Међународно репресивно право за уништење народа

Сваки више или мање мислећи човек схвата да је историја циклична: мењају се само реалије, али никако не суштина. Садашње правосуђе се очигледно састоји у томе да се осуди не само невин, већ и неупућен човек – истакао је 1915. године у Процесу Франц Кафка, описујући живот свог јунака Јозефа К. Сада, у 21. веку, ми изгледа поново се враћамо оном што је социолог Емил Диркем назвао репресивним правом. За њега су карактеристични казнена усмереност, бескрајни идејни табу, закони који не штите личност, коначно принцип селективности: тачније свакоме своје право у зависности од социјалног статуса. Једна од институција репресивног права за бескрајне Јозефе К. са Балкана је Међународни трубунал за бившу Југославију.

О томе ће бити речи за данашњим округлим столом, чији су учесници доктор, теоретичар права, члан Сената Републике Српске Коста Чавошки и професор права Казанске Академије управе Александар Мезјајев.

Александар Мезјајев: За сада још делује прогресивно међународно право које су стварали од 1945. године сви субјекти међународних односа, ипак паралелно са њим појавио се нови, репресивни и регресивни тип права. Он се ствара путем усвајања одређених одлука од стране међународних судија које противрече актуалним нормама. У првом реду то се тиче норми везаних за имунитет шефова држава. При томе, наравно, видимо да се гоне они политички лидери који покушавају да спроводе независну политику и супротставе се западној хегемонији.

Даље, одговорност држава за делатност такозваних паравојних формација. Међународни суд УН разрадио је јасан стандард, он је примењен у случају Никарагве 1986. године (према том принципу група лица може да буде изједначена с органима државе ако она делује у пуној зависности од дате државе и ефикасно се контролише с њене стране – примедба уредништва). Али не, Међународни трибунал одбацује тај стандард и ствара свој нови, мада околности у случају Никарагве и у случају, на пример, Душка Тадића идентичне су. Ако погледамо пажљиво, постаје јасно да без примене стандарда који је он смислио овај трибунал никога не може да осуди.

У Међународном пакту о грађанским и политићким правима стоји да сваки оптужени има право на избор адвоката према сопственој одлуци. У Међународном трибуналу ова норма своди се на то да оптужени може да одабере само оног кога му дозволи Трибунал. Ви вероватно знате да ме је генерал Младић позивао да представљам његове интресе, али трибунал је одбио зато што се његовим представницима није допало оно што сам писао о тој организацији. Понекад долази до тога да се оптуженом предлаже списак од тројице адвоката. Бирај кога хоћеш! Од оних које смо ти понудили.

Коста Чавошки:  Ако се начин рада Хашког трибунала упореди са сталним Међународним кривичним судом такође у Хагу, који је основан 1998. године, видеће се огромне разлике. Наиме, овај суд је основан Међународном конвенцијом којој приступају државе чланице. А у међународном праву легислативну улогу врше државе чланице тако што приступају конвенцијама. Уместо тога, правила на којима почива Хашки трибунал прописана су самим статутом и правилима овога суда, тако да Хашки трибунал сам себи прописује процедурална правила. Замислите, рецимо, када би Основни суд у Москви сам себи прописивао процедурална правила, а то не би чинила Дума својим законима. Уз то, овим поступком који примењује Хашки трибунал крши се читав низ међународних правних одредаба које пре свега постоје у међународном пакту о грађанским и политичким правима, Европској конвенцији о људским правима и другим међународним актима. Тако, рецимо, предвиђено је међународним пактом да се притвор ухапшеног лица не сме унедоглед продужавати, и да се суђење мора одржати у разумном року, без непотребног одуговлачења. Примера ради, сада је у септембру било десет и по година како је Војислав Шешељ оптужен и утамничен у Хашком трибуналу, а да му чак није окончано ни првостепено суђење. Дакле, замислите, десет и по година он чека да му се донесе првостепена пресуда. И питање је да ли ће она бити донета и за једанаест година, јер у међувремену је један од тројице судија изузрт. То је погано и без премца нарушавање међународног кривичног права. Уз то, по овом пакту и другим међународно-правним актима притвор је увек изузетак, а одбрана са слободе – правило. Хашки трибунал примењује супротно правило. Код њега су сви оптуженици ухапшени и држе се у притвору, тако да се не бране са слободе, него из притвора.

Хајде да се вратимо инструметнима међународног репресивног права – судијама и тужиоцима.

Александар Мезјајев: Нама кажу: прошло је време некажњивости шефова држава. Лепо звучи. Али обратите пажњу да уместо једне касте недодирљивих појавила се друга – то су међународне судије и тужиоци. Они не одговарају ни за шта и играју водећу улогу у разарању међународог права. За такву улогу треба пружити имунитет, зато што је разарање међународног права злочин. Мада,  наравно, судије не на своју иницијативу доносе одлуке, они испуњавају вољу оних држава које су ове судије поставиле, зато се суочавамо са покушајима одређених земаља да стварају право.

Коста Чавошки: Сам тај суд од самог почетка није добро организован. У првом тренутку је другостепено веће било састављено од судија из првостепеног већа, па су једни другима чинили тако што нису оспоравали првостепене пресуде. Тек после већег броја година успостављено је посебно другостепено веће. Затим, изнад тог суда нема никакве више инстанце. И десило се, рецимо, у случају Шљиванчанина, да је другостепено веће увело једно ново кривично дело, а онда се испоставило да он нема никоме да се жали. Тако да је та пресуда била у исти мах и првостепена пресуда и коначна пресуда. Те судије могу бити изложене само јавној критици. Ја то чиним у својим радовима и недавно сам и на србском и на енглеском објавио један рад под насловом „Злоупотреба историје у Хагу“. Тим судијама нико данас не може да суди, али ће им очигледно судити историја. И пред судом историје они ће врло лоше проћи. То су заправо судије које су највише по вољи великих западних сила, пре свега Америке, који су доведени из разних земаља, који тамо примају велику плату (преко 30.000 евра месечно) „tax free“ – без плаћања пореза, судије које чекају пензију Уједињених нација уколико бар десет година проведу у служби. Дакле, ни о чему другом они не воде рачуна него о својој добробити.

Господине Мезјајев, хајде да се зауставимо на пример на делатности судије Алфонса Орија, одговорног за генерала Младића.

Александар Мезјајев: Све време понављам да је могао да се именује било који судија, он би осигурао одговарајућу одлуку. Случај генерала Младића је алармантни пример када је пристраснијег судију немогуће смислити. Да почнемо од Оријевог држављанства: Холандија је у саставу НАТО-а бомбардовала положаје Војске Републике Српске, осим тога Холанђани носе одговорност за дешавања у Сребреници. Има и других основа: Ори је већ изрицао пресуде против лица која су у оптужници везана за актуалне оптужбе, посредством теорије о колективним злочиначким дејствима.  Тако да је у пресудама презиме Младића већ било прочитано. Значи, Ори је већ изрекао своје мишљење о кривици Младића.

Господине Чавошки, ми постајемо сведоци новог репресивног система права, али треба претпоставити, он делује селективно?

Коста Чавошки:  Док је постојала некаква равнотежа у међународним односима, дакле до распада Совјетског Савеза, колико-толико су се поштовала правила међународног права па и међународног кривичног права. Не због тога што су сви сматрали да по тим правилима треба поступати, него због тога што су се бојали реторзије – да нека друга страна та правила не крши на штету оне стране која их је прва прекршила. Од тренутка кад је нестало те равнотеже суперсила, пре свега Сједињене Америчке Државе намећу своја правила која изгледају овако: када су у питању понижени и поражени народи, какви су рецимо Срби или неки други, онда се за њих успостављају и посебна правила и посебни судови. Дакле, Међународни Хашки трибунал је ад хок специјални суд који суди само домородцима на Балкану. Додуше, због агресија Атлантског пакта '99 године могао се неко и од странаца, Американаца или Енглеза, Немаца, Француза наћи као оптуженик у том суду и да су током те агресије, што је општепознато и прихваћено, почињени многи ратни злочини. Али је Карла дел Понте као тужилац образовала специјалну комисију која је решила то питање, тврдећи да нико од осумњичених не би смео да буде оптужен, изведен пред овај суд и, наводно, никаква кривична дела нису почињена. А уколико је и било злочина над цивилима – пазите! – то није био ратни злочин, него колатерална штета. Штавише, Американци иако присиљавају ове балканске државице, банана државе да изручују своје суграђане Хашком трибуналу, у исти мах захтевају од њих да са Америком потпишу један међународни уговор којим би одбили да изручују међународне државе овом новом Међународном кривичном суду од 1998. године, уколико би неко од Американаца био оптужен за ратне злочине. Дакле, као што видите, постоје две правде и два судска система. Један је намењен домородцима на Балкану или у Африци, пораженим и пониженим народима, а други оној финијој господи у Европи, за коју је предвиђен Међународни кривични суд, тај нови основан у Хагу '98. За Американце, као господаре света и супергосподу ни тај Међународни кривични суд у Хагу није примерен, него они захтевају да америчким држављанима искључиво суде амерички судови. Чак и за злочине које су починили широм света.

Господине Мезјајев, какве могу да буду последице свеопштег увођења репресивног права?

Александар Мезјајев: Репресивно међународно право није нешто уникално. Оно је било такво вековима. Јединствено је управо прогресивно право које је постојало нешто више од 60 година. Последице ће бити исте као у епоху када је рат био законито средство решавања међународних спорова, када је колонијализам био законити објект међународног регулисања. Ништа ново се у ствари неће десити, клизање у прошлост, коришћење правних инструмената за контролу слабих држава. Треба добро да проучимо нашу историју до 1945. године, како бисмо схватили куда срљамо. Мада не искључујем да може да буде и горе.

Григориј Соколов, Тимур Блохин,