BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Манипулација Свешћу

Манипулација Свешћу
20.11.2008. год.
Преговор у форми сажетог објашњења говори нам о главним тезама ове изванредне књиге – уџбеника, на које се све начин у савременом свету са људским умом манипулише, као најопаснијим средством владања над људима. Кара-Мурза каже: „Такозвани нови светски поредак можемо с пуним правом назвати и новим планетарним фашизмом који је, због укупног нивоа развоја савременог света, неупоредиво јачи и опаснији од истог идеолошког покрета у Немачкој и Италији од 1922. до краја Другог светског рата“.

Руски доктор историје и методологије, али и магистар хемије, Сергеј Георгијевич Кара-Мурза, довршио је, на почетку последње године прошлог века, своју обимну и из најмање два веома битна разлога јако значајну социолошко - психолошку студију "Манипулација свешћу". Основни значај те књиге је у томе што се може користити као нека врста практичног уџбеника, било у негативном - уколико је примењују манипулатори, или позитивном смислу - ако служи за одбрану од политичке преваре и мешетарења. Књига је важна и због ширине и дубине захвата у обради задате теме, јер се бави политичким и другим манипулацијама у разним друштвеним уређењима и околностима. Кара-Мурза у завршном делу своје књиге, истина, наводи да она није "приручник за праксу манипулисања", већ првенствено садржај на основу кога сваки читалац може размислити о сопственом избору.

Свет се сада, према мишљењу Кара-Мурзе, батрга "између две врсте животног устројства", од којих једно јача и иде ка стању када људско друштво више неће ни имати било каквог избора. Он даље објашњава да ће се свет, ако у њему превлада растућа манипулација свешћу, претворити у цивилизацију с огромном количином "стручно" вођене масе и уском елитистичком мањином која одлучује о свему. Коначна победа такве опције заначила би, како указује Кара-Мурза, на нашој планети и у не тако далекој будућности, потпуну превласт манипулације свешћу, као основног средства апсолутне контроле и власти.

Други избор могу направити чланови савременог људског друштва који не желе да се потчине реченој технологији манипулације, већ ће радије изабрати да "пливају против струје".

Кара-Мурза на крају своје студије обавештава читаоце, ако се одлуче на судбину "бунџија", да им његова књига може пружити "извесне оријентире" и помоћ у покушају препливавања на "другу обалу".

Нека буде допуштено писцу овог предговора да се успротиви Кара-Мурзиној вредносној оцени властите књиге као врло, врло, прескромној. "Манипулација свешћу" је, говорећи поштено и отворено, не само сјајан уџбеник за све политичаре и друге "друштвене" раднике који желе да усаврше технологију владања људима, већ истовремено и одлична обука у одбрани против таквих намера и праксе.

Кара-Мурза је, заправо, ставивши главни нагласак у својој анализи на трагедију становника Совјетског Савеза, после распада те федералне државе, опширно објаснио социолошко-психолошке и све друге најбитније елементе тог догађаја. Мноштвом примера и цитирањем више од стотину врхунских и светски признатих мислилаца - политиколога, социолога, психолога, философа, историчара, књижевника, политичара и верских вођа, јако добро је објаснио како је људско друштво, од старог века па до данашњих дана, дошло на пут у коме најмоћније чланице светске заједнице хрле ка новом сумраку слободног мишљења и преласку у "тоталитарну демократију".

Шта значи манипулација свешћу у практичном деловању?
Кара-Мурза на самом почетку своје расправе указује на велики значај језика и мишљења у људском животу. "Човек поседује сложену психу, чији је важан део уобразиља", пише он и даље објашњава да појединци могу истовремено да живе у две "стварности", од којих је једна збиљска, а друга измишљена. "Замишљени свет у већој мери, а код многих и првенствено, условљава човеково понашање", пише Кара-Мурза. Он, истовремено, опажа колебљивост и поводљивост људског бића. Тврди да спољашње дејство на људе може протећи и без њиховог знања за тај чин.

Објашњавајући латинско порекло речи "манипулација" (manus - рука и manipulus - прегршт, шака, од manus и ple - пунити), Кара-Мурза подсећа да се та реч у речницима европских језика тумачи као руковање објектима с одређеном намером - циљем (на пример ручно управљање, преглед болесника помоћу лекаревих руку итд).

Психолози сматрају, према наводима Кара-Мурзе, да је важан степен у развоју речи манипулација представљало означавање том речју мађионичара који раде без сложених направа, само рукама (мађионичар-манипулатор). Мађионичар-манипулатор постиже своје учинке стварајући варке у опажању људи и премештајући њихову пажњу путем деловања на уобразиљу појединца или групе.

Ако се користе ознаке за манипулацију дате од угледних истраживача, тада се може рећи је то врста духовног, психолошког дејства, али не и физичко насиље, или претња насиљем, указује Кара-Мурза. Манипулација, дакле, није насиље, већ искушење, јер је сваком човеку дата слобода духа и воље. Значи, располаже одговорношћу којом може одолети искушењу, пише Кара-Мурза.

Један од поузданих наговештаја остваривања великог програма манипулције свешћу је то кад људи изнанада престају да пажљиво слушају разумне чињенице, као да желе да буду насамарени. То је подстакло Кара-Мурзу на закључак да је манипулација обављена само ако човек под дејством примљених сигнала промени своје мишљење, душевно стање, циљеве и програм и почне да делује на нов начин. Он даље наводи, позивајући се на мишљење немачког социолога Херберта Франкеа, да под манипулацијом треба, у већини случајева, подразумевати тајно психичко дејство, штетно за лица према којима је усмерено.

Као типичан, али за људе и врло поучан, пример манипулције у животињском свету Кара-Мурза наводи случај "социјалних" инсеката, чији живот се одвија у великим групама - колонијама. Тако су се, на пример, у мравињацима сместиле сићушне Ломехузове бубе. Оне се крећу и понашају веома слично мравима. Добро опонашају језик њихових гестова. Бубице су тако веште да од мрава лако измамљују храну. Та превара иде чак дотле да мрави, лижући излучевине које по телу луче лажна сабраћа, потпуно губе оријентацију у понашању и хране бубе чак и својим јајашцима, остајући тако без потомства. Јасно је, дакле, да Ломехузове бубице својим надражујућим излучевинама шаљу мравима сигнал који онемогућава важан програм понашања, уметнут у тело мрава. Ломехузове бубице имају, у ствари, способност да тако "обрлате" мраве да они, на крају крајева, уништавају сами себе.

Тај пример је послужио Кара-Мурзи да га упореди са понашањем претежне већине од 280 милиона грађана Совјетског Савеза, неколико година пре и приликом самог распада те државе. Велики број грађана Совјетског Савеза је, како истиче Кара-Мурза, допустио да их домаћи манипуланти наведу на учешће у рушењу заједничке државе, иако је то било противно њиховим животним интересима.

Манипулације у рушењу Совјетског Савеза
Кара-Мурза потанко објашњава шта се то трагично догодило, прво у Совјетском Савезу, а доцније у самосталној Русији, применом метода манипулације као једне од у савременом свету уобичајених технологија власти. У веома подробном и опширном приказу манипулација чињених у току трајања већ "чувене" совјетске "перестројке" и "гласности", у ери Михаила Горбачова, Кара-Мурза наводи да такав коренит заокрет у животу велике и моћне државе није нимало случајно настао.

Недуго после смрти Стаљина (5. марта 1953. године), тадашње совјетско руководство, на челу са Никитом Хрушчовом, кренуло је у снажан процес такозване дестаљинизације. То је, према оцени Кара-Мурзе, био први и јасан знак "замора" совјетске комунистичке елите, после више више од три деценије градње мобилизацијског социјализма, у чему је немалу улогу одиграла и личност Стаљина (право име Стаљина је Јосиф Висарионович Џугашвили, а надимак "челични" је добио због чврстог и одлучног карактера).

Касније је тај процес, за време владавине Леонида Брежњева, од 1964. до 1982. године, био успорен, али не и сасвим заустављен.

Доласком на власт, 1985. године, главног "перестројкијанца" М. Горбачова и спровођењем његове "погубне политике", трагичан крај совјетске државе је, како опажа Кара-Мурза, био "закономеран". Шта је то тако "страшно" урадио бивши шеф совјетске Комунистичке партије, а касније и председник државе и због чега га је писац "Манипулације свешћу" ставио, заједно са "првим председником Русије" (Борис Јељцин) на стуб срама. Горбачов је, према оцени Кара-Мурзе, хазардерским и непромишљеним одлукама у спровођењу процеса демократизације толико ослабио совјетску државу да је она на крају, због спољних притисака и истовремене погрешне унутрашње политичке и економске оријентације, изненада "пукла", то јест распала се на саставне делове.

Вероватно подстакнут поразним билансом, по земљу и народ, политичко-социјалног огледа у виду перестројке, Кара-Мурза закључује и ово: "Манипулација друштвеном свешћу по многим обележјима подсећа на рат омање добро организоване и наоружане армије туђинаца против многобројног мирољубивог и за тај рат неспремног становништва". Понекад чак кажу, наставља своју мисао Кара-Мурза, да манипулација свешћу представља "колонизацију сопственог народа". Како је у питању тајни рат, успех у том сукобу зависи и од способности "колонизатора" да спрече организован отпор, па се стога главне доктрине и идеје манипулатора излажу, како указује Кара-Мурза, "у замагљеном" и "замумуљеном" облику.

Поставши део оруђа и снаге буржоаске револуције, манипулација свешћу, то јест њени најталентованији познаваоци и "извођачи", од самог почетка настанка таквих друштвених система били су обилато награђивани од класе поседника. Владајућа мањина увек покушава да спречи раскринкавање тих "хипнотизера" (додаћу да су то у савременој Русији, а и Србији, разни "независни експерти", и исто толико "самосталне" агенције за испитивање јавног мнења, као и тобожње невладине организације неретко финансиране од страних обавештајних служби).

Увек је, додуше, било научника и философа којима су биле одвратне акције колонизатора сопственог народа, пише Кара-Мурза и додаје да је таквих ипак било мало, а и успешно су их "утапали у околну буку".

Кара-Мурза даље наводи да је главни теоретичар комунизма Карл Маркс, успевши да посредством пријатеља (Фридрих Енгелс), осигура какаве-такве сталне приходе за живот, обавио посао "невероватних размера". Маркс је, прецизира Кара-Мурза, разоткрио неколико најтемељнијих митова буржоаског друштва. Најважнији међу тим митовима је мит о роби и пореклу добити капиталиста. Каснија сазнања на исту тему су јако проширена. Богаташи су због тога морали, већ поткрај 19. а поготову у 20. веку, да "испљуну" део добити, у настојању да "побуржоазе" своје раднике. Тако се дошло и до доба у коме је сурово израбљивање радника из развијених земаља пренето изван граница тог света (тзв. извоз капитала у неразвијене земље, где су трошкови радне снаге вишеструко мањи, а добит сразмерно већа).

Док је совјетска држава постојала, поготово у њеном "смиреном" добу, од шездесетих година прошлог века, било је сасвим могуће започети озбиљно проучавање технологије манипулације и добијене резултате саопштити читавом свету, а пре свега сопственом народу, сматра Кара-Мурза. Уместо таквог приступа владајућа совјетска врхушка је придобила домаћу хуманистичку интелигенију за заокрет према будућој перестројки, док су званичне идеолошке службе почеле, све у свему, да раде против властите државе, оцењује Кара-Мурза. Стечена сазнања део совјетске научне елите није преносио људима, ради стицања отпорности, већ су коришћена против њих, примећује Кара-Мурза и додаје: "Сада претежна већина оних који су таква знања стекли у бившим совјетским школама (на факултетима новинарства, у разним партијским школама) од "свег срца" служи новим газдама. Служи, и то за приличне паре, наводи Кара-Мурза, уз опаску да је, рецимо, ТВ-водитељ у совјетско време имао пристојну просечну плату, док сада има 50 па чак и 100 пута веће месечне приходе од, на пример, професора универзитета.

Права мала армија руских високоплаћених новинара, "коментатора", "аналитичара" и сличних "занимања" у ствари је богато награђена (то се не дешава само у Русији, већ и диљем транзиционо-прелазних земаља средње и источне Европе, укључујући и Србију), јер је то најбржи и, како се показало, најјефтинији начин за манипулацију масама. Лажне и многоструко поновљене тврдње таквих "новинара" и осталих поменутих "стручњака" имају у највећем броју случајева тренутно пожељан ефекат. Доносе, заправо, опипљиву корист политичким елитама које су на власти, а у складу су са коренитим интересима њихових стварних, домаћих и страних, налогодаваца.

Управо такви "стручњаци" су, прво у перестројки, а затим и током ере "првог руског председника", обилно и скоро увек лажно уверавали људе да ће светла будућност наступити одмах после слома "омраженог комунизма". Многи су поверовали у те бајке, иако су их, како наглашава Кара-Мурза, саопштавали, по правилу, некадашњи високи совјетски функционери, дугогодишњи чланови те исте партије коју су сад "на смрт" критиковали.

Кара-Мурза исти закључак изводи и кад је реч о недопустивом камелеонству руских научника - хуманиста. И добар део њих се спремно одазвао на молбу гробара Совјетског Савеза и твораца "васкрсле Русије" да обавља прљаве послове за нове властодршце.

Обећавали су, између осталог, капиталистички рај за свега 500 дана (познати програм Јавлинског), а уместо тога добили потпуни економски хаос, афрички стандард живота и општу тешку кризу. Новоустоличена власт је између осталог обећала уређено банкарство и штедњу. Становништво је, упркос томе, бесрамно и "до голе коже" опљчкано. Људима је противзаконито одузета целокупна штедња из совјетских времена. Чин "одвајања" становништва од његове муком стечене уштеђевине није, додуше, био само "специјалитет" Русије, већ се то, на разне начине, дешавало и у државама - њеним бивших сателитима - плус земље бивше Југославије.

Совјетски манипулатори су, у време М. Горбачова, убеђивали народ како је незапосленост "веома корисна", пише заједљиво Кара-Мурза и додаје да је таква лаж била врхунац лицемерја касте која је, рушећи властиту државу, решила да за себе присвоји њена огромна богатства.

Како је запад применио учење Антонија Грамшија
Међу најзанимљивије делове Кара-Мурзине књиге свакако спада приказ доктрине познатог италијанског комунистичког вође Антонија Грамшија о хегемонији. Грамши је био један од оснивача и теоретичара италијанских комуниста. Мусолинијеви фашисти су га ухапсили 1926. и држали у затвору све до 1934. Умро је три године касније, исцрпљен и болестан. У затвору је 1929. године почео да пише своје знамените и по обиму огромне "Тамничке свеске". То дело је први пут штампано у Италији у раздобљу од 1948. до 1951. године. Тек 1975. штампано је четворотомно критичко издање "Тамничких свезака". Затим следе издања на разним језицима, осим руског, као и непрегледна истраживачка литература посвећена том раду, пише Кара-Мурза и прецизира да је реч о хиљадама књига и чланака.

На руском језику је, иначе, објављена приближно једна четвртина Грамшијевог чувеног дела, почетком седамдесетих, у време када је већ почела рана идолошка припрема за перестројку. Грамшија су тако у Совјетском Савезу, по свему судећи, проучавали само "посвећени". На Западу, посебно у САД, његово дело је, међутим, било предмет бројних анализа.

Кара-Мурза верује да су западни аналитичари највећу пажњу посветили проучавању Грамшијеве доктрине о хегемонији. То је део опште теорије револуције као слома државе и преласка на нови друштвено-политички поредак.

Власт се, по Грамшију, не држи само на насиљу, већ и на сагласности, па стога механизам власти није само принуда већ и убеђивање. Овладавање власништвом, као економском основом власти, није довољно, јер се превласт поседника тиме не гарантује, нити обезбеђује стабилну владавину. Држава, ма каква била, заснива се, према Грамшијевој теорији, на два стуба - сили и сагласности. Стање у коме је у некој држави остварен довољан степен сагласности Грамши назива хегемонијом, која није скамењено и једном заувек достигнуто стање већ променљив процес.

Држава је, према Грамшију, хегемонија заоденута "оклопом принуде", што другим речима значи да је принуда оклоп, само важнијег садржаја. "Држава представља свеукупност практичне и теоретске делатности посредством које владајућа класа оправдава и задржава своју превласт, настојећи притом да постигне активну сагласност оних којима руководи". Та одредница државе не односи се само на политичку сферу, већ се ради о укупном, кључном својству друштва савременог Запада, указује Кара-Мурза. Он као доказ тачности те Грамшијеве тврдње наводи то што су до истог закључка о значају државе дошли и други истакнути научници, укључујући и славног немачког философа Мартина Хајдегера.

Успостављање друштвене сагласности је, по Грамшију, "молекуларени процес", јер се не одвија као сукоб класних снага, него се дешава у ситнијим порцијама, крозу промену мишљења и расположења сваког човека.

Грамши је сматрао да један од основних елемената борбе за одржавање хегемоније (сагласности) није супростављање противничким теоријама, већ деловање на обичну свест и "мале" мисли просечног човека. Као најделотворнији начин остварења тог задатка Грамши је препоручио технику неуморног понављања једних те истих тврдњи, са циљем да се они којима су упућене на њих навикну и почну их примати са разумом. "Масе као такве не могу философију примати друкчије него као веру", написао је Грамши, одајући признање и цркви за максимално коришћење технологије за коју се он залагао.

Кара-Мурза сматра да је совјетска идеолошка пропаганда пропустила велику и лепу прилику да, до максимума користећи Грамшијева сазнања и методе, продужи и битно учврсти комунистички систем владавине.

Запад је, међутим, потпуно правилно схватио велики значај Грамшијеве теорије и у свом практичном делању је максимално применио, што је у случају разарања Совјетског Савеза и других социјалистичких земаља дало сасвим конкретан резултат, оцењује Кара-Мурза. Тај задатак су либерални западни интелектуалци обављали, идући логиком Грамшијеве теорије, не само кроз класично идеолошко деловање, већ и путем разарања културног језгра и давања предности "антиинституционалном театру".

У закључном разматрању значаја Грамшијеве теорије Кара-Мурза указује да су малтене готово све његове "генијалне мисли и упозорења", којима се друговима обраћао да би научили како да мобилишу здрав разум људи, одбачене. "Малтене све је то противник проучио и искористио у супротном циљу. За потискивање здравог разума, за омаловажавање човека, за делотворну манипулацију његовом свешћу, за јачање хегемоније владајуће мањине", наводи Кара-Мурза.

Врхунац тог западног "рада по Грамшију" представљала је перестројка у Совјетском Савезу, опажа Кара-Мурза. Захваљујући теоријским иновацијама Грамшија и неких других научника на Западу се развио читав систем социо-психолошких доктрина, с основним циљем да још више учврсте хегемонију, или сагласност, између масе и тамошње владајуће врхушке. Наводећи бројне научнике из те области и њихове теорије, Кара-Мурза посебно издваја Фредерика Скинера са Харвардског универзитета. Скинер је, наиме, творац научног прилаза заснованог на кибернетском моделирању поступака живих бића и тврдњи да се човек мора обучити "прихватљивим облицима понашања".

Ерих Фром, признати ауторитет у социјалној психологији, критиковао је Скинера. Приговарао му је да његова психологија представља "науку манипулисања понашањем". Невероватна Скинерова популарност у САД може се, према Фрому, објаснити тиме што му је пошло за руком да елементе традиционално либерално-оптимистичког мишљења споји с духовном и социјалном стварношћу. Скинер је, другим речима, средњој класи САД поново пружио наду да се човек, чак и без атомског оружја, може држати под контролом, оценио је Фром и закључио да се личност у кибернетској ери све више подвргава манипулацији.

Методи манипулације су се, објаснио је у свом делу Кара-Мурза, масовно, иако на много примитивнији начин, користили и приликом извођења Реформације, којом се Запад идеолошки "пребацио" из феудалног у капиталистички свет.

Подробно објашњавајући технику завођења маса коју су примењивале најистакнутије вође Реформације, попут Мартина Лутера и Жана Калвина, Кара-Мурза је показао да су њихове идеолошке поставке и критика папизма били само логичан одговор на захтев времена у коме су живели и делали.

Писац "Манипулације свешћу" је, осим овог вредног излета у разлоге настајања протестантске Реформације, која је у науци праћена такође великом променом познатом под именом Просвећеност, указао на бројне разлоге због којих је европска научна мисао тог доба морала да раскрсти са "заблудама" феудалне прошлости и архаичне мисли.

Просвећеност је у први план ставила човекову посебност - његово ја, и то је био смртни ударац за средњовековно веровање у систем непроменљивих - крутих догми. Слобода сваког појединца - то је био основни захтев надирућег капитализма. Идеолошку основу за ту промену дала је Реформација, а образовно-научну - Просвећеност. Капитализам је, у стварности, захтевао не само идеолошко покриће у виду новог приступа вери, већ и револуционарне промене у науци, што је ослободило човеков дух и сазнање до те мере да је и пут у различите врсте манипулације био широм отворен.

Кара-Мурза је значајан део своје одличне књиге посветио и тананој анализи изузетно важних проблема који се односе на улогу језика, речи - символа.

Кварење језика је био један од омиљених метода "перестројкијанаца" у рушењу совјетског типа државности и преласка на хаотичан, али за нову класу поседника веома користан либерално-тржишни модел политичког и економског живота у Русији, тврди Кара-Мурза.

Запажен је, такође, напор Кара-Мурзе да у склоп проблема који су обухваћени његовом најзначајнијом књигом, "удене" и трагедију Југославије. Та бивша земља је, како тврди Кара-Мурза, на Западу, путем класичне манипулације свешћу тамошњих грађана, подвргнута невиђеној сатанизацији и, на крају крајева, дивљачки бомбардована.

Совјетски Савез је, према казивању Кара-Мурзе, био исто тако "згодан" пример да се укаже на намерно манипулисање јавним мнењем Запада, у циљу потпуне сатанизације руског и других совјетских народа.

Кара-Мурза је да би поткрепио такав однос Запада према Совјетском Савезу навео и измишљотину о тобожњем геноциду који су у Аустрији крајем Другог светског рата наводно починили совјетски војници. Та лажна информација прво је пренета у Шпанији, а из те земље се муњевито проширила и посредством других западних средстава информисања. Када је постало јасно да совјетски војници, у време када је злочин почињен, уопште и нису били у том делу Аустрије, све је приписано прво "злим" Хитлеровим борцима, а након што се и та "варијанта" показала неоснованом, покушано је, опет без успеха, са Наполеоновом солдатеском. На крају се, међутим, испоставило да су злочин починили "добри Амери", то јест војници САД. Кампања је сместа прекинута. Све је, намах, заборављено.

Толико о истинољубивости те толико хваљене западне штампе и других гласила, с пуним правом подругљиво каже Кара-Мурза. Он на крају те приче каже да је добро што за цео случај нису сазнали Горбачов и Јељцин, јер би одмах "све признали" и још се извинили. Што неодољиво подсећа на већ више пута виђено понашање нашег председника Тадића.

Многи ће и по томе детаљу одмах схватити колико су савремене руске вође и неки исти такви српски политичари блиски и слични. Воле, наиме, да признају и да се извињавају и за непостојећу кривицу.

Кара-Мурза руши још један мит из доба совјетске перестројке, наводећи како су главни заговорници те политичке опције "залуђивали" јавност Русије својим безвредним тврдњама и лажљивим фразама. Дошавши на власт 1985. године, лажне демократе су у Совјетском Савезу лансирале, како подсећа Кара-Мурза, читав "букет" метафора и просто "привремено потиснуле способност трезвеног размишљања".

Ево неких од тих слогана који су, како примећује Кара-Мурза, "сваког опчинили": "наш заједнички европски дом", "архитекте перестројке", "не можеш малчице бити трудна", "провалију је немогуће прескочити у два скока", "не мењају се коњи насред реке", "магистрални пут цивилизације" итд. Додаћу да у том отужном набрајању "бисерних" мисли руских либерала "болно" недостају исте такве "бравуре" њихове српске сабраће попут, на пример, следећих "магистралних" мисли: "ми морамо у Европу", "евроатлантске интеграције немају алтернативу", "продужетак реформи је неминовност", "остварили смо велики прогрес" итд. и тсл.

Премда је, како каже Кара-Мурза, то већ натрула роба, "бомбардовање" је било толико густо да је претежна већина људи клонула, практично ничим не одговоривши, сем псовкама.

Три снажне метафоре усмерене против демократа дали су, ма како то чудно звучало, дисиденти из њихових редова. Реч је о књизи "Велика криминална револуција" филмског ствараоца Станислава Говорухина, афоризму "Циљали смо у комунизам, а погодили Русију" Александра Зиновјева и "Убиство стражара" Едварда, Едочке, Лимонова. Али, ако се пажљивије проуче њихови слогани и има у виду све што је претходно речено о тој теми, тешко је рећи да мисли Говорухина, Зиновјева и Лимонова иду у прилог опозиције, сматра Кара-Мурза.

Шта значи афоризам Зиновјева, пита се Кара-Мурза и одговора: "Па он значи да су Русија и комунизам - две одвојене суштине, тако да се може циљати у једно, а погодити друго. Лоше смо, је л' те, циљали, требало је боље - и Русија би остала читава.

А шта значи "убиство стражара"? Ко су били стражари Совјетског Савеза? КПСС, војска, КГБ, Врховни совјет. Па ко је од њих убијен, пита се Кара-Мурза и одговара да су једине и стварне жртве били милиони обичних совјетских радника који су те стражаре издржавали и у њих се уздали.

Занимљиво је да се Кара-Мурза није упустио и танчине својих примедби на рачун Говорухинове поменуте књиге, можда и због тога што је она, у време кад је објављена, била оцењена као изразито радикална критика руског дивљег капитализма.

Треба поменути и да је Зиновјев (1922-2006) почев од 1978. живео и радио у Минхену, више од две деценије, прво као совјетски дисидент, а на крају као непомирљив критичар Јељцинове Русије. Основне вредности западног друштва је одбацио крајем осамдесетих година прошлог века. Поткрај минуле деценије, тачније 1999. вратио се у Русију, подстакнут нападом снага НАТО на Србију и у очекивању сличног сценарија за Русију. При повратку је рекао: "Враћам се у отаџбину да умрем са својим народом".

Када је 2000. године завршавао писање своје књиге "Манипулација свешћу" Кара-Мурза је навео да се, према подацима УНИДО, руска економија, заједно с ирачком и југословенском, сматра "разореном привредом".

Предвиђајући последице све оштрије свеколике кризе, укључујући и демографску, Кара-Мурза се у својој књизи запитао: "Шта ће бити са руском војском 2010. године, када ће се на позив армије уместо више стотина хиљада потребних јавити свега стотинак хиљада младих регрута"?. "Једино нам остаје да се уздамо у љубав Мадлен Олбрајт према руском народу", пише јетко Кара-Мурза, вероватно подстакнут великим "заносом" који је бивша америчка државна секретарка испољила према Србима, упорно захтевајући њихово бомбардовање и кажњавање, само због тога што нису хтели да добровољно предају део своје исконске територије - Косово и Метохију, све притом изјављујући да "воли Србе".

Један од главних начина заштите од манипулације је, како објашњава Кара-Мурза, одбијање да се усвоји језик на коме могући манипулатор излаже проблем. Избећи и не прихватити манипулаторов језик, његову терминологију, његове појмове, већ исто то препричати, али другим речима, избегавајући сваку идеолошку замку, то је пут спасења од погубног дејства манипулатора свешћу, подучава своје читаоце Кара-Мурза и додаје: "Ако се током свих десет година одиграва одумирање становништва (мисли се на Русију од 1990. до 2000.), ако су у руским областима малтене престала да се рађају деца, ако су сељаци били принуђени да покољу више од половине говеда и скоро све овце, онда је назвати то "путем ка нормалној економији" - изругивање са здравим разумом, каже Кара-Мурза. У таквим категоријама и не треба размишљати, већ треба говорити о променама у њиховом опипљивом натуралном облику, објашњава даље аутор "Манипулације свешћу".

Кара-Мурза у завршним реченицама своје књиге подсећа и на анегдоту која му је остала у сећању приликом једног боравка и предавања које је одржао у Шпанији, још у совјетско доба. Он је на том предавању предложио да се расправа води без уобичајених идеолошких замагљивања и у "неутралним категоријама". Тај приступ је имао на први поглед неочекивано велик успех. Једна учесница предавања је, на пример, казала да за многе њене сународнике у Шпанији непостојање наркоманије у тадашњем Совјетском Савезу представља веће достигнуће него сва блага "потрошачког друштва". Али, додаје Кара-Мурза, да је само пред истом том женом, или њеним истомишљеницима, споменут "касарнски социјализам" или "планска привреда", совјетско уређење би им, аутоматски, постало одвратно.

"Ми смо робови речи", закључује на ту тему Кара-Мурза, уз завршни савет својим читаоцима да мисле својом главом и то "упорно, тешко, као што кубикаш копа тешку глину".

Тако је, дакле, своју књигу написао Кара-Мурза већ помало далеке 2000. године. Али, он је и после тога, све до садашњих дана, наставио да активно делује на јавној сцени Русије као један од водећих мислилаца левичарских и истински хуманистичких опредељења. Јавна делатност Кара-Мурзе у Русији и иностранству је, у суштини, посвећена напору да се људима укаже на пут истине, правде и стварне слободе. То и јесте главни задатак научника, зар не? Ова упитаност се делимично може схватити и као последица честог и масовног изневеравања основних начела истинске науке, која су чак и њени виђени представници у историји људског друштва и те како изневеравали, што је и Кара-Мурза врло сликовито доказао у својој "Манипулацији свешћу".

Новинари су, дакако, веома битни за обликовање јавног мишљења. Због тога су их, барем оне "елитне", како је већ наведено у овом предговору, нови руски богаташи итекако добро платили. Јер, лажи и цео арсенал обмана које такви "ствараоци" нове идеологије намећу широким слојевима људи су управо оно што је насушно и потребно касти властодржаца, у тежњи да се посредством извршне власти докопају најбољих делова државне имовине.

Кара-Мурза пише веома проницљиво не само о "продажној" новинарској него и свеколикој интелектуалној елити у Русији, али и широм света, као делу друштва који је увек спреман "за добре паре" да угоди онима који су приправни "фино да плате". Управо су интелектуалци, како даље наводи Кара-Мурза, спремни да "дебело" фалсификују и "дотерују" текућу стварност, али исто тако и историју.

Да би се манипулисало свешћу људи који сада живе треба, између осталог, што јаче кидати њихову везу са непосредом прошлошћу, али и са целом историјом. Историја је у 20. веку постала, како је то одлично запазио теоретичар и мислилац Јохан Хојзинга (1872-1945), "оруђе лажи на нивоу државне политике". Тај слоган је дошао до пуног изражаја у Јељциновој Русији.

Ни западноевропски интелектуалци, кад је о таквом понашању реч, нису били, народски речено, с раскида. Напротив. Познати енглески филмски стваралац Кен Лох је, на пример, приликом промоције његовог филма "Земља и слобода" у Мадриду, јавно устврдио важност (за владајућу политичку елиту) процеса контроле историјских збивања. "Важно је да историју пишемо ми, зато што онај ко пиише историју - контролише садашњост", рекао је Лох приликом промоције свог чисто идеолошког филма о понашању троцкиста током шпанског грађанског рата. Кара-Мурза подробније анализира ову Лохову изјаву. На основу тога извлачи закључак да манипулатори свешћу настоје своје поруке и саопштења да трајно "уведу" у памћење, а потом и свест људи.

Пишући о разликама које су постојале између предбуржоаске и школе обликоване у капитализму, Кара-Мурза наводи да је прва била заснована на хришћанској традицији и изашла из манастира и универзитета. Имала је задатак "васпитавања личности" окренутих Богу и идеалима.

Ново, капиталистичко, доба није више требало такве "универзалце", већ "школарце" са "мозаичком културом". То значи човека из масе, пре свега способног да обавља сасвим одређене производне операције у фабричким погонима, или у некој другој делатности.

Тако је, како запажа Кара-Мурза Бог замењен науком. У ђачки ум је убацивана нова, за фабрику неопходна, представа о времену и простору подељеном на малецке, тачне и контролисане парчиће. То је, дакле, био школски систем из кога је требало да изађе "човек масе" и уједно "честит грађанин, радник и потрошач". Таквим људима су била неопходна ограничена знања, а не целовит систем сазнања који омогућава да слободно расуђују и мисле.

Описано строго, селективно, школско усмерење има и свој антипод у виду елитних високих школа и универзитета за школовање капиталистичке елите, објашњава Кара-Мурза, уз опаску да се у образовном миљеу тог типа стварају снажне личности, с високим степеном самопоштовања и способности да се уједињују захваљујући веома јаком корпоративном духу.

Француска је, према Кара-Мурзи, згодна земља да се развеје мит о тобоже веома високој образованости људи на Западу. Наводи да је, према попису из 1968. године, у тој европској земљи "дуге просветитељске традиције, чак 86,6 одсто житеља, у добу старијем од 15 година, имало само потврду о завршеној основној школи, а свега шест процената сведочанство о средњешколском образовању.

Људи из нижих слојева капиталистичког друштва су, захваљујући селективном систему образовања, постали идеалан "материјал" за најразноврсније технике манипулације свешћу. У томе су САД биле без премца, истиче Кара-Мурза. У тој новој "обећаној" земљи су нова школа и средства масовног информисања била главно оруђе да се црквена традиција, разне традиционалне проповеди и приче пребаце у други план. Философи попут Томаса Хобса и Имануела Канта су уверено саопштавали да је човек у стању "дивљаштва" и да се добро у њему може развијати само у условима грађанског друштва.

Све те "нове" истине и митове Запад је, помоћу већ описане технологије наметања ставова, успео да усади дубоко у свест људи, закључује Кара-Мурза. Савремена техника утицања на човеково мишљење је тако успешна да се људима "увек чини убедљивим оно што су запамтили, па макар до тог упамћивања дошли чисто механичким понављањем, као код песмице која нам је малтене пробила уши". Крајњи циљ манипулатора је да саопштење - информација делује, кад је трајно присутно у свести, независно од тога да ли је у питању истина или лаж. Главни пропагандиста у Хитлеровој нацистичкој творевени др Јозеф Гебелс је тврдио да је "стално понављање основно начело пропаганде". Ту информациону технологију је он, мора се признати, углавном мајсторски користио, у циљу промоције идеологије "расе и тла".


Политички и други митови

У детаљном опису великих пројеката минипулације свешћу Кара-Мурза значајну пажњу у својој књизи посвећује анализи разних врста митова које он описује као "уопштене представе о стварности". Митови су, према Кара-Мурзи, у знатној мери илузорне представе које, због етичке и уметничке привлачности, снажно делују на масовну свест. Понекад мит представља начин да се неиздржива веродостојна представа страшне стварности у свести замени условном представом са којом се може "с


  • Извор
  • Српска политика
  • Повезане теме


Коментара (1) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Како се наводи у саопштењу, турски лидер је потврдио намеру Анкаре да \"настави да тежи миру\"


Руске трупе извеле су ракетне нападе на украјинску инфраструктуру у Одеској области. Украјинске формације напале су дроновима индустријску зону у граду Котовску, Тамбовска облас


Непотписани споразум се фокусирао на неутралност Украјине и нудио јој безбедносне гаранције

  Руске трупе су погодиле украјинске индустријске објекте у Дњепропетровску и погодиле авион МиГ-29 на паркингу за авијацију на аеродрому Долгинцево у Дњепропетровској области. Украјинс


Постројење Генерал Динамицс у Камдену направило је бојеве главе за ракете Јавелин послате у Украјину


Остале новости из рубрике »