Хаг за домаћу употребу

Но, истина са чврстим доказима очито не представља део једначине Сулејмана Тихића

Пре много година када је започињао распад суморне реалности која се звала Југославија имао сам утисак да углавном Срби не воле Хрвате, Хрвати не воле Србе, а ни једни ни други не воле муслимане. На исти начин, муслимани углавном не воле ни Хрвате ни Србе. У таквој ситуацији човек, а поготово новинар мора да буде практичан, да мудро расподељује своју љубав поготово када је у питању била вишеконфесионaлна и вишенационална БиХ.

Наиме, ових дана осећао сам се као да сам бездушна, хладна особа без љубави према неким народима бивше СФРЈ, нека врста моралног изрода која пре 16 година није хтела да види блиставе облике свеопште љубави који испуњавају просторе бивше БиХ. И због тога сам ових дана патио и још патим. Конкретно, господин Сулејман Тихић је приликом сведочењу у Хагу у случају господина Војислава Шешеља између осталих имена новинара који су га интервјуисали док је боравио у затвору у Батајници споменуо и моју маленкост због разговора који му се „посебно урезао у сећање”. Господин Тихић се сећа да је поред ТВ-камере која је снимала тај наш разговор пре 16 година стајао војни полицајац, да је моја маленкост гледала мало у папире мало у тог полицајца, да је питање било „зашто су они истерали Србе из полицијске станице у Шамцу”, да је он после тог интервјуа добио батине, да га је војни полицајац ударио на крају интервјуа, те да сам ја после монтирајући ТВ-материјал из тог разговора и разговора са још једним заробљеником направио ТВ-емисију као „да су они клали српску децу”.

Дакле, сачекам вече да на Другом програму РТС-а погледам снимак суђења Шешељу и да видим како сам то ја изгледао пре 16 година. Кад оно, господин Тихић показује новинара ТВ Нови Сад, па РТС Први програм, све имена и датуми када је која емисија емитована, чак спомиње и датуме реприза емисије. Па новинари „Скај њуза”, па „Виз њуза”, мог прилога нема. Нема моје слике, нема датума, нема имена телевизије на којој је емитована та прича у стилу „као да су они клали српску децу”. Напрегнем меморију, можда се Тихић ипак боље сећа од мене, уосталом он је годину дана млађи, барем је тако изјавио у Хагу. Али зашто онда није навео када је и на којој ТВ емитована та емисија када је то навео за остале емисије? Покушавам онда да се присетим зашто бих ја разговарао са некаквим локалним шефом странке СДА из Шамца, који је у затвору у Батајници? Ко је био тај Тихић 1992. да бих ја са њим имао разлога за новинарски разговор? Ни чин, ни име, ни положај. Што би мене интересовало колико су они Срба истерали из полицијске станице у Шамцу 1992. године? Да није то стратешко питање распада Југославије?

Напињем сећање целу ноћ, али лик и дело Сулејмана Тихића никако да ми се врате у памћење. Па 16 година је прошло, господине Тихићу, где сте били до сада, што ме раније нисте подсетили?

Ипак, када је свануло окренем неке бројеве телефона „тамо где треба”. Да сазнам ко је пре 16 година кињио, мучио, а ко интервјуисао мог пријатеља Тихића. И сазнам да се око Тихића тих дана мотао један наш новинар, коментатор са РТС-а. Кажу ми одговорни људи да ја сигурно нисам био код Тихића и да могу да ми по том питању и посведоче. Где треба и када треба. Одахнем, изгледа да је моја меморија ипак боља од Тихићеве, иако је млађи. Али, шта ако није у питању сећање, шта ако је Тихић намерно мене побркао са неким другим, шта ако има нешто против мене? Уједем се за усну, па хајде то је типична српска теорија завере – што би господин Тихић имао нешто против мене? Истина, пре неколико месеци, када је ухапшен Радован Караџић и када су ме из београдског студија укључили у директан програм сарајевске телевизије, и тада ме је Тихић напао. Мислио сам, љут је што не потврђујем његову тезу „да је Србија извршила агресију на БиХ”.

Но, истина са чврстим доказима очито не представља део једначине Сулејмана Тихића. Он покушава да преко својих наступа у Хагу оклевета све оне са којима се политички не слаже. Има ли у томе и суфлирања из Београда, то не знам, али је очигледно да Хаг на неки начин постаје и мера наших живота. Неко вас у Хагу прозове у било којем контексту и ви се онда правдате, јер је у Србији створена таква атмосфера. Хаг за домаћу употребу, или злоупотребу, јер контекстом Хага код нас се све више манипулише. Или да можда тужите Тужилаштво у Хагу што је дозволило да сведок тог тужилаштва јавно и пред ТВ-камерама износи неистину, не о оптуженом, већ о сасвим трећем. Како онда да се правно заштите треће особе од тврдњи без доказа? Да се разумемо, неке моје колеге са Запада били су сведоци правих ратних злочина: у Хами 1982, када су сиријске снаге убиле 20.000 цивила, у Сабри и Шатили, када је масакрирано 1.700 палестинских цивила, у тврђави-затвору Кала-и-Џанги код Мазаре Шарифа у Авганистану, када су снаге генерала Достума, уз амерички благослов, побиле неколико хиљада заробљених талибана. Такав је посао ратних извештача, нико их због тога није прозивао.

Ако је господин Тихић добио ударац од војног полицајца у мом присуству, како то да ме нико о томе годинама није позвао да посведочим. Чиме би тврдње Тихића да је ударен у затвору вероватно добиле на веродостојности, под условом да сам био тамо пре 16 година. Радо бих се одазвао таквом позиву, да коначно и упознам Сулејмана Тихића. У супротном, повероваћу да су Тихић и Бин Ладен јунаци из исте приче: извори, докази, извори...