лед на Северном полу, нестаје поредак годишњих доба; растућа топлота припрема Земљин шар да, не дај Боже, сагори једнога дана у огњу (...).
Поред тога, данас је човечанство веома забринуто започетом суровом економском кризом. Најчешће се, међутим, превиђа да та криза није само економска него је много дубља и сложенија. Зар није чудо да се она јавља првенствено код најбогатијих: најуплашенији су управо они који су најимућнији. Њихова незајажљива похлепа за новцем и уживањима, претерана потрошња природних и материјалних добара, рађа неуравнотеженост људских односа, односа према најдубљој тајни живота и односа према свеукупној творевини. Што значи: иза економске кризе се скрива духовна и морална криза, и тиме криза саме човечности. Са правом је казано да је економска криза повезана и са политичком кризом; као и то да непоштовање међународних права и игнорисање Повеље УН о људским правима - као и гажење правде уопште, рађају политичку кризу, а ова економску кризу и финансијски хаос. Ради властољубља и економских интереса газе се право и правда, Божја и људска. Какве су последице стављања економских и глобалносебичних интереса моћника овога света изнад правде и људских права најбоље се види на трагичном случају наше земље и српског народа, а и других земаља и народа у савременом свету.
Нови хедонистичко-утилитаристички митови, постављани на пиједестал божанства и пропагирани свим модерним средствима, највише данас угрожавају оне најневиније и најнеотпорније: децу и омладину. Дрога и разврат, свођење живота на инстинкт и задовољење похоте тела, похоте очију и гордости живота (ср. 1. Јн 2,16), плод су тих прастарих митова обучених у ново примамљиво рухо.

„Чекамо Христа"

У свему томе ми, хришћани као некада, као свагда, „чекамо Христа, а не боље време" (Владика Николај); чекамо Онога који је и „јуче и данас и сутра исти". Ми се увек враћамо Њему - „детету младом, предвечном Богу", као врховном мерилу и критеријуму свега што се дешавало и дешава у свеукупној људској историји. У Њему као Сину Божјем и Сину човечјем, савршеном Богу и савршеном човеку „ми смо познали и поверовали љубав коју Бог има према нама" (1. Јн 4,16). Од када нам се Бог јавио својим рођењем, и са нама поживео, ми знамо да је заиста „Бог љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему. Тиме се љубав показала савршеном у нама..." (1. Јн 4, 16-17). Уз то: „И ову заповест имамо од Њега: Ко љуби Бога, да љуби и брата свога" (1. Јн 4, 21).
У име тог и таквог Бога који је љубав, и у име те и такве љубави на коју смо призвани сви људи и сви народи, поздрављамо вас, децо наша духовна - нарочито вас на страдалном Косову и Метохији и свуда у свету, поздравом истине Божије, правде и вечне љубави:

МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Благословен венац новог лета
доброте Господње!
Дано у Патријаршији српској у
Београду, о Божићу 2009. године.
Ваши молитвеници пред колевком Богомладенца Христа:
архиепископ пећки,
митрополит београдско-карловачки и патријарх српски ПАВЛЕ