Вијугава географија балетског ремек-дела

Од Петербурга до Париза преко старог руског града Великог Новгорода и села Талашкина, свративши у украјински градић Устилуг и швајцарски Монтре – таква је вијугава географија најпознатијег балета 20. века – Свето Пролеће. Стогодишњици овог ремек-дела руског композотора Игора Ставинског посвећен је пројекат Пут Светог Пролећа музчара из разних земаља. Они су пропутовали читавом маршрутом рађања балета и 22. децембра представили своју сценску композицију у Москви.

На сцени су два клавира и двоје познатих петербушких пијаниста – Петер Лаул и Павел Рајкерус. Они су спремни да изведу музику балета у ауторској избедби Игора Ставниског. Али одједном поред њих појављују се чланови фолклорног ансамбла Витуално село и боје народних ношњи одмах нарушавају расположење за класику. Чују се најстарије словенске песме које се зову „весњаки“. Члан ансамбла Михаил Стродубцев каже.

- У том пројекту смо одлучили да реконструишемо фолклорно-етнографску аутентичну радњу. Највише се то тиче првог дела балета, тамо где постоји Плес чапљи, Утабана земља, Игра два града. А у другом делу, где је реч о жртвовању, узели смо за основу обред везан за жтвовање брезе. Бреза је била украшавана као девојка, сахрањивали су је, постоји такав обред.

Идеја за балет из живота паганске Русије припада не само композитору Игору Ставинском, већ и сликару Николају Рериху. Један је „чуо“ ритмове предсмртног плеса девојке коју управо треба да жртвују Богу Пролећу, други је „видео“ ритуалне плесове на врху светог брега, окруженог древним каменим лавиринтима које је он много пута проучавао у новгородским археолошким експедицијама. 1910. Ставински и Рерих су се састали у Петербургу, и фантазије мзичара биле су поткрепљене сликарским ликовима уметника. Нови сусрет је одржан годину дана касније на имању чувене покровитељке уметности књегиње Тенишеве у Талашкину у Смоленској области, на западној граници Русије. Рерих је већ имао готове скице декора и костима, а Стравински је саопштио уметнику да је „проникао у тајну пролећних, лапидарних ритмова и да их је осетио заједно са актерима нашег чеда“... Тамо је био завршен либрето, и Стравински је кренуо у Украјину у место Устилуг да пише партитутру. Народне песме су овде биле буквално под руком. Између осталог Стравински их никада није директно цитирао, он је направио интонације народних песама својим музичким језиком. Управо зато је тако тешко понекад одредити извор, сматра аутор пројекта, историчар уметности Константин Учитељ.

- Овде постоје архаични слојеви фолклора, где нема националног. Још није било нације у данашњем смислу те речи и постојали су архаични крвоносни слојеви од којих све потиче.

После Москве учесници пројекта избијају на финиш: чека их Велики Новгород и Санкт-Петербург. А завршни концерт ће бити одржан у предграђу Петербурга, Ораниенбауму, тамо где је рођен Игор Стравински.

Татјана Завјалова,