Будимо достојни јуначке прошлости

Катастрофи Првог светског рата претходила су стремљења појединих државника да се прегазе други народи, што се види по презиру испољеном према „малим” народима током анексионе и сарајевске кризе. Балканско подручје уплетено је у борбу европских сила за поновну расподелу колонија.

Велико је питање како би Европа изгледала данас да је Србија остала у вазалном односу према Аустроугарској, какав је имала у време владавине краља Милана. Сетимо се неповољних спољнотрговинских аранжмана и железничке конвенције, прихватања окупације Босне и катастрофалног тајног споразума краља с Бечом. Истини за вољу, Милан је захваљујући томе испословао круну и многе личне повластице. Његовим повлачењем, несталном политиком краља Александра и ступањем на престо Петра Првог после Мајског преврата, окренуо се точак историје. Србија се окреће решавању својих унутрашњих питања и мења однос према Аустроугарској.

Дакле, увод у Први светски рат била је анексија Босне и Херцеговине, с циљем Аустроугарске монархије да освоји некадашње територије Османског царства и да сломи србски отпор и потпуно неутралише, асимилује и маргинализује Србију и српску нацију на територији Босне, Херцеговине, Црне Горе, Старе Србије, Србије, Македоније.

Припреме Аустроугарске и Немачке за рат трајале су више од шест година. У војном смислу, те две силе биле су ненадмашне. Моменат сукоба је изабрала Немачка, подстакавши свог савезника Аустроугарску да неоправдано нападне Србију због атентата на престолонаследника Фердинанда. Покушај да се Србија повеже с тим био је безуспешан.

Ако је атентат који је починила Млада Босна терористички чин због кога је избио Први светски рат, зашто није избио после атентата на Фрању Јосифа? Атентатору Оберданку, коме су Аустријанци изрекли смртну казну, подигнут је у Венецији споменик и прављен читав култ. Када је Италијан Стерле објавио спис у коме велича Оберданка, био је осуђен у Бечу на пет година робије, што је изазвало демонстрације у Италији и затварање универзитета у Риму. Имајући у виду да је окупатор исти (анексија Босне и Херцеговине од стране Беча извршена је 1908. год.), по угледу на Младу Италију настала је и Млада Босна.

Какве је акције изводила Млада Босна? После анексијеБоснеиХерцеговине 1908. годинеуСарајеву, Мостару, ТузлиТребињу идругимградовима,групемладихсвојотпорокупаторуизражавале су демонстрацијама, спаљивањемаустријскихимађарскихзастава, растурањем летака иброшура.

Нису само Срби православне вере остваривали циљеве Младе Босне, слободу за Босну пре свега. Међу члановима,осим Гаврила Принципа, помињу се и Богдан Жерајић, Недељко ЧабриновићДанило ИлићТрифко Грабеж Јездимир ДангићВељко Чубриловићи Васо Чубриловић, Мухамед Мехмедбашићкаснији нобеловац Иво Андрић, Добросав ЈевђевићЈаков Миловић и идеолог организације Владимир Гаћиновић.

Ниједан рат пре тога није тако драматично променио мапу Европе. Нестала су четири царства (немачко, аустроугарско, отоманско и руско), Белгија и Србија су биле тешко разрушене, а Француска, Немачка и Русија су такође претрпеле страховите губитке. Србија је, према подацима Конференције мира у Паризу 1919, изгубила 1.247.435 људи, односно 28 одсто становништва по попису из 1914. године.

Историја неког оптерећује, неког глорификује, на начин о коме одлучују победници. Помирење, на коме се с правом инсистира у данашњевреме, не сме поново да погази мале државе и народе. Не сме у данашње време да се инсистира на насилном мењању историје, нема помирења на уштрб истине и правде.

Није разлог за Први светски рат наводни терористички акт Гаврила Принципа. О томе уверљиво и документовано пише немачки историчар Фриц Фишер у својој чувеној књизи „Рат илузија, Немачка политика 1911–1914”. Немачки цар Вилхелм је био ватрени поборник ратне политике према Словенима, дакле и према Србији: „Борба између Словена и Германа се не може више избећи, до ње ће сигурно доћи. Када? Видеће се... Словени нису рођени да би владали, већ да би били слуге и то им се мора ставити до знања”.

Цареви немачке и аустроугарске, Вилхелм и Франц, 23. октобра 1913. године споразумели су се о уништењу Србије. Отуда је немачки цар већ 13. јуна 1914. године у Конопишту (Чешка) убеђивао Фердинанда о неопходности обрачуна са Србијом и да је тадашњи тренутак најповољнији за рат. Ипак, Беч није дао потврдан одговор, већ је ситуацију разматрао. Атентат од 28. јуна 1914. године дао је Немцима нови полет и они су тражили да се Србија уништи, уз образложење да је то питање опстанка Аустроугарске. Вилхелм је говорио да се са Србима мора рашчистити и по цену европског рата.

Клерикалац, напрасит и милитаристички Франц Фердинанд је омражен у Мађарској (обећавао да ће „укротити” Мађаре), а није био омиљен ни од аустријских Немаца. Показивао је презир према Србима и дошао баш за Видовдан да руководи антисрбским војним маневрима. Атентат у Сарајеву у Бечу није примљен као неко велико зло, напротив. Гроф Чернин описује „штимунг” у Бечу, да је било више оних који су се радовали него оних који су туговали, а угледни аустријски политичар тога времена Редлих бележи да се у Бечу нигде није могла приметити нека жалост и да је свуда свирала музика...

Атентат на престолонаследника Фердинанда је могао да будеповод, околности су биле повољне а жеље су се поклопиле с могућностима.

Шта је разлог за ново тумачење? Можда стара теорија да савест може да се опере сребрњацима? Не усуђујем се да размишљам о томе шта ће Србија да преживљава 2041. године, ако овакав распоред снага и утицаја успе да преживи.

Србија у протеклих двадесет година није имала ни добру, а камоли бриљантну дипломатију. Постали смо априорни кривац за многе недаће изазване погрешкама светских моћника, за Први светски рат, рат у бившој Југославији, не дај боже да су у ово време и неки други јубилеји. Неки су то максимално искористили и капитализовали, али нека се не заносе. Срби се у добру не узносе, а у злу не понижавају. Двадесет година у историјском контексту представља кап у мору. Истина је истина; Србија од истине неће одустати. Храбар и правдољубив србски народ неће устукнути пред силом новца и уцена. Неће одустати ни када га приказују обешеног на трговима европских градова.

Зато данас, када се с поносом сећамо своје храбре и херојске прошлости, трудимо се да је будемо достојни. Престанимо да тражимо трн у оку својих ближњих, извадимо балван из свог ока и видимо у чему све грешимо. Треба да се запитамо да ли ће нас бити за сто година с оваквим наталитетом. Да се запитамо како живе Срби у Хрватској, Црној Гори, БиХ, Македонији, шта смо урадили за Србе на Косову и Метохији? Свакодневни проблеми с којима се суочавамо не могу бити изговор за нерешавање питања судбине нашег народа. На то нас обавезују странице историје коју ће писати наши потомци. До последњег даха морамо истрајно да се боримо за истину и опстанак Србије, очување наше територије, наше културе, идентитета, интелекта, језика, историје.

Удружени, ми ћемо успети.
објављено: 11.11.2013.