Љубинка Милинчић - енциклопедиста руског живота

Моја данашња саговорница је дама са богатим пртљагом умног расуђивања. Њеном професионализму се диве. Више од 30 година је у новинарству. Превела је више од 40 књига са руског језика. Такве ауторе као што су Солжењицин, Булгаков, Јевтушенко, Улицкаја... Добитник је мноштва награда и признања. Допутовала је у Москву пре више од десет година као аташе за културу, али кроз неко време почела је да ради као дописник РТС-а и НИН-а.

Љубинка Милинчић је публициста, новинар и преводилац, рођена је 1952. године у Клини код Пећи. Мајка је две ћерке. Ексклузивни интервју за Глас Русије, Љубинка Милинчић је дала уочи презентације своје нове књиге.

Дошли сте у Русију 2002. године управо у време првог мандата Владимира Путина. Да ли се слажете с мишљењем британског историчара са Билкентског универзитета Нормана Стоуна, да је Путин успео да ишчупа Русију из историјске тенденције која је из свега што је проистицало могла да доведе до тога да се Русија као држава распадне?

Љ.М.: Ја ћу се са великим задовољством сложити са тим мишљењем, јер ја сам заиста ових 10-11 година као новинар пратила све што се дешава у политици у Русији. То се наравно није могло пратити без праћења онога што ради Путин. Да је само то урадио, то што је вратио Русију на светску политичку сцену било би доста. А он је по мом мишљењу учинио много, много више. Учинио је да статистике оних који га баш не воле превише, кажу да руски народ данас живи боље него што је икада живео у својој историји. Тако да ће његове заслуге несумњиво историја оценити као веома позитивне. А што се тиче Балкана, наравно, ми увек гледамо из свог угла. Да није било подршке Русије ових последњих неколико година преговора са Западом, ми бисмо одавно морали да се опростимо са Косовом. Захваљујући томе што Русија има право вета у СБ ОУН ми још увек можемо колико-толико да рачунамо на то да просто нећемо морати да тек тако дамо Косово, без обзира на то што ми понекад направимо такве ствари од којих нас не може ни Русија спасавати.

„Феномен Путин: човек који је створио сам себе“, „Владимир Путин: моја борба за Косово“, „Олигарси: људи који су украли државу“, само су неки од наслова ваших књига. Да ли се још нешто слично може очекивати на тему Путин, односно – руске власти?

Љ.М.: Ако останем овде до краја његовог мандата, вероватно ћу хтети да подвучем црту и опет ће то бити дванаест година плус четири када није био председник али је био у власти. Онда ће то бити вероватно крај његовог политичког ангажовања, те бих пожелела да подвучем црту и кажем да, то је било добро, а то можда није било добро. То је личност тако великог формата да захтева озбиљну анализу. А озбиљна анализа је могућа само кад се заврши његов ангажман.

На шта вас, поштовани слушаоци, асоцира овај низ речи: Петербург, Царско село, Јекатеринбург, Гањина јама,Тобољск, Распућин, Ники и Аликс, 1917.година... Шта прожима ова места и повезује људе тог времена?

Пошаљи нам, Господе, стрпљење

У години страшних, мрачних дана

Да поднесемо народно гоњење

И мучење наших тирана.

Владико мира, Боже васељене

Благослови молитвом нас

И дај мира души смиреној

За тај неподношљиви, страшни час.

(“Молитва“ велике кнегиње Олге, написана уочи убиства)

Колапс Руске империје и крај династије Романов...Или покушај моје саговорнице да сачува истинит али горак залогај живота у историји руског народа, забележивши га на свој начин.

Госпођо Милинчић, да ли се може рећи да се игром случаја ваше путовање широм Русије пресекло с путевима и трагичним свршетком династије Романов?

Љ.М.: То су била различита путовања, разним поводима и заиста кад сам села на крају године и кад сам почела да примећујем у медијима да се стално помиње 400 година Романових, ја сам схватила да сам ја заправо за неколико месеци обишла сва места куда су водили ухапшеног руског цара. И просто нисам могла да не седнем и да не напишем о томе јер одједном су та путовања добила други смисао у мојој свести. Одједном то више није било упознавање са савременом Русијом, то је одједном био један контраст велике трагедије и, с друге стране, опет великог успеха јер сад су то врло успешни, врло напредни и богати градови.

Док читам вашу књигу као да стојим на међи прошлости и будућности, не схватајући да ли се ради о путопису или летопису. Детаљно описујете и архитектуру тог времена, начин живота обичних људи, на свима доступан начин предлажете упознавање са обичајима народа региона, па чак записујете кулинарске рецепте и своје искрене утиске.

Љ.М.: Уствари, та књига се пише откад сам овде. Русија је за нас увек била врло занимљива земља. На њеној сам литератури и култури васпитана али то све другачије изгледа кад се нађете на том месту. Ја сам у књизи описала мој сустрет са фреском Андреја Рубљова "Света Тројица". То је било шокантно, без обзира што сам је ја и видела у филму и описала, преводећи сценарио за тај филм. Али тај сусрет, да сте ви сада баш ту, на том месту где се десило то и то, то је заиста један невероватан доживљај који наши људи тамо неће доживети. Ја сам је наравно писала за наше људе и она се на неки начин претворила у енциклопедију руског живота, а стрељање царске породице је повод. И уопште, она се не може назвати ни романом ни путописом ни летописом, то је неки смешани жанр који сам ја ваљда измислила у том тренутку. Али главно је за мене било да је људима занимљиво и да их упознам са свим тим лепотама руске земље коју ја опет доживљавам такорећи свакодневно. Неко ми је недавно рекао, ја волим да читам твоје текстове јер пишеш с љубављу чак и када пишеш критику. Можда је та љубав према Русији управо тај повод да се баш на тај начин напише књига. Да се повеже оно што сам ја могла да видим. И не могу да претендујем да сам само ја видела истину о Русији и да је само ја знам и нико други, али то је оно што ја видим од Русије и то је та енциклопедија руског живота. Како живе данас, како су живели јуче, шта им је лепо, шта им се не допада, шта се разликује од онога. Код нас често кажу, ми смо исти. У суштини нисмо исти, али на многим местима и јесмо. То је неки мој поглед на Русију.

Наставиће се...

Весна Семичастнова,