Обамин тим ривала

„Промене не долазе из Вашингтона, већ промене стижу у Вашингтон”, Обамин је проглас којим је одушевљавао масепристалица који су веровали да он „неће дозволити даВашингтон промени њега”. Убрзо после изборног тријумфа, он је одабиром кадрова за будући владајући тим, показао да се ослања на „прекаљене Вашингтонце”, политичаре и експерте који су били у служби некадашњег председника Била Клинтона (1993-2001).

Кад се ових дана потврдило да ће за шефицу дипломатије поставити бившу „прву даму”, колегиницу из Сената с којом је био у маратонском дуелу, унутар Демократске партије, за председничку номинацију, многима су наврле недоумице: да ли се с одласком „бушизма” враћа „клинтонизам”, може ли се са „старим лисцима” правити нови курс, неће ли будући председник потпасти под утицај „бивших”, или је толико самопоуздан да верује да ће његов пројекат промена најбоље остваривати баш они који су искуство стекли пре него што се он политички „испилио”, па и они који су му били директни противници на путу ка Белој кући?

Главнини супарника за страначку председничку номинацију већ је дао или понудио високе функције: Џозеф Бајден је новоизабрани потпредседник, а најављено је да Хилари долази на чело Стејт департмента, гувернер Њу Мексика Бил Ричардсон на чело ресора трговине. И велика већина других наговештених постављења за блиску будућност, прилично је повезана с каријерама које „вуку корене” из некадашње Клинтонове администрације.

Није ли се тако, Обамин изборни слоган „Да, ми можемо”, којим је мобилисао нове снаге, практично претворио у „да, ми не можемо” без већ испробаних? У „други план” су пали неки од водећих стратега његове победе, а они који долазе на извесне значајне позиције налазе да је реч о другој, специфичној, фази Обаминог узлета, пошто обећања о националном обједињавању сада испуњава стварањем „владе ривала”. То јест, сугеришу, ситуација је толико тешка– ратови у Ираку и Авганистану, финансијска криза, смањен утицај САД у свету – да захтева национално окупљање, упркос досад испољеним дубоким разликама.

Као што нови менаџер може да поправи резултате бејзбол тима са затеченим играчима, тако и нови шеф извршне власти може да донесе различите резултате (сада рекордно непопуларној) Белој кући”, изјавио је Обамин портпарол Роберт Гибс. Обама „не тражи људе који ће му дати визију, већ жели да састави владу личности које могу да остваре његове визије” – изјавио је, такође „Њујорк тајмсу”, главни саветник новоизабраног председника Дејвид Акселрод.

Зар то нису могли и чланови штаба који су га довели до спектакуларног, пре годину дана готово незамисливог, успеха да постане први црнац, а уз то и сенатски „полетарац”, новоизабрани шеф Беле куће? Није ли убедљивим победама добио „одрешене руке” да „ради све што му се прохте”? То су само нека од свакојаких „чуђења” поводом његових кадровских потеза, али аналитичар њујоршког листа нуди објашњење из кога произлази да у пробирању кадрова, Обама практично и није могао да избегне „клинтоновце” (иако „то не значи да ће обновити клинтонизам”), ако је желео да упосли партијске другове, испробане у руковођењу државним пословима. Последњи демократа на челу државе, пре Била, био је Џими Картер (1977-1981) чији су најближи сарадници сада у „јату ветерана”, чак и кад им се глас јако цени, као што је случај с његовим саветником за националну безбедност Збигњевом Бжежинским (80).

У прилог одабиру Клинтонове, с којом је Обама био у изборној завади баш око спољне политике, поједини аналитичари наводе да је она „знатно дисциплинованија и концентрисанија од њеног мужа” па и да је новоизабраном председнику билска по „великој радној енергији”, као и да је „спремна” да спроводи смернице државног шефа а не „главе њене породице”. Опстају, међутим, слутње, да се Бил неће лако помирити са улогом „пратиље”, иако се јавно зарекао да ничим неће отежавати (и да ће се чак и одрећи уносних послова) „политичко партнерство” између супруге и Обаме.

Претварању ривалства у партнерство, допринели су, указује се, бивши Клинтонови а сада важни Обамини сарадници – Рам Емануел и Џон Подеста. Као и, како наводи „Тајмс”, потоњи контакти Хилари с будућом „првом дамом” Мишел Обама, после којих је она кћерке, Малију (10) и Сашу (7) уписала у исту приватну вашингтонску школу у коју је ишла и кћи Клинтонових Челзи…

Наговештава се и да би Хилари имала „слободу избора” главних сарадника у Стејт департменту. Кад се у то стекне увид, биће јасније и да ли уважава Обамине изборне смернице – више дијалога а мање конфронтација.

Такав приступ јој, бар на Балкану, није регистрован (заговарала је бомбардовање СРЈ 1999. године). Али, тада је она утицала на мужа председника, а у будуће би требало да спроводи налоге председника који ју је на изборима поразио, док је после избора унапређује, експериментишући замисао о „тиму ривала”…

М. Пантелић

-----------------------------------

Спасојевић у Вашингтону

Вашингтон, 23.новембра – Делегација Министарства одбране Србије овде је у посети, која, на неки начин, има улогу „ледоломца” за стварање услова да се укупна сарадња између две земље побољша и доведе на ниво који заслужује. То је дописнику наше листа данас изјавио државни секретар министарства Душан Спасојевић, који сутра почиње тродневне разговоре у Вашингтону с представницима Пентагона, Стејт департмента и Беле куће.

„Циљ посете је унапређење билатералне војне сарадње, у времену које долази, а која је и досад представљала (у овом столећу) најбољи део укупних српско-америчких односа”, рекао је Спасојевић и додао: „Постоје велика очекивања да ће се доласком нове администрације у Вашингтону створити и политички услови за окретање нове странице у односима између двеју земаља. Очекујемо да ће нова администрација (Барака Обаме) да подржи и препозна Србију као кључну земљу и фактор стабилности у региону западног Балкана.

Он је подсетио да су „у великом делу 125 година историје међусобних дипломатских односа, Америка и Србија биле партнери и савезници”.Спасојевићева посета Америци је прва из Србије на том политичком нивоу, после избора Обаме за председника САД. Могућан је и сусрет с представницима овдашњег транзиционог тима.

М. П.