Када политика убија

Док председник Авганистана захтева пооштравање ограничења за војнике САД на територији ове земље, већ постојећа правила игре доводе до погибије и инвалидности самих страних војника.

Почетком 2014. године у Представничком дому САД биће одржане расправе о догађајима од 6. августа 2011. у Авганистану. Тада су талибани оборили транспортни хеликоптер САД CH-47DChinook. Погинуло је свих 38 особа колико се налазило у њему, укључујући 17 бораца SEALTeamSix. То је постало не само најгори дан рата САД у Авганистану, већ и највећи губитак снага специјалних операција САД за четврт века њиховог постојања. Трагедија се не би догодила када команда за време одржавања ове специјалне операције не би тражила појачање. Њега су у послали тим хеликоптером. Али додатне снаге уопште не би биле потребне, да није важећих правила примене оружја. Она не дозвољавају да се отвара ватра на противника без потврде да је он наоружан и представља очигледну опасност. У датом случају талибани који су се повлачили било је наређено не да се ликвидрају, већ лове. Ради тога су и биле потребне додатне санге. Шта више, после судбоносног пуцња пилот борбеног хеликоптера који је пратио „чинук“ није имао право да пуца на зграду у којој се налазио бацач граната, пошто су тамо могли да буду цивили.

Наравно, теоријски ова правила треба да сведу на минимум пигибију цивила и да их привуку на страну Американаца. Многе европске земље уопште одбијају да признају да шаљу своје војнике у рат и проглашавају их моривњацима и забрањују сваку иницијативу у борби. Али у пракси ова правила само смањују резултативност дејстава трупа, њихов морални дух. Колико је било примедби за немачки, италијански и друге контигенте због њихове пасивности? А шта да се ради када је за учешће у бојевим дејствима било потребно дуго усаглашавње у европским штабовима и парламентима?

За правила примене оружја знају у свим кризним жариштима где делују контигенти САД и НАТО-а. У Малију и Централноафричкој републици сепаратисти приликом кретања скидају митраљезе са пикапова и снајперисти француских хеликоптера немају право да на њих отварају ватру. У Сомалији за време операције SEAL поглавар устаника је окупио око себе жене и децу и његово хапшење су отказали.

А противник води сасвим другачији рат. Број жртава међу цивилима од терористичких аката против војних и цивилних објеката у Авганистану, Јемену, Ираку и другим земљама достиже хиљаде. Али политичари не мењају правила игре. Шта више, на све стране на сопственим трупама врше нове експерименте са стретегијом „освајања умова и срца“ становника. У Авганистану она претпоставља да ће становништво престати да подржава талибане пошто хиљаде војника коалиције изађе из својих оклопних возила и пешке крену да успостављају добре односе са локалним становницима. Главни резултат је нагли скок броја тешких повреда и губитака међу коалиционим снагама од експлозија мина. 2008-2009. године цифра је скочила до 60%, а до данас износи најмање половину општих губитака. Идеју су прогласили неуспешном и укинули? Не. После дугогодишњих тешких борби једнсотавно су извели трупе са територије „минског рата“.

Још на пролеће 2012. Кимберли Дворак је писао у Examiner: Искуство претходних противпартизанских ратова у Вијетнаму и Ираку јасно је показало Американцима да приликом увлачења у бојева дејства треће спољне силе (САД и НАТО) стратегија освајања срца и умова чини победу немогућом. Када локално становништво мрзи своју владу, преноси своје незадовољство и на окупатора, што искључује сваку шансу у победу. Нажалост, за Американце управо то се дешава у Авганистану.

Љубите непријатеље ваше, благосиљајте оне што вас проклињу, благотворите оне што вас мрзе и молите се за оне што вас вређају и прогоне (Мат.5:44). Ове речи упућене првим хришћанским проповедницима за сада још не одговарају за поставку задатака војницима експедиционих снага. Покушаји да се војници претворе у мисионаре заиста није најбољи начин вођења рата који још традиционално почиње ударима «томахавка».

Вадим Ферсович,