Споменик Петру II Петровићу Његошу у Андрићграду

Поводом 200. година од рођења великана у Андрићграду је подигнут споменик. Најмлађи од свих старих европских градова угостио је Петра II Петровића Његоша испред Цркве светог Лазара, чиме ће чувати леђа Андрићу који је у њему видео свог духовног оца, навео је Емир Кустурица.

Емир Кустурица: Ево нас у Андрићевом граду између нобеловца и његовог духовног оца, Петра II Петровића Његоша. Чекају и остале јунаке науке и културе да стигну и населе се у најмлађи стари европски град. Они и на небу и на земљи, и ми сањима, хтели или не хтели и горе и доле. Нису Његош и Андрић наши једини великани који су даровали великом свету све што му је требало да буде велики значај. Тај свет није вратио ни њима, али ни нама оно што нам је припадало. Зато не може бити да у овом тренутку не изговорим име на којем почива наша слобода и култура. Петар II Петровић Његош је појава која је најснажније изразила дух наше слободе, а његова узвишена мисао је најчешће рефрен нашег живота и историјског усуда скривеног у лозинки: "Нека буде, што бити не може." Духовни отац и његов син стоје испред нас, не само као темељ наше културе. Обојица су нашу слободу омеђили небом и својим дометима који се мери са највишим достигнућима Бајрона и Томаса Мана. Постављање споменика Петра II Петровића Његоша у Андрићград је наша захвалница владики, како га Андрић назива, првим европљанином који се на међама Црне Горе бранио и бранио свој народ и када су га наши некдашњи сународњаци оптуживали за разне гадости, он је своје животно дело стварао и као владика и као духовњак, и није то чинио нападајући Истамбул, а нити Беч. Он је одбранио свој народ од окупатора и непријатеља. Чинио је то пером и пушком и најдраматичније суочење са својим народом он је имао управо завршивши ратове када је требало да сломи њихову самовољу и неред у којем су живели. Увео је порезе у Црну Гору, светосавском стазом терао да се школују и негују културу. Био је јунак који се приближио идеалима хеленске традиције, али и западног просветитељства. Није заборављао традицију, колико год се трудио да европеизује себе и своју околину. Његову судбину Иво Андрић је одредио као трагичну. Колико је у свом животу мучио муку и задавао нам својим стиховима да одгонетамо тајне живота, био је наш најснажнији просветитељ и тек је својом смрћу задао нерешиве загонетке, својим и нашим непријатељима. право због тога што је хтио да буде и Србин и европљанин. Тек када је умро, почело је његово страдање. Седам пута су му кости премештали као да су хтели да га сакрију испред очију, али и да га смакну од памћења што на срећу није било могуће. Као да његова мисао да је човек сламка међу вихорови, тек његовим раном одласком била само једна од узвишених мисли која смо у одрастању сретали и сами себе замишљали како бивамо сламчица коју најмањи ветар историје може очас да одува. Пошто сам Андрића наговорио да напише "На Дрини ћуприју", није било лако, мислим да би ми пошло за руком да измамим владичин осмех када бих му предложио да му променим, али само мало један стих. Када бих рекао да стварање града захваљујући Милораду Додику, значи, његовим језиком речено, да над овом грдном мешавином опет умна сила то жествује. Не бих много променио. Тај осмех већ постоји, па би ме занимало да ли би владики било драго што се до њега стиже улицом "Младе Босне"? Знам да би. Да ли би владики било мило што чува леђа Иви Андрићу? Свакако. И на крају што му чинимо част на дан рођења великог јунака Матије Бећковића. Ипак, умна сила то жествује као што је народ наш увек стајао на месту где се сан и јава преламају, тако и ми сада стојимо на тој размеђи и данас се ми припадници Његошеве религије надамо и сањамо слободу испред спомеика Његоша, трагичног јунака косовске мисли. Сигурно је једно, да су Андрић и Његош чули шта је Немања обећао сину Сави и у часу умирања рекао: "Не тугуј чедо јер ово је час за свеопшта и ако се овде растајемо онда ћемо се састати где више нема растајања.

Велики србски песник, академик, Матија Бећковић, поздравио је народ Вишеграда једним подсећањем и пожелео добродошлицу Његошу - господару у град у који је морао да дође.

Матија Бећковић: Господине председниче Републике Српске, високо преосвећени владико црногорско-приморски, који седиш на Његошевој столици, владико Григорије, никад умировљени владико Атанасије, председниче Владе Републике Српске, министри, уметници, браћи и сестре. Када је Иво Андрић 24. децембра 1934. године на Коларчевом народном универзитету одржао предавање "Његош као трагични јунак косовске мисли" у корист подизања Његошевог споменика, само је провиђењ могло слутити да ће тај спомеик бити подигнут у Андрићграду и за споменика њему самом, а да ће на постољу будућег Његошевог споменика стајати уклесан наслов његовог предавања. Али ни провиђење није ишло тако далеко да ће и тај град и те споменике подићи Емир Немања Кустурица, који се тада небеше и родио и да ће и тај Немања бити достојан свог имена и подићи Андрићград, ако не једини, а оно најважнији нови град подигнут на свету после Тел Авива. А оба подигнута на песку, један на морском, а други речном, а и један и други на екс понту међу световима и Црним морима. У време када су рушени градови, мостови, храмови и споменици, Кустурица их је од тих рушевина и каменова којим је каменован и он сам поново подизао. Тако су настајали и памјатници и онима који су срушени и дела надубље оданости и духовној стварности и стваралаштву које понавља дело стварања великог градитеља универзума. Као јединој преосталој нади за опстанак малих народа. Јован Дучић је говорио: "Шта ће ми кућа кад ћу имати целу улицу", а Иво Андрић је био подстанар до своје 60. године. По смрти је један добио Грачаницу, а други Град захваљујући задужбинарима које нам је подарила Херцеговина. Када је Мехмед Паша Соколовић саградио велелепни мост на Дрини, видело се да га је наредио да га опише неко достојан и да преко њега пређе неко најдостојнији који ће се тек родити, а ми тек данас видимо ко је то био и на кога је мислио. Добродошао Господару у Град, саграђен, и зато да имаш где и код кога да дођеш, а чим си дошао и починуо пред своју цркву, остало је видно да си ту одувек био. Испунила се и твог духовног сина: "Кад се вратиш тамо одакле си некада давно отишао, чини ти се да нигде ниси ни одлазио". Свети Петар II Петровић Његош стигао је из далеке будућности као пустиљак цетињски пре два века, али као да се још није родио. У сваком нараштају се поново рађао и у сваком ће се изнова рађати док постане онај који ће се тек родити, а смисао тог рађања и нашег постојања и страдања нећемо открити до самог краја. Бронзани Његош у Андрићграду, истоветан оном у Београду и Подгорици дело је србског Мештровића, академика Сретена Стојановића, Андрићевог садруга. Само је требало стати код оног што имамо, саветовао је Андрић и ми смо га бар у овом случају послушали. Андрић, Тесла, Пупин, Миланковић, Јован Дучић, Слободан Јовановић, Петар Лубарда, Меша Селимовић и друга духовна деца Његошева рекли су оно што су имали. Тим небесницима и њиховом делу нама шта да додамо, само даих научимо напамет оно што су нам завештали и да слушамо ритмове гламочког кола које шаље своје сигнале небесима, а у њима одјекује бивање Његошево као сев наше муње у космосу, у човечанству. Скинимо капе!

Присутнима се је обратио и председник Републике Српске

Председник Републике Српске Милорад Додик:Ваше високо преосвештенство, уважене владике, уважена председнице Владе, господине Матија желим Вам честита рођендан, Емире Кустурица... Желим да поручим да полако, али не лагано завршавамо овај град, који смо заједно осмислили на твоје силно наваљивање у трнутку када ја нисам разумо шта ти хоћеш. Али сам те подржао и заједно све институције Републике Српске и данас као и сви смртници који мало види било је потребно да се ово напарави, да схватимо. Знам јер се често видим и дружим са тобом да је његош данас овде из твог личног револта што за двеста година његовог рођења није одржана ни једна манифестација и да је то био довољан импулс за тебе да предложиш и да се оствари управо ово данас што обиљежавамо, а то је споменик великом Његошу овде у Андрићграду да вечно сведочи наше љубави према њему и односу и који сви заједно су допринели нашој култури. Није лако радити са Емиром, али на крају тог пута сигурно је то једно велико искуство и једна додатна срећа и ја то међу реткима имам. Видим данас овај град који су ретки оспоравали, а многи хвалили данас добија нови обрис, заокружује се и прилази дану када ћемо за Видовдан следеће године овде имати свечаност да промовишемо све ово заједно и обиљежимо стогодишњицу почетка Првог сцетског рата на овим просторима. То је била почетна идеја и ја сам веома сретан што могу да повтрдим, сведочим да ће се управо то и десити и да ће мо се окупити поново овде у једном важном историјском дану за Србе и србски народ и све људе слободе овде на овом простору. Да дамо свој допринос и да кажемо да не заборављамо. И данас откривање споменика сигурно је знак незаборава и ово остаје вечно и за нас и за наше идеје и за Емира и свих људи који су дали свој допринос.