Таласи у облацима Венере

Гравитациони таласи у атмосфери Венере, највероватније, виђени су помоћу инструмената европске свемирске сонде Венера Експрес. Ово откриће још треба потврдити, али ако је претпоставка тачна, онда горњи слојеви атмосфере ове планете повезани са оним што се догађа на њеној површини, много су снажнији, него што се мислило до сада. Нови подаци, свакако ће бити коришћени у моделима, који покушавају да одговоре на питање, шта управо убрзава горњу атмосферу наше «планете-сестре» до неколико стотина километара на час.

Одговор на питање, шта се дешава на Венери, сакривен је иза облака. Дословце, дебели слој облака са горње границе на висини око 70 километара, затвара од посматрача не само површину, него и доњу атмосферу. Како би се разумело, како су повезани горњи и доњи слојеви гасног омотача планете, треба користити индиректне начине, на пример, посматрати облаке, чија спољашност у много чему одражава то што се догађа доле.

Тако је урадила међународна група истраживача, коју води Аријана Пичиали из лабораторије за праћење атмосфере, животне средине и космоса (Француска) и Европске космичке агенције. Користећи податке са камере VMC на космичкох сонди Венера Експрес (Европска космичка агенција) научници су педантно изанализирали ситне детаље са горње ивице облака на висини од 62-70 километара изнад површине.

Главни резултат био је да су на више од 300 слика отркивени карактеристични знаци атмосферских гравитационих таласа. Њих је могуће упоредити са таласима на површини океана, не ради се о преносу материје по хоризонтали, него о вертикалном кретању вода, горња ивица облака као да је променљива.

Ови таласи су подељени на четири типа у зависности од карактеристичних дужина, ширина и дужина фронта, на дугачке, средње, кратке и неправилне (последњи су, највероватније, резултат интеракције претходна три типа). Ова поређења омогућавају истраживачима да претпоставе, да је реч о такозваним гравитационим таласима у атмосфери. Они се појављују, на пример, због подизања топлог ваздуха у вис или обмотавањем ваздушном струјом неких препрека, на пример, планина. Осим карактеристика самих таласа, истраживачи су гледали, где се баш на планети могу уочити, под којим углом пада сунчева светлост на ту област, како се оријентише фронт таласа. Пре свега у високим ширинама (између 60 и 80 степени северне географске ширине) и концентришу се изнад Земље Иштар, где се налазе главни планински масиви Венере.

Доказ да гравитациони таласи постоје на Венери добијени су још 1986. годие када су у атмосфери планете лебдела два балона совјетске експедиције ВЕГА. Осим тога подаци исте те Венере Експрес (радиоексперимент VeRa ) 2012 године омогућили су посматрање појаве гравитационих таласа услед промене притиска и температуре атмсфере.

Дакле, нови рад, очигледно, потврђује претходне резултате. Шта представља препреку да се откриће са сигуношћу сматра веродостојним? За сада није измерена њихова брзина. Венера Експрес се окреће око планете по издуженој елипси, приближавајући се просторној резолуцији снимака камере VMC, али истовремено са тим расте брзина кретања сонде и међу пар снимака једног те истог сегмента пролази сувише мало времена.

Ипак, истраживачи су сигурни да се ради управо о гравитационим таласима. Сада је задатак да се укључе запажања у моделе циркулације Венерине атмосфере. Главни циљ је објаснити, како на Венери опстаје режим суперротације. Познато је да је атмосфера планете на горњој граници облака укључена у један џиновски вртлог, чија брзина достиже између 300 и 400 километара на сат. Како он настаје и шта га «храни» питање је на које за сада нема коначног одговора.

Венера Експрес наставља рад. Сонда треба да има довољно залиха горива за корекцију орбите до 2014-2015 године. Затим се мисија европске сонде завршава, а друга планета од Сунца остаће без патроле са Земље. Пројекат дуговечне станице за слетање «Венера Д», који се припрема у Русији, планиран је за лансирање најраније 2022 године. У НАСА и ЕКА тренутно нема АМС за истраживање Венере.

Олга Закутња,