Жив сам, трипут умро нисам!

Сретку Дамјановићу (48), из Вогошће, који, као тешки инвалид од посљедица свакодневних мучења и премлаћивања у сарајевским казаматима, данас живи у собици бившег колективног центра у Незуцима, код Вишеграда, три пута је, под оптужбом да је починио ратни злочин, осуђиван на смрт, једном на 20 година затвора, а коначном пресудом изречена му је казна од девет и по година.

- Када се сјетим кроз каква сам све мучења и психичке тортуре прошао, ни сам не могу да објасним како сам уопште остао жив. Сасвим случајно, 11. новембра 1992. године, на путу из Вогошће према Илиџи, Борислав Херак, Нада Томић и ја залутали смо аутомобилом код Рајловца и тако доспјели на муслимански пункт на раскрсници према Сокољу, гдје су нас заробили. Свезали су нас жицом и одвели у један подрум у Бућа Потоку, гдје су почела стална мучења, док нисам изашао на слободу - прича Дамјановић.

Њих троје су, без икакве истраге, по кратком поступку осуђени за злочин геноцида, тако што су их у затворским ћелијама мучили разним методима и присиљавали да се међусобно оптужују.

Тако је Борислав Херак, који још издржава казну од 20 година затвора, под притиском рекао да је Дамјановић у Вогошћи убио 200 муслимана, силовао двије дјевојке муслиманске националности, убио браћу Асима и Касима Блекића те заклао Рамиза Кршу.

Послије рата, у фебруару 1997. године, новинар Ројтерса пронашао је живе и здраве браћу Асима и Касима Блекића и тако је потпуно разоткривена ова судска фарса, која се скоро десет година одигравала у главном граду БиХ.

Када је, 17. јула 2002. године, послије одлежаних девет година и осам мјесеци у сарајевским казаматима, предсједник Судског вијећа, Горан Орашанин, прочитао образложење коначне пресуде и рекао Дамјановићу: "Идите кући, ви сте од овог тренутка слободан човјек", он се у први мах није снашао. Захвалио је Судском вијећу на коректном суђењу и затражио да му се одобри десет минута да разговара са сестром, која је иначе пратила сва његова послијератна рочишта у Сарајеву.

Тек када га је његов адвокат по службеној дужности, Бранко Марић, извео из суднице, било му је јасно да више неће у ћелију, у којој је мучен и пребијан.

- Мој први и највећи мучитељ био је садашњи сарајевски адвокат Фахрија Каркин, који нас је испитивао примјењујући разне методе насиља, заједно са Исметом Бајрамовићем Ћелом. Када сам покушао да узмем чашу воде, рекао је да за четнике нема воде и снажно ме ударио шаком те ми избио два зуба. Премјештали су нас у ћелије по разним мјестима у Централном затвору, гдје сам доспио у злогласну осамдесетку. Четрнаест дана су ме одводили на батињања у СДБ и тражили да признам да сам починио многе злочине. Праве Танталове муке настале су тек послије пребацивања у бившу касарну "Виктор Бубањ", гдје сам претрпио свакодневне батине, тако да од болова нисам могао да се помјерим. На мени су се иживљавали многи батинаши у "Виктор Бубњу". Тамо ме често посјећивао Сенад Крехо, тадашњи предсједник Ратног суда, заједно с Кемом Думановићем. На све могуће начине настојали су да изнуде моје признање за непостојеће ратне злочине - присјећа се Дамјановић.

Он каже да и данас прати суђења у Сарајеву и чује разне гадости којима наводни свједоци оптужују Србе, али да њега нико не позива да свједочи о ономе што је лично преживио.

- Зашто Тужилаштво у Сарајеву не подиже оптужнице против злочинаца који су пребијали мене и многе заробљенике у логору "Виктор Бубањ" и другим казаматима у Сарајеву, као што су Мустафа Пањета, Химзо Долан, Рамиз Алдовић и бројни други, које бих данас, без проблема, могао да идентификујем - пита се Дамјановић, човјек против кога је вођен најсрамнији судски процес у овом дијелу Европе.