Паклени план неофашиста из ХДЗ-а

И највиши хрватски државници су признали да су детаљно планирали крвави обрачун са Србима и припадницима ЈНА

Да би напустили ЈНА, хрватским официрима су нуђени станови Срба из урбаних средина

Врхунац хрватског геноцида над Србима представљају злочиначке акције „Бљесак" и „Олуја"

Здравко Томац, потпредседник ратне владе Хрватске, која је конституисана 3. августа 1991. године, у аутентичном казивању је открио како се та неофашистичка власт припремала за злочиначки обрачун са Србима.
- Било је потребно организовати што пре јединствену хрватску војску на два темеља: „држави и грађанима, а рат у Хрватској никад није проглашен и објављен, нисмо смели да га прогласимо и објавимо. Ратовали смо против Савезне државе, чије смо законе формално морали проводити и потпуно рушити, и на готово илегалан начин стварати своју државу, све до истека „Бријунског мораторија" 7. октобра 1991. године".

Кризни штабови

Због тога смо првих месец дана морали да радимо дан и ноћ, и проналазимо ванинституционалне начине организовања државе у ратним условима, будући да је светска заједница у то време још била за очување територијалног интегритета Југославије, јер су чак подржали ЈНА да војном силом очува Југославију, па су због тога Хрватска и Словенија морале да пазе да не дају аргументе нашим противницима, признао је Томац и описао детаље плана:
- Због тога смо морали дјеловати на три начина:
Први, стварати одређене институције паралелно са државним органима (регионални кризни штабови, као концентрација цивилне и војне власти у условима рата, организовања одбране у склопу Министарства унутрашњих послова, а не Министарства одбране).
Други, одређене послове одбране проводити изван државних институција у које се није могло имати поверења због инфилтрирања оних који су против нас ратовали, па су важни послови обављани преко владајуће ХДЗ и поверљивих људи (набавка и расподела оружја и муниције, организација производње за посебне намене), итд.

Разбијање ЈНА

Трећи, припремити све законе и организацију за 7. октобар 1991. године, када ће бити укинут „мораториј" на промену одлуке о проглашењу самосталне и суверене хрватске државе и због тога смо предложили Туђману организацију кризних штабова.
Четврти, како влада није смела да се назива „ратна влада", послужили смо се лукавством, па смо ужи кабинет владе и министарства прогласили кризним штабом Републике Хрватске. На тај начин су Извршна већа општина своју ратну функцију обављали под именом кризних штабова општина.
Оцењујући даље активности владе Хрватске, потпредседник те владе и, тада, Рачановог СДП-а, Здравко Томац наводи:
- У склопу такве концепције знали смо да је пресудно за одбрану Хрватске, ангажовати Хрвате, војнике и официре из ЈНА, те проналажење начина како они да пређу на нашу страну, због чега смо одредили циљеве и њихову реализацију:
Прво, добили смо официре професионалце које нисмо имали;
Друго, битно смо ослабили и изнутра разбили ЈНА;
Треће, створили смо могућност да се бројне паравојне наоружане формације домољуба широм Хрватске повежу у јединствену хрватску војску;
Четврто, требало је много мудрости, такта, преговора и тајних састанака да дођемо до 17.000 војника и официра;
Пето, врло брзо смо успели да добијемо на своју страну готово све Хрвате, поготово у урбаним срединама, чиме је наша војска ојачала, а тзв. ЈНА је изнутра разбијена;
Шесто, у склопу тих активности донели смо одлуку о потпуној блокади касарни ЈНА у свим хрватским градовима, што је дало одличне резултате;
Седмо, позвали смо пријатеље Албанце на Косову да се војним средствима, а не само путем дипломатије супротставе Србији и боре се за своја права;
Осмо, одбрану Срба у Крајини, према нашим упутствима, сва средства информисања у Хрватској и у западно-европским земљама третирали су као побуњенике и терористе, који се боре за велику Србију, јер је то најбоље пило воду код међународне заједнице.

По Хитлеровом моделу

Како видите, за хрватско неофашистичко ХДЗ-ово руководство из 1991. године, које је пројектовало и водило рат против крајишких Срба и ЈНА, било је најнормалније и „легално" да своју илегалну ХДЗ-ову војску по моделу Адолфа Хитлера и његовог СДП, ангажује и тајно врбују хрватске војнике и официре из редова ЈНА и да им за награду уступају станове у урбаним срединама из којих су у летњим месецима 1991. године протерали Србе.
Због напред наведених циљева неофашистичког руководства Хрватске из 1991. године, поставља се отворено питање да ли су Срби у Крајини, након чврстих сазнања о наоружавању припадника ХДЗ-а, требали да чекају код својих кућа и вековних огњишта наоружане и идеологијом НДХ затроване хрватске бојовнике са врбовим моткама, па да их на стотине, као и 1941. године, неколико бојовника воде на клање или у логоре по Хрватској.
На концепту опредељења и циљева које је поставила ратна влада Хрватске, међу којима посебно место заузимају блокаде гарнизона ЈНА у урбаним срединама, као и врбовање војника и официра ЈНА који су били Хрвати, везан је сукоб ЈНА, на једној страни, и припадника паравојне формације ХДЗ-а „зенги" у граду Вуковару, у којем је такође био блокиран гарнизон ЈНА.
Дакле, кад је реч о Вуковару, био је то сукоб на једној страни легалне ЈНА, по Уставу СФРЈ једине признате оружане силе, која је бранила суверенитет савезне државе и уз то ослобађала касарну гарнизона ЈНА са њеним припадницима, и на другој страни паравојне ХДЗ-ове војске „зенговаца". Нема никакве дилеме да је хрватско државно руководство жртвовало Вуковар да би преко њега добило наклоност међународне заједнице, односно међународно признање Хрватске.

Жртвовани Вуковар

Са оружаним сукобом за Вуковар, никакве везе немају крајишки Срби ни њихово руководство у Книну, као ни руководство наше матичне државе Србије, већ команда ЈНА у одбрани суверенитета СФРЈ, и на другој страни, паравојне ХДЗ-ове војне формације, а да ли је све то требало бити тако како се одиграло, то је друго питање.
Злочини који су почињени у Овчари и Ловасу, од стране појединаца или група који припадају српском народу, морају да буду процесуирани пред правосудним органима Србије, као што морају бити процесуирани починиоци злочина над Србима у свим дијеловима Хрватске.
Непосредно након истека „Бријунског мораторија" 7. октобра 1991. године, а на основу одлуке ратне владе Хрватске, већ сутрадан, 8. октобра, хрватски Сабор је донио одлуку о отцепљењу Хрватске из састава СФРЈ.

Убијено 10.000 Срба

Међутим, оно што је најтрагичније и што потврђује какво је било опредјељење ХДЗ-ове неофашистичке власти, кад је реч о Србима у Хрватској, јесу војне операције „Бљесак" и „Олуја" 1995. године, кад је са вековних огњишта протерано око 250.000 крајишких Срба, опљачкана им и уништена сва приватна имовина, потпуно спаљено 380 српских села, пред кућним прагом зверски убијено око 2.000 крајишких Срба, међу којима 523 жене и 19 деце.

Са тим војним операцијама Хрватска је 1995. године у присуству Међународних мировних снага УНПРОФОР-а извршила највеће етничко чишћење после Другог светског рата.

У грађанском рату у Хрватској, који је пројектовала, изазвала и водила ХДЗ-ова неофашистичка власт, у периоду од 1991. године, па завршно са војним операцијама „Бљесак" и „Олуја", 1995. године, ликвидирано је око 7.000 крајишких Срба и 2.800 се воде несталим.