ЗАПИС СА КОМОВА

Прије скоро једног вијека доктор филозофије, писац, професор, теолог Радослав-Јагош Велишин Вешовић записа да кућу не треба градити тамо одакле се не виде Комови. 

Записа то човјек  који је 1891. године први пут ''челом на земљу пао'' у својој родној Буковој Пољани смјештеној испод Комова, пјесмом опјеваних ''хајдучких дворова''.  Изговори то човјек који је одлазећи у свијет жељан знања, након завршене Духовне академије у Кијеву и усавршавања на Сорбони, 1931. године у Лозани на француском језику одбранио докторску дисертацију под називом  ''Толстој и проблеми моралног и религиозног васпитања''. 
 

Учини то човјек који 1935. године објави капитално дјело ''Племе Васојевићи'' и кога због духовне величине савременици прозваше Толстојем из Букове Пољане. Др Вешовић је у поменутој књизи, обрађујући генеалогију васојевићких братстава, њихову историју и обичаје, посебно истицао Комове, планину  нераскидиво уткану у биће поносних горштака, који су вјековима живјели испод њених висова. Комове су истицали и други бројни писци и путописци, научници и истраживачи, новинари и заљубљеници у висине и нетакнуту природу. 
 

Посебно су овој планини хрлили туристи из скоро свих земаља свијета суочавајући се са чудесним тајанством које буди човјекову знатижељу да завири у душу планине и у њој потражи нешто ново и невиђено. Годинама су ти свјетски путници наглашавали да их, поред природних благодети, опчињава традиционално гостопримство домаћима испод Комова које никада не тамни, остајући дубоко урезано у сјећањима заљубљеника у просторе на којима се укрштају путеви и људске судбине овјековјечене пером знаних и незнаних.

 

 Умјесто хајдука загосподарили вукови

 

''Овдје је све тако дивно и нетакнуто. Ту човјек додирује небо и одлази у блажена стања. Посебно нас одушевљава гостопримство домаћина који овдје бораве са стоком. Зато се радо враћамо Комовима. Забрињава нас једино то што је из године у годину све мање оних који са својим стадима бораве на катунима'' – записа у књигу утисака прије пет година група туриста из Београда, кампујући на пространствима  Поткомовља. Сличан запис, такође прије пет година,  оставише и туристи из Чешке, наводећи да се љепоте Комова не могу ријечима описати. 

''Опијени смо  природом и људском топлином која станује у срцима поносних горштака испод Комова. Овдје се склапају пријатељства која трају. Штета је што путеви нијесу мало бољи и што локално становништво све више напушта ове крајеве. Прије десетак година овдје је било много више сточара и оних који су знали лијепо запјевати'' - оцијенише туристи из Чешке.
 

Прелиставајући бројне записе о Комовима издваја се онај из пера пјесника и путописца Ратка Делетића који годину прије своје смрти прибиљежи: ''Дођеш ли на Комове, видјећеш колико љепоте и самоће носи ова планина. Ово мјесто је видик, поглед у бескрај. Овдје има највише гробова и мрамора, овдје се долазило и одлазило, овдје се траје и нестаје. Овдје се рађа зора и слобода, пјесма, љубав и бол. Преко Комова су пролазили вуци и хајдуци, ратници, војсковође, монаси, путници''. Данас ријетки сточари испод Комова истичу да кроз катуне све више пролазе вукови, а да су се потомци хајдука одселили у неке друге крајеве, гдје има више новца, а много мање природних надахнућа. ''У нашим катунима живот је практично стао. Нема више јаких газдинстава ни оних који су спремни да се посвете сточарству. Вјероватно због тога што је тај посао постао неисплатив и што држава није поклањала довољно пажње онима који су имали намјеру да, бавећи се сточарством, наставе традицију својих предака. Кад оду туристи, чује се само жалосно завијање вукова, јер и њима вјероватно не прија самоћа'' – наводи Рашко Бабовић, предсједник поткомовске мјесне заједнице Коњухе.

Ганут његовим ријечима присјетих се стихова коју сам прије десетак година написао баш на овом истом мјесту, ту на врху Дубачких глава преко којих се Коњухе веже са Комовима: 

Исписивао сам их инспирисан записом Јагоша Вешовића предоченог на почетку овог текста. На жалост, ти стихови данас ми звуче убједљивије, јер на мјестима одакле се виде Комови скоро да се и не граде куће, док се оне старе из године у годину полако затварају, изазивајући оправдани страх да ће на овим просторима убрзо загосподарити бијела куга. Од бијеле куге страхује и публицита Микан Перовић из села Краље одакле се Комови виде као на длану. ''С пуним правом наш народ истиче да су Комови  Васојевићки Олимп. Зато се није чудити што су бројни пјесници опјевали ову планину и што је чувени Јагош Вешовић казао да кућу не треба градити тамо одакле се Комови не виде. Међутим, последњих година смо суочени са болним сазнањем да је све мање кућâ у овим крајевима чија се врата редовно отварају. Омладина одлази, а стари умиру. Зато се и пјесник Влајко Ћулафић с правом запитивао ''да ли ће ишта дочекати зора, осим трага вучјега чопора''. Засигурно да неће, ако заборавимо на ријечи васојевићког великана Јагоша Вешовића'' - закључио је Перовић.

Приремио: Дарко Јововић