(НЕ)ВЕРНЕ ТОМЕ

    И телесне и духовне очи свих православних верника, свештеника, монаха и монахиња, али и оне најшире јавности, увек су у време заседања Светог Архијерејског Сабора СПЦ упрте у наше отачаствене архијереје, који по апостолском прејемству и благодати Божијој коју на себи и собом носе, учествују на заседању Сабора. У њих су упрте не само духовне и телесне очи народа и свештенства Божијег него и молитве. Како личне тако и црквене. А то је најважније. Нико још није објавио нити обавестио ширу јавност да на светим богослужењима у свим храмовима наше помесне Цркве, у време заседања Сабора, свештенослужитељи у јектенијама молитвено помињу и саборске оце архијереје. Тако је било. Тако је сада. Тако ће и бити до скончања света.
   
Док читам све оно што је претходних дана објављено не могу, а да се не вратим у мај ове године када се по медијима свашта писало, недговорно изјављивало и, како се показало, погрешно пророковало. Од громопуцатељних наслова, претећих изјава, забринутих коментатора и верских аналитичара (који то јесу и који то нису) остала је ружна слика и мрља на многим образима. 

Не сме се заборавити да је Црква Христова богочовечански организам који има свој Богом установљени освештани поредак тако да нема и не може бити нејасних и нерешивих ситуација ни по много мање битним питањима од тако важног питања као што је питање избора патријарха у сваком, па евентуално и у овом времену. Такву чињеницу, на жалост, не знају многи који су се о томе претходних дана и недеља изјашњавали и тобоже појашњавали, а све са циљем да би неупућене из својих разлога и ко зна чијих интереса збуњивали и духовно реметили.

Свега недостаје у овим транзиционим временима, а највише недостаје вере, трезвености и смиреноумља. Нисам приметио да се ико од аналитичара и коментатора сетио да направи подсећање и информацију како се и у којим ситуацијама у осталим помесним православним црквама бира предстојатељ. Није било ни скромне информације да саборски избор патријарха у свим помесним црквама увек представља посебну и важну и црквену и друштвену тему, па је тако и код нас.

Цркву Христову на земљи чине живи људи са својим врлинама и манама, али благодат Духа Светога је та која немоћи људске исцељује и слабости надопуњује. Молимо се Богу да тако буде и овога пута.
Црква Христова нигде, па ни у роду Светога Саве није ни сардина, ни конзерва, ни мумија, ни комитет, ни разбојничка пећина, ни пазариште. Управо због тога што Црква Христова као вечни сабор Бога и Божијих људи није све ово што сам напред рекао у њој као телу Христовом има и различитих људи, и различитих мишљења, и различитих предлога, и различитих погледа и слободе и права да се то на одговоран, трезвен и озбиљан начин саопшти.

А ако се догоди да неко сумња или не верује у нешто онда ваља подсетити да у Цркви Христовој постоји и Тома, један од ученика Христових, који, док није видео, није поверовао да је Христос васкрсао из мртвих. Отуда су они црнорисци који претходних дана нису веровали док не би видели баш на трагу Томином. Ово време и овај народ запамтиће и такав вид неверовања сећајући се нелажних јеванђелских поука да не треба бити неверан него веран и да су блажени они који видеше, а повероваше!!!

Наше архијереје треба пустити да у миру и љубави, озбиљно, одговорно и достојанствено доносе одлуке за које их је Бог одредио. Најважније је да се, уколико се усвоји молба патријарха Павла, нови духовни отац изабере по Божијој вољи. Важно је и да архијереји препознају интересовање јавности за њихову свеукупну свештену мисију. Нема сумње да род хоће – Реч!