Ана ФИЛИМОНОВА Специјална операција ликвидације Српске радикалне странке

У савременој Србији политичке снаге су подељене у два блока: патриотски и проевропски. Први себе декларише као алтернативу глобализму, а други чини прозападно оријентисан естаблишмент. Патриотски блок, страда због одсуства јединства, али у први план истиче борбу против националне понижености српског народа (одвајање Косова), не прихвата ЕУ, која ставља Србију у потчињен положај и јасно истиче за Србе актуелне политичке и социјално-економске проблеме.После парламентарнних избора 11 маја 2008 г. фронт опозиционих снага, представљен једном (најбројнијом и најјачом) Српском радикалном странком, био је ојачан коалицијом Демократска странка Србије - Нова Србија В.Коштуница (ДПС – НС). Опозициони фронт, иступајући против отцепљења Косова и потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) с ЕУ окупио је укупно 108 посланика (од 250) у Скупштини Србије.
     
     Перспектива уједињења снага В.Коштунице и В.Шешеља – реална и више него озбиљна опасност за евроатлантску власт Б.Тадића, и за Запад. Формирање режимски контролисане владе у лето 2008 године довело је до дивовских напора власти да на своји страну преведу лидера Социјалистичке партије Србије (СПС) И.Дачића, који је са 20 мандата, стечених на изборима, тада стао на страну «евродемократа» (т.ј. био пуштен до «колача власти»), доводећи тако сам СПС до политичке смрти. Али владајућа коалиција није једнородна, она укључује у себе различито оријентисане снаге чак с противречним интересима.
     
     Осим тога, владајућој коалицији недостаје стратегија национално-државног развоја, њу у целини замењује пропаганда, заснована на једном-једином, али крајње ефективном методу - застрашивању сопственог становништва изолацијом и санкцијама у случају скретања са европског пута.Мега-информационој моћи прорежимских медија придружују се напори различитих «невладиних организација», које формирају и уводе нови модел националне идеологије – србофобни шовинизам. Та идеологија је интензивно подржана од стране мас-медијске, пословно-бирократске (у великој већини корумпиране) и политичке «елите», а такође делимично и представницима интелигенције и културних радника, опредељених прозападно. Активирање антинационалних напора дела елите изазвани су јачањем симпатија српског друштва према Русији, тако да је режиму неоколонијалне власти потребно створити «нову Србију», у којој ће бити што више прозападних странака и гласача док су проруски непожељни.
     
     «Проблем» јачања опозиционог фронта на унутрашњем плану, добио је за владајући режим и спољашњи аспект. Са једне стране, у Хашком трибуналу тотално се разоткрива процес против В.Шешеља. Са друге стране геополитички пројекат рашчлањавања Србије није завршен, после Косова дошла је фаза отцепљења Војводине. Практично изражено у – недавном доношењу «статута Војводине», који води ка федерализацији Србије са перспективом њене трансформације у трочлану државу. Главни град једног дела ће бити Београд, другог – Нови Сад, а трећи ће остати под окупацијом НАТО снага и албанских криминално-терористичких структура.
     
     Због такве слике, и владајућем марионетском режиму и његовим покровитељима је потребна и звучна и димна завеса за одвлачење пажње од унутрашњег фактора у великом степену као и ликвидација растуће од стране опозиције опасности промене равнотеже снага на политичкој сцени Србије. Удар на Српску радикалну странку је представљао начин за решавање свих наведених«проблема» власти.
     
     И Т.Николић је донео решење одлуком о подршци Споразума о стабилизацији и придруживању ЕУ (против воље Шешеља и уз покриће да се власти сагласе да потпишу неке «услове», по којима ће споразум третирати Косово у саставу Србије – ти «услови» су правно неосновани). То је био формални разлог раскола. При томе Николић није употребио неки прикладан предлог за свој излазак из странке(објаснивши то нпр. идејним размимоилажењем са Шешељом), него, напротив, потрудио се да што више скандал око разлаза рашири у медијима. Уз то, уништио је бланко оставке из странке, повео са собом 20 посланика (по неким изјавама, или поткупљених, или подвргнутих изнудама и претњама), веома брзо је оформио нову странку, за коју су одмах «пронађени» финансијска средства и простор (у центру Београда).
     
     Приметно је да је Николић «изненада» задобио благонаклоност медија. Раније јединствена, СРС никада није спадала у «миљенике» медија,а против ње су користила сва пропагандна моћ медија потчињених окупационом режиму. При крају су застрашивали јавност «пропагандистичким потезима» типа утврђивања да су радикали шовинисти, фашисти и сл. Сада су се карактеристике Николића промениле: његова групација се назива «цивилизованом», «толерантном» и «европски оријентисаном» (примећујемо само да су услови за укључивање Србије у «цивилизовану и толерантну» европску породицу испоручивање генерала Р.Младића и лидера хрватских Срба Г.Хаџића, а такође и признавање независности Косова). Прозападни медији – «Блиц», «Данас», «Дневник», «РТВ Б-92» и др. су се моментално усмерили не на разлаз између Николића и Шешеља поводом потписивања ССП, него на демонизацију В.Шешеља. Информациони ресурси подређени режиму, хорски, истовремено представљају лидера СРС као «деспота-угњетавача», «експлоататора умног, коректног и способног за компромисе» Т.Николића.
     
     Сада се пропагандни точак окренуо на страну Николића, којем се приписују сви успеси партије. Митологија се заснива на формули «умни и смирени Николић је развио и довео до неочекиваног успеха Радикалну странку који ни при каквим условима не би остварила са Шеешељем.». Ипак поледаћемо чињенице:
     
     ПАРЛАМЕНТРНИ ИЗБОРИ: СРС је завршила организационе активности у фебруару 1991 г., и на парламентарним изборима у Србији 1992 г. она је одмах избила на друго место, освојивши 1 066 765 гласова (22,58%) - 73 посланичких мандата у српском парламенту – Скупштини, прво место је заузела СПС С.Милошевића - 1 359 086 гласова (28, 77%) - 101 посланички мандат. В.Шешељ је постао посланик СРС у Скупштини у јуну 1991 г. 1993 г. СРС поново заузима друго место - 595 467 гласова (13, 85%) - 39 мандата, и 1996 г. радикали задржавају друго место - 17,75% (СПС – 42,91%). Парламентарни избори 1997 г. доносе нови успех радикала: добили су 1 162 216 гласова (28,07%) - 82 мандата у Скупштини (рекордни број за СРС). Партија је поново заузела друго место, иза СПС (која је добила 1 418 036 гласова - 34,27% и 110 посланичких мандата). Успеси радикала на изборима су постали текући кошмар на јави за «светско друштво». Амерички представник на Балкану Роберт Гелбард је тада изјавио да САД «ни под којим условима неће сарађивати са Шешељом пошто је он фашиста»1. Затим, потсећамо, у марту 1998 г., због заоштравања ситуације у српској покрајини Косово, СРС улази у коалицију са Социјалистичком партијом Србије Слободана Милошевића. Тада од 35 места у новој влади радикали добијају трећину, такође и два од пет вице-премијерских места: једно – В.Шешељ, друго – Т.Николић. Шешељ се залагао за жестоке мере против албанских сепаратиста. 1999 г. СРС је постала једина странка која је иступила против потписивања споразума са НАТО-ом о Косову. Николић је био на место заменика премијера Србије, а крајем 1999 г. постао је заменик председника савезне владе СРЈ. После рушења са власти Слободана Милошевића у октобру 2000 г. СРС је поново прешла у опозицију. 2000 г. радикали поново заузимају друго место - 322 333 гласа (8,60%) и 23 мандата, а 2003 г., када се В.Шешељ већ неколико месеци налазио у Хашком трибуналу (али је био носилац листе радикала) успех странке је био већи него икад: СРС је освојила 1 008 074 гласа (27,3%), 82 од 250 посланичких мандата. На изборима у јануару 2007 г. за СРС је гласало 1 153 453 српских гласача (29,06%), 81 посланичко место.Као резултат последњих избора 11 маја 2008 г. СРС је добила 1 219 436 гласова (29,46%), 78 мандата (носилац листе као и раније је био В. Шешељ), победу на тим изборима однела је коалиција «За европску Србију» Б.Тадића, која је добила 1 590 200 гласова (38,42%), 102 мандата; коалиција Демократска Странка Србије – Нова Србија на челу са В.Коштуницом је добила 480 987 (11,61% гласова) и 30 мандата, Социјалистичка Партија Србије - Партија Уједињених Пензионера Србије -Јединствена Србија – 313 896 гласова (7,58%) 20 мандата.
     
     
     ПРЕДСЕДНИЧКИ ИЗБОРИ: На председничким изборима усептембру-октобру 1997 г. Шешељ је у другом кругу победио, освојивши 1 733 859 гласова (49,10%), поразивши Зорана Лилића (47,92%), мада су избори проглашени неуспелим – Централна изборна комисија је објавила да излазност није достигла потребних 50% за неколико стотих процента. На изборима у децембру 1997 г. је победио М.Милутиновић, добивши 59,31%, Шешељ – 37,54%. Мандат Милутиновића је истекао 2002 године, али су у Србији следећи легитимни избори спроведени тек 2004 године2 . У том временском интервалу, председнички избори су органоизовани 4 пута,али сваки пут су били неуспели због неправилности при бројању гласова или због ниске излазности. 29 септембра В. Шешељ против фаворита – В.Коштунице (31%) и М.Лабуса (27%) – добија преко 20% гласова, за њега је гласало 845 000 бирача, али други круг избора 13 октобра 2002 г. није донео резултат, избори су проглашени неуспелим због слабе излазности бирача (у гласању је учествовало испод 45%). После тога парламент Србије је изменио закон о изборима: сада је 50-процентна излазност гласача обавезна само упрвом кругу — у другом победника одређуује проста већина гласова. На изборима 8 децембра 2002 г. В.Шешељ добија преко милион гласова - 36%, највише је освојио В.Коштуница — око 58%, трећи је кандидат Б.Пелевић — 3,4%. На бирачка места је изашло мање од 45% грађана Србије, са правом гласа. На изборима 16 новембра 2003 г., када је В.Шешељ добровољно отишао у Хашки трибунал, Т.Николић у првом кругу добија највише гласова – 1 166 896 (47,9%) и у случају довољне излазности би постао председник, али на гласање је изашло само 38,5% бирача. Можда су баш избори 2003 г.постали преломна тачка раскола у СРС…
     
     
     У првом кругу председничких избора у Србији 13 јуна 2004 г. Т. Николић је добио више гласова него његов главни противник Борис Тадић, - 954 339 гласова (30,6%) против 853 584 гласа (27,3%)за Тадића. Ипак други круг 27 јуна доноси успех Тадићу – 1 681 528 гласова (53,97%) против 1 434 068 гласова (46,03%) -за Николића. На председничким изборима 2008 г. поновила се ситуација из 2004 г. У првом кругу 20 јануара 2008 г. представник СРС Т. Николић остварио је победу над актуелним председником државе Б. Тадићем, освојивши 1 646 172 гласа, што је чинило 39.99% (резултат Тадића – 1 457 030 гласова, или 35,39%).Ипак у другом кругу 3 фебруара је победио Б. Тадић (2 304 467 гласова, или 51,19%, - против 2 197 155 гласова, или 4,81% за Николића).
     
     
     Председнички избори 2004 и 2008 г. су показали закономерност у деловању Николића: пред перви круг улажу се дивовски напори на свим пољима и први круг он добија са успехом,али у међувремену следи оштар пад активности и Николић «једва» не досеже резултат у другом кругу и побеђује Тадић (при чему Николић победу Тадића признаје одмах и без приговора, не гледајући на то да је било јавних неправилности у току избора). Резултати Николића (губитак избора) остали су неизмењени како 2004 г., када је носио на изборе беџ са сликом Шешеља, тако и 2008 г., када се демонстративно дистанцирао од Шешеља беџ скинуо и изјавио да на изборе излази сам, лично. Иступи Николића, посебно «између два круга», демонстрирли су оскудицу идеја. Посебно 2008 г., када је наставио са формулом «и са Западом, и са Истоком» - и то после отцепљења Косова и подстицаја сепаратизма Војводине од стране Запада.
     
     
     Српски медији настављају да сплеткаре по шеми предложеној од стране «страних реализатора» пропагандне кампање против СРС и В.Шешеља, која ипак не одговара реалности.Та шема је крајње примитивна: с једне стране су, «националисти, фашисти, шовинисти, мрачне силе, ултраконзервативци, необразовани, остали радикали», а са друге – «образовани, умни, широкомислећи, отворени према свету, демократе», којима се приближио «мек», «смирен», «цивилизован» политичар, супротност «екстремисте Шешељу» - Т.Николић3. Реално име Шешеља представља интелектуалца светског гласа, он је написао више стотина научних, научно-популарних и политичких радова,а и сам Т.Николић је говорио о Шешељу као о нејвећем интелектуалцу ког је срео у животу.
     
     Самосталне политичке активности Николића и Вучића које су уследиле после раскола у странци су се показале као оштар пад идејног нивоа али и хаотичност и противречност у ставовима. Они немају шта да понуде гласачима осим реалним садржајем напуњене клишее типа «борбе са корупцијом и криминалом», «повећања животног стандарда», «очувања суверенитета и територијалног интегритета Србије» (остављајући по страни кључне проблеме српског народа). Те пароле примењују све марионетске и од запада контролисане странке, а пре свих Демкратска Странка Б.Тадића. Изузетак представља само В.Шешељ, који је од почетка свог деловања на политичкој сцени формулисао идеолошку доктрину, засновану на строгој унутрашњој логици, јасноћи излагања, дубокој анализи српске историје, засноване на енциклопедијском знању.
     
     
     У вези тога, «Акција Николића» није толико оријентисана на раскол у СРС, њен главни циљ је - уништавање В.Шешеља. И Т.Николић је предао медијима4 текст преговора Шешеља са одбором за заштиту, после чега је Хашки трибунал 29 септембра донео решење да забрани В.Шешељу да комуницира са породицом и са својим правним саветницима и одбором за заштиту (последња забрана траје до данашњег дана). Аргументација решења трибунала: «Шешељ води разговоре о темама које се не тичу непосредне заштите».Самим тим припрема други потез, наметање В.Шешељу адвоката, одлично знајући да присиљава истог на штрајк глађу. Али овај пут узимајући у обзир тотални ћорсокак у који је ушао процес против председника СРС, над чијим животом се надвила директна опасност физичке ликвидације или посредством «дозвољавања да се штрајк глађу доведе до краја», или неуказивања (или указивања, само «нужне») медицинске помоћи, или тзв. «самоубиства». Начина да се сачува уз дозволу трибунала за њега нема. И у тој катастрофалној за те снаге које су хтеле да изнесу приговор српских националних снага, ситуацији западне структуре се оштро активирају у два правца: активирање главних средстава притисака на Шешеља у трибуналу и растурање свега што подржава српског лидера ван зидова Схевиненгена.
     
     
     Николић тврди да нема контакте са западним структурама, али у америчкој амбасади су потврдили информацију о вођењу преговора америчког амбасадора К.Мантера са Николићем «везано за подршку европских интеграција». Т.Николић је био на саветовању са америчким и британским амбасадорима. Амбасадор Велике Британије Стивен Вудсворт је одбио да коментарише информацију о сусрету са Николићем иако је пре око месец дана на отварању Међународне летње школе у Београду С.Вудсворт потврдио, да Николић више није за Запад персона нон-грата. Политичке трансформације десног крила је оценио следећим речима: «Позитиван ефекат интеграције Србије довео је до проевропске еволуције Социјалистичке партије, коју је подржала Европа». Став Европе, по речима Вудсворта, је потпуно јасан: «Ако су ваше промене искрене, ми то прихватамо и подржавамо до даљњег.Сада видимо почетак тог процеса и у Радикалној станци», додавши да су се «одвојени људи охрабрили да отворено изјаве о свом неслагању са политиком свог лидера Војислава Шешеља»5. 26 октобра 2008 г. амерички амбасадор Камерон Мантер је изјавио: «Уверен сам да Српска напредна странка коју је оформио господин Николић, прави позитивне кораке у правцу Европе. То је утисак који сам стекао при сусрету са њим… изражавам му поштовање за то, што је има храбрости да прекине везе са Шешељом»6.
     
     
     Одобравања од стране америчког и британског амбасадора јасно сведоче о томе да је Николић добио«сигнал са врха» за улазак у отворену фазу борбе са Шешељом и нападе на СРС. Одскора је он уписан у систем прозападних снага у Србији,из којих је за сваку на политичкој сцени земље предвиђено сопствено одређење, дефинисано место и улога, а такође разрађени стратегија и тактика деловања.
     
     Посланик СРС у Скупштини Н.Јовановић је изјавила да «постоји поуздана информација да је Вучић две године сарадник британске обавештајне службе МИ6», посланик Е.Божић-Талијан (СРС) је изјавила, да «је Вучићу омогућено да користи најсавременију опрему за прислушкивање политичких противника»7.
     
     __________________
     
     1 Коммерсантъ. № 52(1455) , 26 март 1998 // HTTP://WWW.KOMMERSANT.RU/DOC.ASPX?DOCSID=195207&PRINT=TRUE
     
     
     2 На председничким изборима за место председника СРЈ 24 септембра 2000 г. Шешељ, да не би у критичној ситуацији за земљу предствљао конкуренцију председнику СРЈ С.Милошевићу, није изашао на изборе «пустивши» Николића. Последњи је значајно поражен од својих супарника освојивши 288 013 гласова (5,79%) и заузевши треће место после В. Коштунице (48,96%.) и С. Милошевића (38,62%). Други круг је био одређен за 8 октобар, али лидери опозиције су одбили да признају резултате избора објављене од стране изборне комисије сматрајући их фалсификованим. Они су инсистирали на томе да се В. Коштуница призна као новоизабрани председник државе после првог круга гласања. У томе су их подржала руководства држава НАТО, посебно председник САД Б. Клинтон и премијер Британије Т. Блер. Као резултат «булдожер револуције», 5 октобра 2008 г. С.Милошевић је смењен, а председник СРЈ је постао В.Коштуница.