Србин на крају света у трагању за собом или „операција Чукотка“

2008. године у добровољно изгнанство упутио се београдски студент Момир Алорић – почео је да ради за српску фирму, кренуо да ради као електротехничар, компјутериста у регион чија територија скоро десет пута премашује српску, а становништво чини свега 50 хиљада људи. На Чукотку, о којој већина његових сународника (а искрено говорећи и наших) зна само то да то није исто што и Камчатка и да је на њеном челу био Роман Абрамович.

Седи један представник северних народа на ивици света. Прилази му други:

Хоћеш да чујеш политички виц?

Не, протераће ме далеко...

Погледајте карту. Када видите где је Чукотка добијете жељу да је видите, сазнате како се овде живи, објашњава Момир Алорић.

- Све има свој почетак, средину и крај. Али где је ту ивица и шта је то „ивица“? Ивица је свугде. И онде где је ми постављамо, а исто тако може нам се судбином наметнути, доћи онако ни од куда. Ивица је у животу пуно. Она је некоме инспиративна, а некоме трагична. Све је у карактеру, у вери. Ивица је у ствари делић секунде, моменат који спаја почетак са средином, средину са крајем, ивицу са још једном ивицом. Али и оно што нам делује на први поглед неспојиво, крај са новим почетком. Треба застати и увек погледати са ње, јер нема ништа лепше од Погледа са Ивице. (Момир Мико Алорић, Чукотка 14.06.2012.)

Новинар Гласа Русије разговарао је са Момиром о томе како живе Срби у условима вечитог леда, о могућем реалити-шоуу са локалним узгајивачима јелена, а такође је објаснио зашто Кустурица треба да дође на крајњи север.

- Зима и минус 35. Хладно, ветар, сам са неким својим мислима и размишљањем шта сам постигао до сада и где се налазим. Размишљање о тим животним ивицама, а и Чукотка је метафора за неку ивицу земље. Да је земља плоча ту би био крај…

Од 2008. године ти с времена на време долазиш на Чукотку. Последњи пут си овде боравио годину и по. По коментарима знам да је ова покрајина добра за мисаоне људе. Реци, време тамо иде, јури или стоји?

- Ја се осећам тамо као да сам на неком чекању, "stand by mode", као да живим живот, а време не иде. Али то је субјективан осећај јер ја сам странац који је дошао тамо на годину и по. А по мени, генерално гледано, у смислу развоја Чукотке време трчи последњих десет година.

И како се развија ова покрајина?

- Пре неких 12 година наша фирма је дошла на Чукотку. Стање је било катастрофално. Није било путева, продавница, хране. Ја сам у разговору са мештанима сазнао да је у то време наћи главицу лука или парадајз био велики успех. Ништа није функционисало, много је људи отишло са Чукотке у том периоду. Станови су се продавали за карту до Москве. Тада је прави потез направљен са Романом Абрамовичем, који је дошао на власт тамо и направио велики препород Чукотке. Сви становници су веома захвални том човеку. Сад је неки мали период стагнације. Доста је направљено, доста је побољшан стандарт, и сада као да се чека неки сигнал у ком правцу да се иде. Највећи проблем је недостатак пута између Анадира и првог мало већег града Магадана.

На Чукотки у неким регионима је још сачуван традиционалан начин живота...

- Видео сам слике фотографа који је нашао племе, које још нико није фотографисао. То је једна баш лепа предност Чукотке: имате контакт са различитим периодима историје. Кад сте у близини ових племена, као да сте се вратили хиљаду година назад. Са друге стране, имате напуштене градове из времена Другог светског рата. И имате модерну Чукотку.

Човеку са Балкана, тачније у већини случајева комуникативном, тешко је да навикне на усамљеност и тишину?

- У почетку је било веома тешко. Тамо нема никакве журбе, а ја сам још дошао у периоду белих ноћи, па то ми је било тако нестварно, дан никако да прође. Првих месец дана сам имао константу жељу да одем, било ми је претешко, али кад сам се вратио у децембру те године у наш Београд, верујете ли ми да ми је све сметало - и градски превоз и друштво и бука и та акција. Тотални шок по повратку.

Обично код северних народа у лексикону постоји мноштво имена за снег, зато што они разликују мноштво његових видова. Ти си нешто слично приметио?

- Мени је сад најлепши тај чукотски снег зато што је најситнији, најмање хладан и влажан. Он је прелеп као прах, као пудер. Док је београдски или московски је знате ...ружан, воден, хладан. По мени је најлепши тај чукотски, а онда, снег из мог родног села у Црној Гори надомак Пљеваља, али ми је тај ипак најближи срцу.

Да ли би могао да останеш на Чукотки?

- Могао бих један животни период. Ја сам сувише везан за родбину, пријатеље, за место у коме сам рођен Пљевља и место где живим насеље Рипањ Колонија на периферији Београда. Чукотка је магнет, север је магнет. У Русији се каже да се два пута плаче у животу, кад дођеш на север и када мораш да одеш. Стварно је тешко. Постоји лепа прича о нашем другу Сергеју. Питао сам га како је доспео тамо, пошто је он са Кавказа. Каже да је дошао да заради паре да купи ауто. И остао је овде неке 32 године и нема намеру да оде.

Ја сам једном правио материјал о породици „јакутског Србина“: он је средином 90-их отпутовао у ове крајеве да заради, и мада је и остао, није успео да се потпуно аклиматизује... А шта је са „чукотским Србима“?

-30 је нормална температура. Мештани је доживљавају у смислу да је то као овде код нас у Србији +5. Ја сам по природи такав да ми прија мало хладније време, али би огромном броју мојих земљака било тешко. Тамо увек имате у глави да не знате како ће дан протећи. У мају-јуну се годишња доба мењају сваких двадесет минута. Кренеш, сунце, после неких пола сата почиње снег, па се помеша с кишом, па онда буде ветра, па мало магле, па онда се поново врати сунце и нон стоп тако. Тамо је баш велика мешавина народа, није наравно мешавина као у Краснодарском крају где живи преко 100 нација али на Чукотки живе отприлике 40 нација тј преко 50 ако би се вршила и деоба Северних народа, јер њих је само 16. Сада тамо живе Срби, четири породице. Радили су у нашој фирми па су нашли лепе Рускиње. Живе, раде као таксисти, кувари, грађевински радници, један мој другар је фудбалски тренер.

Више или мање јасно је шта у Србији питају о Чукотки – о хладноћи, о послу...

- Стално питају о риболову. Ја сам био на зимском риболову, ловили смо рибу “корјушка”. Мој покојни отац је био страствени риболовац, ја још увек нисам. Ипак на Чукотки имао сам посебан доживљај, зато што пецаш на залеђеном мору, бушиш лед, а напољу је -20, штапови су мали, а риба је још мања и мирише на свеж краставац, баш фантастично. И да, никад нисам попио слађи чај, зато што сам се смрзао.

У Чукотки људи мало знају?

- Велики је проблем што у Русији велики број људи не знају о Чукотки. И смисао је свега да се та регија презентује мало више у медијама широм земље. Јер на државној телевизији, например, месечно је максимум 2,3 вести о њој. Чукотка има веома велики потенцијал. Чукотку зову "Мендељејев систем", толико је богата свим могућим рудама и минералима.

Центар Чукотке је Анадир. Дај неколико детаља о животу овог града...

- Чим је хладније време, нема ту неке шетње, постаје монотоно. То је један баш велики проблем. Али, Анадир је, мислим, једини град у свету, где дете од седам осам година заустави такси и само каже - школа. Родитељи су безбедни зато што је град безбедан. Чукотка је као неки огромни резерват, ту нема наркотика, мала је стопа криминала. Овај град треба представити управо тако - град младих парова, град, где људи који немају ништа, немају стан и посао, могу наћи све то. Ту хладноћу и монотонију треба представити као неку терапију. Јер мени лично она је била терапија.

Ти вероватно знаш да постоји много вицева о Чукчама...

- Мени је мало жао тих северних народа. Ја волим руски народ, али он, као и мој народ, има једну велику ману: види себе мало високо, изнад свих. Ја сам улазио у неколико расправа, зато што сам стао у одбрану тих народа. Није лако живети у Тундри, није лако ловити, живети у неком претешким условима живота. По мени су северни народи велики народи. Ми можда знамо сад да користимо интернетом, скајпом или мобилним телефоном, али не знамо да живимо у природи од природе, а они то знају и хиљадама година тако живе.

Да ли знаш за књиге Јурија Ритхеуа, између осталог о класичној Операцији Чукотка о дечаку којег је санта однела у море...

- Да знам, најрепрезентативни чукотски писац. Прочитао сам неколико ствари. Али нисам желео да ми његове речи покваре мој доживљај Чукотке. Ја сам мало маштарош и имам неке лепе идеје за презентацију Чукотке у свету. Имао сам жељу волонтерски у догововру са неком телевизијом да живим месец или два са чукотским племеном, да живим са њима, једем, да ловим. Идеја за савршен реалити-шоу. Велика грешка што се на Чукоткој не праве неки културни кампови. Ја сам уверен да би Кустурица први био заинтересован да оде тамо, а веома брзо би добио и инспирацију за неки филм. Ево замислите на моменат, например, филм о љубави чија је препрека 1000 година у смислу начина живота.

Треба да направимо да свет сваке године на две недеље дође на Чукотку да се држе нека предавања, одигравају позоришне представе, долазе писци, сликари, фотографи и тако даље. И да то се све медијски покрије, па да постане веома брзо традиционално окупљање светске клутурне елите.

У свом блогу ти су поредио себе са онима који су пре 10 000 година дошли на Чукотку да траже места за лов. А ти си дошао да тражиш посао, искуство, а највише самог себе. Да ли си нашао?

- Могу рећи да јесам. Имам неке животне смернице, нашао сам себе у смисли што имам жељу да живим на релацији Русија-Србија-Црна Гора. Веза Русије и Србије генерално је тако мала, кренувши од школства, размене студената, презентације руских факултета у Србији. Презентација Русије у медијима. Треба да је више руског програма. Да млади људи у Србији виде Русију као модерну земљу, осете да Лондон ништа није модернији него Москва, шта више, Москва је модернија. Ја сам дошао у Москву први пут, нисам знао ниједну реч руског језика, али док сам стајао на улици осећао сам се баш испуњено, као да сам свој на своме, као да сам кући буквално. Ми смо збиља баш близак народ, сличног смо размишљања, сличног смо језика, весели смо по природи, традиција је нама слична, историја је слична. И треба гајити ту сличност. Да не гледамо кроз интересе да би били једни другима ближе.. Русија је 90-х година представљена као земља сивила, а Русија је у међувремену доживела енормно велики препород. Сваке године све више и више видљиво колико Русија напредује, ја пратим њен развој од 2008 и моја предвиђања су да ће Русија за неких десет година бити прва привреда света.

Тимур Блохин,