“Рдеча луч” европског курса

Актуелни спор Загреба и Љубљане показује да су Срби већ “потрошени непријатељи”, а Словенци тек начет залогај националних фрустрација

Неколико Загрепчана разбежало се ових дана пред камерама државне Хрватске телевизије која је покушавала да их сними пред словеначком робном кућом „Меркатор” у којој су, пред католички Божић 25. децембра, пунили колица поклонима и кућним потрепштинама. Један од „ин флагранти” ухваћених потрошача словеначке робе други дан је, о властитом трошку, демонстративно вратио радни сто познате фабрике намештаја „Леснина” и треснуо га о пулт пред запањеним благајником. Домаћи фудбалери су после тога отказали припреме националне репрезентације, иначе традиционално одржаване у словеначком месташцу Чатеж, свега неколико километара удаљеном од хрватске границе. Словеначки каратисти одустали су од, такође традиционалног, божићног такмичења у Загребу у страху од репресалија. Гранични прелаз Хрватске и Словеније „Брегана”, одавно познат као полигон за „вежбање Шенгена”, претворио се у слику саобраћајног колапса. Сва возила с хрватским регистрацијама која улазе у Словенију из правца Хрватске или се из Словеније враћају у Хрватску, подвргнута су познатој европској педантерији граничне полиције и царине Републике Словеније. У Хрватској кажу „то је нама за инат”, у Словенији тврде да само проводе европске прописе, на што их обавезује петогодишње чланство у Европској унији.
Разлог ових немилих слика и „спонтаног народног пркоса” је одлука владе у Љубљани социјалдемократског премијера Борута Пахора да, затварањем десетак преговарачких поглавља, на дуже време практично блокира улазак Хрватске у Европску унију. Званични Загреб са хадезеовским премијером Ивом Санадером био је шокиран оваквим потезом суседа с којима се увек лако налазио заједнички језик и сањао идиличан сан о „мителеуропској култури и наслијеђу” које их од осталих народа бивше Југославије дели неспојивим цивилизацијским баријерама. Показало се да Словенци „братство средњоевропске цивилизације” схватају сасвим другачије него што се то претпостављало у Туђмановој, Рачановој, па и Месићевој и Санадеровој Хрватској. Не само зато што су од свих земаља бивше Југославије једини сачували властиту производњу и респектабилан стандард, него и због релативно лаког успостављања покиданих веза са осталим народима југоисточне Европе. Примитивни вицеви о Словенији као минијатурној земљи у којој са Брегане може да се види све до Шентиља, па тако могу да штеде на царини и полицији, показали су ових дана своје гротескно наличје. Словенци су пред европски праг за Хрвате поставили „рдечу луч”, црвено светло које сигнализује да је реч о земљи која не поштује европска правила понашања, огрезла је у корупцији, непотизму и необузданој потреби да вишак патриотизма исказује на погрешан начин.
Конкретно, реч је о спорним територијалним питањима Загреба и Љубљане који већ петнаестак година, по потреби политичког тренутка у обе земље, избијају у први план или остају на периферији јавног интереса. Некада су то четири истарска села, некада брежуљци Свете Гере, некада кућа ридикулозног Јошка Јораса са хрватске стране граничног прелаза „Плованија” у Истри омотана у словеначку заставу и натпис „Туди тукај је Словенија!”, некада Пирански залив, дугови „Љубљанске банке”, борба за источна тржишта од Србије до Русије и слично. Све у свему, геометарске процене говоре да Хрватска и Словенија имају 25 километара спорне државне територије, а тај спор ефективно утиче на отприлике десетак становника тих подручја. Хрватски бојкот словеначке робе уништава обе националне привреде, чиме утиче на барем десет милиона људи, а словеначка блокада хрватских преговора са Европском унијом доводи у питање опстанак владе у Загребу, до усијања компликује политичку ситуацију у Хрватској и подсећа на, овде толико немиле, паралеле у хрватско-српским и словеначко-српским односима.

Сви релевантни хрватски политичари власти и опозиције слажу се да је Словенија злоупотребила положај у Европској унији, да се понаша осветољубиво и крајње ирационално. Али не могу да занемаре да их у томе подржава више од осамдесет одсто грађана Словеније. Као што није безначајна ни чињеница да две трећине Хрвата сматра да су Словенци само искористили неспособност хрватских политичара и зарадили поене на њиховим лошим потезима према суседима у бившој Југославији. Интересантно је да мање од десет одсто анкетираних мисли да су Словенци у договору са Србима, што говори у прилог здравом разуму који се коси са теоријама завере некада омиљенима код локалних хрватских политичара, од личких председника општина до самог премијера Иве Санадера. Тренутак у коме је први човек извршне власти у Хрватској патетично изјавио да неће трговати деловима хрватске државне територије да би се приближио Европској унији, подсетио је сваког политичког аудиофила, па и грађанина просечног политичког слуха, на дипломатски каналисано одушевљење којим је Загреб дочекао одвајање Косова од Србије. А бојкот словеначке робе још једном је трагикомично подвукао сличности предозираног национал-популизма Срба и Хрвата. Први су томе подлегли у деведесетима прошлог века, други у првој деценији 21. столећа. Европска унија већ се уморила од проширивања и нових чланица које у њено заједништво уносе „балкански синдром” и „нарцизме малих разлика”, своју поремећену националну перцепцију и крајње неразумевање практичног заједништва које не држи до предимензионираних националних идентитета гарнираних причама о првој виљушци на столовима Стевана Немање и првој кравати на вратовима хрватских досељеника „од стољећа седмог”, која се данас патетично развлачи од Боке Которске до Пиранског залива.

Веома поједностављено, реч је о дугогодишњим политичким каприцима Загреба које је Љубљана наплатила у најгорем могућем тренутку по актуелну хрватску власт. Премијер Иво Санадер губи битку на свим подручјима. Грађанима прети „стезањем каиша”, док домаћи таблоиди објављују да је дизајнерска одећа његове супруге плаћена из државног буџета. Посеже за националистичком реториком у време када је, чак и у бившој Југославији, она свима постала одиозна. Тврди да Хрватску води у Европу у „петој брзини”, али се лоше одмереном политичком амбицијом у прву препреку забија већ на словеначкој граници. До парламентарних избора у Хрватској остале су још три године. Сви су изгледи да ће 2011. година бити преломна за све постјугословенске државе југоисточно од Сутле, без обзира на приче о „индивидуалном приступу” бриселских дипломата свакој од њих. У сопственој перцепцији доживљена као „локомотива регије”, Хрватска је сада у позицији политичког аутисте вођеног геслом „што горе, то боље”. Срби су већ „потрошени непријатељи”, а Словенци су тек начет залогај овдашњег националног себељубља. Свима је јасно да актуелни спор Загреба и Љубљане никоме не доноси посебан политички профит. Али Словенци добро знају да имају времена на претек, док се у Хрватској још кокетира с демагошким збијањем редова пред „некоректним сусједима”, претњама радикалним национализмом који би као од шале могао да почупа „крхке засаде хрватске демокрације” и сл. Процена да је словеначка блокада хрватског уласка у Европску унију „највећи акт непријатељства у осамнаестогодишњој повијести националне демокрације”, говори, уосталом, сама за себе. Као и савет „покријте се ушима и не долијевајте уље на ватру”, који је домаћим политичарима стигао из дипломатског збора акредитованог у Загребу. Заједно са упозорењем да словеначки рецепт нипошто не покушавају да испробавају на Србима, јер се свака балканска фрустрација пошиљатељу враћа као бумеранг оптерећен европским каматама.


Зорица Станивуковић