Ближи се крај НАТО апологија

 Будући да се у Србији пред важне моменте одлучивања о статусу Косова и Метохије општа клима владајуће позиције према приступању НАТО војном савезу данас, 2007. мења, потребно је , свакако, рећи оно што у отаџбини нико не помиње, а о чему се у Европи одавно расправља.
     Тврдње које у последње време у Србији чујемо, да „војна неутралност ” као категорија у спољној политици не постоји, барем за оне који могу логички да размишљају, ствар су искључиво начина интерпретације. Ако се интерпретира као неутралност у односу на америчку (фактичку) одлучујућу улогу у врху команде НАТО савеза, онда је потпуно јасно шта тај појам „ неутралности ” и понашање које би га пратило, треба да значи.
     Ако је то неутралност у односу на северноамеричке ратове који се један за другим отварају(а ниједан се не затвара), поготово у тренутку када постоји висока вероватноћа да ће доћи до рата и у Ирану (Северној Америци је потребно да подигне цену барила нафте која је тренутно 80, на барем 200 долара, а ово могу да постигну спречавањем иранског извоза због ратне ситуације), онда је таква српска „неутралност ” врло јасна и схватљива. Она је посебно схватљива у тренутку проблема са решавањем статуса Косова и Метохије и постојеће подршке Србији од стране Русије. Такође, у време док Бернар Кушнер, амерички гласноговорник у Француској, јавно изјављује да „ рата у Ирану треба да буде ”(па се затим, после путовања у Русију, исправља), сасвим је могуће претпоставити куда ће ова кривудава и утилитарна људска емпирија ускоро кренути.
     Било да је искрен или не, било да представља кохеренцију са ставом према Русији или опште начело српске спољне политике, било да је изречен на време или закаснео, било да је добро образложен или да уопште није, став владајуће странке премијера да је Србији потребна војна неутралност потпуно је оправдан. У овом тренутку „ Партнерство за мир ”, чини се, сасвим је довољна амбиција за малу, разорену, сиромашну и политички угрожену (с проблемом КИМ) Србију.Будући да у Србији сваки чиновник у власти даје своје гледиште о сврсисходности НАТО савеза (то је свакако у функцији, старогрчке вештине убеђивања, јер је за приступање НАТО-у, ионако нужан народни референдум), и будући да се понекад мисли да о томе треба да одлучује нека партија, неки део друштва , или министарство за војску , а не читава нација, можда је добро да и ми који одлично познајемо како се та проблематика у Европи поставља, прикажемо своје гледиште.
     
     Аргумент проживљеног времена- НАТО ЈЕ -НАТО, а Европа - Европа!?
     
     Када смо у Француској и централној Европи, засићени бескрајним и
      узалудним фолклором српске дијаспоре која је и даље бивала политички игнорисана како у матици , тако и у земљама прихвата, формирали Социјални антиглобалистички покрет чија је једна од главних идеја била нужност борбе у циљу стварања отклона централноевропских земаља у односу на НАТО војну алијансу под америчком командом, односно у циљу неуласка Србије у ту организацију, одржали смо одмах први скуп у Србији, на Правном факултету у Београду 25. априла 2005.Тај антиглобалистички скуп, са бројним учесницима, у матици је потпуно игнорисан. Иако су на скупу били присутни изузетни Европљани који су о проблематици везаној за НАТО војни савез говорили из животног и бриселског искуства, у Србији су медији потпуно игнорисали овај догађај . Све је прошло без званичног интереса за то, шта огроман број Европљана мисли, да бисмо данас у званичној реторици дела власти, прилично закаснело, чули све оно што се (додуше са много више аргумената) могло чути на том скупу.
     Са огромним закашњењем, српска јавност (ако изузмемо опозицију), најзад усваја реторику коју ми већ деценију и по образлажемо и пледирамо, цитирајући сопствено животно искуство, потом многе научне и војне стручњаке из Европе, и најзад, чак и извесне вулгарне чиновнике, уколико су њихове изјаве сврсисходне. Тако су и једноставне речи једне Дорис Пак „ Европа је -Европа, а НАТО је -НАТО ” (што је потпуно логично, јер у Европској унији има 27 земаља, а у НАТО савезу 17) призване у Србији сасвим на време, али ништа од овога није могло да спречи упорну халуцинантну опсесивно-присилну реторику у свакодневној медијској употреби, која је успостављала вештачку и лажну везу између проблема транзиционе Србије и непостојања, односно постојања чланства у НАТО савезу.
     
     Шарлатанске изјаве српских званичника и погрешан став да ће бити користи за Србију. Ваш коментар?
     
     Тако је „апологија НАТО”, тема број један у сиромашним,посткомунистичким и транзиционим земљама, данас постала, може се рећи, суштина динамике рађања или усмрћивања старе-нове Европе. До недавно се у Србији није могло дисати од упорних изјава у виду прескрипција и норми које су понављане тачно у интервалу психолошког примарног условљавања. „НАТО је услов да не дође до разбијања наше државе”, или „НАТО је услов да уђемо у ЕУ”. „Захваљујући НАТО-у избећи ћемо хиперинфлацију ” - ове реченице биле су неколико година дословно на репертоару српских званичника.
     Поред очигледне чињенице да је то била пропаганда коју уобичајено воде прокуратори на било којој окупираној територији, под условом да нађу довољан број политичких шарлатана да такве фразе без постављања њиховог правог смисла и без престанка понављају, испоставило се да је тачно – сасвим супротно од онога што су те тврдње износиле. Не само да данас НАТО више не сматрамо за услов „ очувања државе ”, што је тада редовно понављао министар спољних послова, него смо сада „увидели ” да је НАТО управо услов њеног распада (анекс 11. Ахтисаријевог плана).
     Али , почетак није ту. Он је, у овако апсурдним ситуацијама увек у забораву нечега што је на почетним основама било важно. Како, дакле, звучи „дубинска несвесна мотивација”, или бар свесни разлог овакве опсесивне реторике, коју психоаналитичари с правом увек траже?
     Оно што српски политички радници не памте, а што смо ми у Европи
     врло добро упамтили, јесте кључна реченица тадашњег агента утицаја: „Увлачењем свих бивших комунистичких и источноевропских земаља у НАТО алијансу, борићемо се успешно против јаке конкуренције европске војне технологије (парафраза)– саопштио је, признао, амерички аналитичар Патрик Тејлор 8. марта 1992. у „Њујорк Тајмс”-у, пре него што је то исто, у својим списима експлицирао Збигњев Брзежински. После овог експлицирања националног и економског северноамеричког интереса, следиле су, у свим земљама транзиције под контролом америчке администрације, узавреле и халуцинантне приче вештачког условљавања на појмовној линији: „ Европа- НАТО- Европа-НАТО ”, које су у Србији последњих година биле неуморне. Ипак, треба рећи да један део српских политичара захваћен овим вербалним условљавањем, није извесно време тачно ни разумевао шта заправо говори, као што пацов тачно и у временским интервалима иде по лавиринту, а не зна зашто, ни шта чини. Наравно да НАТО алијанса никакву нужну везу са Европом и ЕУ није имала и ми који у Европи живимо, одавно смо то знали и говорили.
     НАТО није никоме у Европи био од неке велике користи, ако изузмемо „ хладни рат ”и својевремену борбу против Варшавског пакта. Недавни догађаји у Грчкој, без икакве спекулације показују колика је данашња претпостављена „помоћ и солидарност” земаља чланица НАТО савеза, у одсутним тренуцима трагедије и хаварије у једној земљи чланици. Као помоћ стравичним пожарима у суседној Грчкој који су се једва смирили, Русија је послала 14 специјализованих авиона, а мала Србија , што је за сваку похвалу, чак 7 авиона! Остале европске земље- по три, два или један авион. Неке само хеликоптер или екипу људи (као Канада), док две најважније државе у НАТО војној , али и техницкој организацији, Америка и Енглеска, Грчкој у пламенима, која је чланица и војне и „ политичке ”организације НАТО, нису послале ниједан авион помоћи. Не следи ли већ из ове пуке чињенице да се тзв. претпостављена безбедносна или ургентна помоћ унутар дотичне алијансе, очигледно не може сматрати нечим што представља нужно правило игре?
     
     Наравно да чланство није бесплатно!!
     
     Они који данас у Србији тврде да је учлањење у НАТО„бесплатно”личе на трговце који нуде потпуно „бесплатан производ ” који може да се употреби само ако се, уз њега, додатно купе веома скупи делови.Чланство у НАТО алијанси плаћа се вишеструко преко нужне набавке веома скупе опреме (при чему се, у овом часу потпуне САД доминације и хегемоније ни не зна да ли у тој куповини постоји слободни избор или би било нужно набављати унапред одређену , можда мало „ дефектнију робу”, али и преко неравномерног статуса који би Србија у овој организацији, сасвим извесно, имала. Погрешна је претпоставка коју гаје транзициони политичари, да војна сила каква је Америка данас жели да „ опреми друге земље ”, да би борбено личиле на њу саму. Америка, у војном смислу , просто жели финансијски да заради- у ту јој сврху служе наметнути ратови и наметнута куповина њеног наоружања, односно монопол који она свуда на силу успоставља. Треба знати да поред монопола који другим земљама намеће, Америка данас има огроман проблем људског војног фактора. Фигурира званична цифра од 3.792 мртвих само САД војника (односно 4.091 коалиционих) у Ираку, без урачунатих изгинулих плаћеника којих је било дупло више, и не рачунајући рањене војнике других земаља, уз 27.936 званично рањених регуларних САД војника. Будући да се све то дешава у тренутку док се рату не види крај, команда САД, односно НАТО, апсолутно је дефицитарна, пре свега, у људском фактору за учешће у предстојећим ратовима. Ова чињеница је у суштини највећа цена чланства сваке, а посебно нове земље чланице у НАТО савезу. Наивно је мислити да у таквим условима једна држава лако може да одбије да шаље своје контингенте војника на нова ратишта. С друге стране, што се плаћеничке професионалне војске тиче, она постоји одавно, интернационална је и структурирана, и њену адресу у једном правцу сви одавно познају, те у таквом случају нису потребна никаква проводаџисања одређених држава, чланица НАТО савеза.
     
     Понеки цивил је Европљанин, али војна врховна команда увек је америчка, зар не ?
     
     Али, вратимо се са рата и потребе за „ топовским месом ” на „меку трговину ” за коју су етички утилитаристи мислили да решава апсолутно све конфликте у људском друштву. Онај ко у Србији сматра да је тржиште са Америком „равнопрвано ”, или барем „ демократско ”, поготово у оквиру данашњег НАТО савеза, тај заиста не познаје ништа од онога што се у Европи догађа. Исти мит прати наивна претпоставка да „ демократским гласањем” у НАТО-у Србија у нечему може равноправно да учествује. Нажалост, у оваквим ситуацијама „ демократичност ” је пропорционална снази и значају земље. Једноставно, свуда је на делу неравноправни физички однос снага и од њега апсолутно зависи све.
     У данашњем НАТО савезу понеки цивил „ генерални секретар” можда може да буде именован међу Европљанима, али врховна војна команда увек је и искључиво америчка,и то без одступања.
     Међутим, као што ћемо се уверити, тај однос снага, нарочито у нужној, односно, наметнутој купопродаји опреме и наоружања, негативан је чак и за богате европске земље. Зато без неког већег оптимизма можемо претпостазвити какав би он био у односу на Србију, као потенцијалну новопридошлу чланицу војне алијансе.
     
     Финансијске манипулације команде НАТО не одговарају ни богатој Европи, а камо ли нашој унесрећеној, сиромашној Србији ?
     
     Они који у реторици српске владе о неприступању НАТО-у виде искључиво
     жељу да се Србија пред решавање статуса КИМ приближи Русији, или да се барем од ње не удаљи и који тврде да је окретање леђа НАТО алијанси, порука Западу да смо стратешки окренути само Русији и Белорусији, у суштини уопште не познају стварне политичке, економске и војне проблеме унутар Европске Уније.Не само да ЕУ са НАТО савезом нема (и није имала) никакву нужну везу, него јој је чак била (и јесте) супротстављена.Чињеница да су неке земље тзв. транзиције, прво тражиле улазак у НАТО војну алијансу, а затим улазак у ЕУ, просто је њихов избор редоследа. Кратко је то, још у доба министра Драшовића у Србији, дефинисала Дорис Пак, чиновница ЕУ. Међутим, упркос овој јасној дефиницији, у Србији није јењавала пропаганда о нужности уласка државе у НАТО војни савез.
     Оно што нико, при томе, није пратио, јесте питање зашто је приступање у НАТО, односно остајање у њему, све више непожељно и са становишта саме Европе!? Подразумева се, наравно, да је све што је везано за финансијске спекулације или неповољности, итекако релевантно за сиромашну Србију.
     Септембра 2005. избио је у Берлину латентни сукоб око Војног буџета чланова ЕУ који су уједно и чланови НАТО алијансе.Формално, овај проблем неповерења постоји од краја „ хладног рата”, а појачан је 1960. стварањем посебне европске политике. Тадашњи француски председник Шарл Де Гол сматрао је да је првобитни „ Вашингтонски споразум” из 1949. превазиђен, а њиме је било и предвиђено да већ после десет година, ако се прилике у свету промене, исти може да се ревидира, на шта се генерал први позвао. Већ педесетих година прошлог века, тврдио је да је војна организација НАТО потпуно превазиђена, јер више не постоје исте околности које су је произвеле. Де Гол је јасно видео и јавно саопштио да НАТО од тада постоји само зато да би штитила амерички војни и економски хегемонични интерес и да се већ тих година она претворила у војну и економску хегемонију.Године 1954.генерал поставља питање смисла члана 18 у тзв. „ ЦДЕ” као делу НАТО-а, који предвиђа да у ратним околностима команду аутоматски преузима амерички генерал, без икакве сагласности осталих чланица. Де Гол је јавно упозорио да НАТО предвођен Америком контролише цео свет, али да „ Американце нема ко да контролише”, при чему се воде ратови у које Француска не жели да уђе. Ово је било прво европско демистификовање НАТО војне „савезничке” алијансе и свакако, видовито генералово гледиште, далеко пре распада Совјетског Савеза.Оно ће резултирати1966.године повлачењем Француске из НАТО-а .
     
     Много је воде испод моста од тада протекло, како то Французи кажу.
     
      Да.У јулу 2004. формирана је„ Европска одбрамбена агенција”.Три највећа европска произвођача наоружања који имају заједнички индустријски интерес Француска, Немачка и Енглеска, незадовољни чињеницом да НАТО северној Америци служи само зато да европске фондове преусмери ка америчкој индустрији, кренуле су на пут стварања заједничког европског тржишта наоружања. Притисак да Европа
     буде купац од Америке постајао је све јачи, а праћен је и потпуном
     неприступачношћу тржишта америчких технологија за европске партнере.Због свега овога директор Европске одбрамбене агенције, Британац Ник Витнеј, пустио је у пробни лет 3. јуна 2005. у часопису „Дефенсе Невс” идеју „европске преференције и унутрашњег одбрамбеног тржишта”.Нагло забринути и увек будни Доналд Рамсфелд извлачи, потом из подсвести чувени филозофски, али овога пута варијабилни и колонијални аргумент о „људској рационалности”. Он се , том приликом, пита зар није „рационалније” да војне потребе Европа набавља (купује) од САД? При томе овај инстант-рационалиста заборавља да прецизира за кога би то требало да буде рационалније, за Европу - купца, или за Америку- продавца?
     
     Ако све то имамо у виду, можда би било сврсисходно запитати се како би овај однос снага изгледао када је у питању једна мала и сиромашна Србија, ако он већ није одговарао богатој и релативно уједињеној Европи?
     
      Питање је да ли на српској политичкој сцени уопште има људи који на такав европски начин данас могу да размишљају? Потом је тадашња француска министарка одбране Мишел Алио –Мари, у сусрету са генералним секретаром НАТО-а у Паризу, пружила отпор америчкој војно-индустријској логици и филозофији живота присиле. Њој су се придружили аналитичар Филипе Грасет, директор Европске одбрамбене агенције Ник Витнеј, белгијски представник Филипе Монфилс, председник француске Аеронаутичке и специјалне индустрије Шарл Еделстејн... Сви они тврдили су (што у Србији изгледа нико није пратио) да САД троше пет пута више него Европа за војна истраживања, да је у војној индустрији права транс-атлантска кооперација између Европе и Америке само бескорисна илузија (јер САД своје тржиште не отварају за Европу , нити хоће да деле технологију са Европљанима). Тврдили су, заправо, да је реч о класичном наметању анти-капиталистичког економског монопола, присиле и експлоатације – „ НАТО војна алијанса је, у ствари, америчка ратна авантура коју финансира европски порез”, писао је Пјер Анри Бинел, бивши француски шеф канцеларије НАТО-а у Бриселу,.
     Сви ови Европљани слагали су се још у једној важној ствари.А, то је да Европа уме да ради уједињено, за шта су примери данас већ снажни и бројни : супериорни Галилео систем, Ер-бас чудотворни авиони, укључујући и онај са 900 путника који управо постаје путнички, моћна евро монета (један евро 2007. већ је 1.41,30 долара), линукс рачунарски систем, војно ратно новорођенче, авион „Неурон” и ко зна шта још у будућности једне другачије, велике, највеће могуће Европе.
     Тако се реторика Неодеголизма, а данашњег антиглобализма, како за оне који су знали шта је она стварно значила , тако и за оне који то нису знали, преко финансијских проблема европских војних структура , на мала врата озбиљно вратила на политичку и економску сцену.Лук Париз-Берлин-Москва, о коме смо ми Срби Европе дуго говорили и писали, данас, упркос покушају да се Француска под мандатом Николе Саркозија врати на шине америчке провинције, и даље је веома јак. Путин, Ширак и Шредер су га на неки начин, сећајући се Де Гола и Аденауера, поново трасирали. Будућа Европа поларише се на избору између проатлантске линије наспрам континенталног великог лука у коме врло битно место има Русија као сила будућег уједињења великог евроазијског континента. У међувремену, чиновничком Бриселу ударен је озбиљан шамар у гласању за технократски Устав. Канцеларка у Немачкој није тако суверено и једногласно устоличена, како је очекивала и најављивала. Француска, упркос номиналној победи атлантског фаворита Николе Саркозија, не жели владу која ће укинути остатке социјалне државе и крунисати искључиво олигархијске кругове, модел који је иначе, већ опробан у Реган-Бушовој Америци и Пиночеовом Чилеу.
     Најновија ситуација показује да Саркозијева Француска неће живети онолико дуго колико би желела. Потпуно је извесно да би данашња Француска, као и некадашња земља из шездесетх година, већински иступила из војног дела НАТО организације само када би председник републике имао храбрости да распише референдум. Међутим, Саркозија (који је најавио раскид са деголистичком парадигмом Француске) северна Америка на председничким изборима подржава управо зато јер зна да он није присталица и поборник референдума, као што су то били његов велики претходник, генерал Шарл Де Гол, или Франсоа Митеран.
     Најзад, свима је јасно, да моћ Евроазије на глобусу све више расте. Шангајска организација, све шира и бројнија руска безбедносна зона (насупрот бившем ГУАМ-у, сада све мањем), руска политика придобијања Јужне Америке и арапског света , организација БРИК ( Бразил, Русија, Индија, Кина све то упућује на видовитост речи да је војна органиѕација НАТО, таква каква је, данас потпуно превазиђена.наравно, није превазиђена технологија, него политичка позадина НАТО војног савеза.Читава прича о борби против тероризма која је требало да из пепела подигне и ревидира нужност и идеологију НАТО пакта под већинском америчком командом, успела је у томе само до своје опасне половине.Половину човечанства она је управо пробудила у супротном размишљању и закључку, сторивши аверзију према свакој борби , коју , из овог или оног разлога води Северна Америка..После очигледне лажи о ирачком хемијском оружју, ниједном новом америчком закључку у свету више нико не верује.
     Сви они који знају да је важно излечити узрок болести, а не само њен симптом, нису нимало убеђени у доктрину „ борбе против тероризма”, односно у узрочну везу „ нападач-жртва ”, како је северноамеричка спољна, односно војна (будући да ова земља више и нема спољну, већ само војну ) политика - види.
     
     Став данашње српске владе је исправан, а кохеренција је друга тема.
     
     Намерно или ненамерно, свесно или несвесно, у Србији се недовољно инсистира на различитим доменима сложене НАТО организације, те се отуда ствара општа збрка. Извесно је да унутар НАТО-а, поред војног дела има и много других организација , економског, научног, дипломатског или чак, туристичког карактера. Све оне могу бити припрема уласка у војни главни (некада једини) део, али нужно не морају то да буду. Партнерство за мир је првобитно иницијатива самог НАТО савеза (заједничке вежбе са другим земљама и слично), али оно никако не мора да значи и степеницу за улазак у НАТО пакт, што је Русија, као велика сила, одмах схватила и раздвојила.
     Из свега реченог, може се закључити да је став српске Владе данас о неповољности уласка Србије у НАТО војну алијансу, став који ће послужити као основа за народни референдум , али који је већ у ствари изведен из неке „ ослушнуте емпирије ”, потпуно исправан. Међутим, кохеренција је сасвим друга ствар и у, том смислу, су у праву они који тврде да ње у Србији нема. Сасвим је извесно да је некохерентно тврдити да Србија не треба да уђе у НАТО , а не поништити (или барем не тежити да се то учини) уговор о потпуно слободном, и српским властима правно и финансијски неодговорном, кретању НАТО трупа на српској територији, јер би такав уговор у суштини била (могла бити ) обавеза искључиво чланице НАТО алијансе. Такође је некохерентно тврдити да Србија не треба да уђе у НАТО, а истовремено отварати (или барем не тежити да се то спречи) Канцеларију јужног напуљског крила НАТО пакта у Београду. Канцеларију која није ни научна, ни економска, ни „ политичка ”, већ строго војног типа, што би опет била обавеза искључиво чланице НАТО пакта.Данас таква војна канцеларија не постоји чак ни у другим земљама у окружењу, које јесу чланице НАТО савеза. Ако бисмо ствари посматрали на овај начин, могли бисмо да закључимо да јеСрбија„ привилеговано ” и „пречицом ”већ незванично приступила НАТО савезу, отворивши једну такву канцеларију у свом главном граду,у срцу Балкана. А тада би се борба, у ствари састојала , не у томе да се спречи да Србија уђе у НАТО, већ да Србија, која је у тај савез фактички већ закорачила, из њега што пре искорачи.
     
     Наша обавеза је да прво наплатимо штету која не застарева!?
     
     Читаво збивање око распада Совјетског савеза, а затим распада Југославије послужило је да се НАТО прошири на исток, што, наравно, нико не крије. Шта је овде узрок, а шта последица- друго је питање. Сада се наставља са планираним распадањем преосталог дела српске територије (КИМ), чиме би се НАТО даље, на исти начин, ширио и утврђивао. Оно што данас српске власти увиђају у „ анексу 11. ”, процес је који је почео пре више од две деценије.
     Можда треба рећи да за рушену, затровану и понижену Србију, остаје важеће и неподмирено једино егзистенцијално и морално питање. На крају 20. века Србија је бомбардована на начин потпуно недостојан европске цивилизације. У том бомбардовању Србија је демографски оштећена, разрушена, опустошена и озрачена врло штетним радиоактивним зрачењима. Држава је добила нову владу, али та влада живи са истим тим народом, на истој тој загађеној и контаминираној територији .
     Данас, држава Србија покушава да установи живот према идеологији оног дела капиталистичког размишљања који је релативно здрав: однос рачуна и надокнада произведене штете. Ако би актуелно српско друштво било комунистичко и идеолошко, оно би у име неке више идеологије могло нападачу на њену имовину да опрости одређени рачун, односно одређену нанету материјалну и моралну штету.Међутим, будући да данашње српско друштво тврди да више није идеолошко, оно , дакле, штету која није нанета само бившем режиму, већ читавом народу и комплетној инфраструктури, мора да третира онако како се то чини у односима капиталистичке парадигме: да је израчуна и наплати.Зато би, у суштини, питање које ће на будућем референдуму српске власти морати да поставе српском народу и грађанима , требало да гласи отприлике овако: ДА ЛИ СТЕ ЗА ТО ДА ДРЖАВА СРБИЈА, ПОШТО НАПЛАТИ РАТНУ ШТЕТУ ПРОИЗВЕДЕНУ НАТО БОМБАРДОВАЊЕМ 1999. КАДА СЕ ЊЕНОЈ ПОТРАЖЊИ УДОВОЉИ, ПРИСТУПИ НАТО САВЕЗУ КОЈИ ЋЕ ЈОЈ ШТЕТУ НАДОКНАДИТИ, ИЛИ СТЕ ПРОТИВ ТОГА ДА У БИЛО КОЈИМ УСЛОВИМА СРБИЈА ПРИСТУПИ НАТО ВОЈНОМ САВЕЗУ.