Биометријска (не)сигурност

 Биометријски докименти су документи који поред основних података о некој особи укључују и дигиталне записе отисака прстију, лица, потпис и друге податке који се могу додавати ако се  пропишу  законом. Такви податци би били централизовани у једној бази података, а то би значило да носилац оваквог документа не би имао увид у своје податке, они би били шифровани и доступни само лицима који би имали приступ. Приступ таквим податцима би био дозвољен само овлаштеним особама али поред њих имали би приступ и други, управо зато што је таква систем подложан хакерским упадима. Овако централизоване базе података сигурно нису најсигурнија ријешења за чување података, зато што у случају обарања компјутерских баријера које штите систем и базу, провалници имају све информације на једном мјесту. Пробити овакав систем сигурно није лако, зато што овако виталне информације штите најсавременија софверска и хардверска ријешења. Међутим, опште је познато да ниједан компјутерски систем није у потпуности безбједан од напада хакера. У системе заштите Пентагона, нуклерних централа, ЦЕРН-а и сл. годишње се улажу стотине милиона долара, па ипак „упади“ хакера нису ријеткост. Сва срећа па у оваквим случајевима хакери немају намјеру да нанесу неку већу штету, већ само да покажу да је упад могућ. Али да ли ће та срећа пратити биометријску базу података? У каквом положају ће се наћи обичан грђанин ако неко не овлаштен украде његове податке? У Европи једино Шпанија и Белгија имају оваква документа (и то на факултативном нивоу), док су у већини земаља покушаји њиховог увођења доживели неуспјех. Неке земље и не размишљају о њиховом увођењу. Међу њима је и САД, што је занимљиво ако се узме у обзир да је то земља која након 11. септембра 2001. предњачи у лобирању биметријске технологије. Централизоване базе података су подложне «хакерисању», и такви случајеви су честа појава у технолошки развијенијим земљама. На пример, нови холандски биометријски пасоши су недавно «хаковани», као и централна база података Ветеранске администрације у САД, где је преко 2,2 милиона досијеа америчких ратних ветерана «украдено». Као друго, грешке на оваквим личним картама је много теже исправити и, ако дође до погрешне идентификације, њен носилац може да има огромне проблеме, морајући да доказује полицији, државним органима и рачунарима у централној бази података да је у питању грешка. Сваки пут када будете легитимисани за било коју трансакцију која захтева очитавање ваше личне карте, траг о томе улази у централну базу података. На основу ових трагова, држава, као и свако други ко буде имао увид у базу података, моћи ће да направи „мапу“ ваших кретања, куповине, продаје, навика, итд. А кад у следећу генерацију чипова буду уграђени РФИД чипови који су минијатурни радио-одашиљачи, онда ће сваки ваш покрет бити видљив – у реалном времену. Истина садашња генерација биометријски докумената не представља толику опасност за носиоца овог документа. Она би требала да изгледа као досадашња лична карта или возачка дозвола само са уграђеним чипом који би сачињавао податке о личности у електронском облику. Ипак, као што видимо проблем се налази у будућности, која не би изгледала толико безбрижно. Када нас једном убиједе да је кориштење ПИН лозинки и сличних сигурносних система несигурно,  подлјежно губљењу и забораву, онда им сигурно неће бити тешко да нам у ближој будућности уграде чипове испод коже јер ипак је овдје је ријеч само о картици која се исто тако може лако загубити. Једна од земаља која уводи биометријске документе тачније биометријске личне карте је Србија (факултативно), која је једна од првих земаља у Европи која то чини. Подаци о грађанима Србије биће чувани у јединственој бази података, која се зове „Меморија Србије“ и која се налази у Министарству унутрашњих послова. Опрему за увођење ових документа Србија је набавила од Америчке компаније Моторола, која  је већ дуже вријеме технолошки партнер са многим безбједносно-инфрмативним агенцијама (између осталих ЦИА-е и америчке војске) па постоји страх и од могућег „прузимања“ информација. Према свему судећи биометрија је све само не сигурна, а управо та сигурност је један од главних разлога за њено увођење, поред тога што њено увођење није обавезно и што представља кршење људских права и основних слобода.