Од финансијскe кризе до рата са Русијом

Проамерички лоби у Парламентарној скупштини Савета Европе стално брука све, због жеље да искочи из своје коже. Тако су се могле чути и оптужбе Русије за блокаду црноморксих лука Јужне Осетије иако је цела Јужна Осетија готово 250 километара од мора и никада није имала излаз на Црно Море.

·   Поред Грузијске кризе коју знамо како се завршила сада се и у Украјини стварају напетости, за сада само парламентарне, али се оне зачас могу прелити и у оружане.


Опасна коцка са великим улогом
Руси су за све криви, или ће да слушају или се
са њима треба дефинитивно обрачунати.

Тако је један од америчких „адвоката“ агресивног режима Саакашвилија оптужио Русију за блокаду црноморксих лука Јужне Осетије. Да ствар буде максимално комична Тскхинвали, односно Јужна Осетија, је далеко готово 250 километара од мора и никада није имала излаз на Црно Море. Комедија се ипак наставља јер је логика других америчких колега-русофоба лишена било какве суштинске логике а која потврђује давнашњу истину о „услужном глупаку“. Тако долазимо до још већег апсурда да већина „гневних пајаца“ стандардно почиње стереотипним оптужбама Русије а све се завршава захтевом да се утврди ко је започео рат на Кавказу. Тачније, људи су се без имало стида испољавали као потпуне незналице, како географије тако и предмета о којем су дискутовали доносећи чак и закључке. Коментар нашег аналитичара Сергеја Гука је био врло кратак. Дали је ово уопште могуће и знању ли ти људи шта уопште говоре.

О правој позадини кавкаског сукоба, речено је мало и са недоумицом. Но о томе ко га је и зашто започео детаљно се говори у независном истраживању Мартина Ханткеа из информационог бироа за милитаризацију у Tübingen - German. Цело истраживање је објављено недавно и у берлинском Јунге Велту, али то као да нико није ни читао. Када се барем тај извештај прочита тешо да ће ико поверовати да је напад на Тскхинвали извршен без претходног договора са САД. Остаје само магловито, и то треба да утврдимо, чиме је Вашингтон био мотивисан за тако хушкање Тбилисија на војну акцију. Али у наставку текста износимо неке могуће или највероватније мотивације за Вашингтонско деловање.

Да ли су амерички стратези погрешили у својим прорачунима и сматрали да ће се Москва помирити са агресијом Саакашвилија, без жешћих реакција? Могуће да је и тако. Мада је познато да је главна замисао креатора напада на Јужну Осетију била да се Русија увлачењем у конфликт дискредитује и прогласи агресором. Рачунајући да ће се тиме ЕУ још даље гурнути на антируску стазу. У подршку тој опцији у своје традиционалне вазале као што је Велика Британија, Пољска и прибалтичке земље САД и нису сумњале. Али то им није довољно. Желели су да у непријатељство према Москви груну што дубље и коалицију земаља старе Европе као што су Немачка, Француска, Италија…

Русофобија као аксиом политике САД и ЕУ
За Американце је латентни кошмар остао још из времена генерала Де Гола, а који се једном приликом јавно изјаснио да ја за Европу једини спас, „осовина Париз-Берлин-Москва“. САД се тог кошмара ни данас не могу да ослободе па су помислили да је „осовина“ поново оживела, како они то називају, и која је поново формирана после напада САД на Ирак. Савезници су се тада осмелили да изразе сопствено мишљење, различито од вашингтонског, и наведу да је то погрешна ратна авантура у којој они не би хтели да суделују. Значи била је потребна „узда“ за европске незадовољнике, па је кавкаска ратна авантура оправдала те наде Американаца са каматом.

Она је дозволила и убрзала да се изведе блиц-одлука о размештању елемената ПРО у Чешкој и Пољској, и да се активизирају амерички покушаји да се Европа одсече од руских извора енергетског снабдевања. Између осталог да се осујети изградња гасовода Северни и Јужни ток, да се замрзну преговори ЕУ са Русијом о новом партнерском споразуму, као и делатност Савета Русија-НАТО. Мартин Хантке у овом извештају наговештава кроз светло тренутних напетости двоструку улогу Немачке.

Са једне стране Немачка има објективну потребу да прошири економске везе са Москвом јер је то у њеном прворазредном интересу. Немачке директне инвестиције у Русију годишње износе око 15 милијарди евра јер велики број њених фирми ради и успешно послује на великом руском тржишту. Са друге стране, Берлин се некритички придружио хушкању које су САД започеле и гурају против Русије. Берлин се тако без освртања на сопствене интересе приклонио групи „јастребова“ и почео да подржава америчке иницијативе противу Русије. Десило се нешто што подсећа на јурњаву за два зеца, па су у том правцу и нови кораци.

Први је пружање статуса привилегованог партнерства ЕУ за Украјину као награда за антируски курс који Кијев упорно спроводи. У тај пакет спада и подршка планираног размештања НАТО база у Грузији, као и сагласност на пријем ове земље у НАТО алијансу, мада је пре свега пола године Ангела Меркел иступала чврсто противу тога. Њен аргумент је тада био да земље увучене у регионалне или унутрашње конфликте са тачке гледишта Немачке не могу да буду чланице НАТО-а. Сада, када се ситуација заоштрила још више, испоставило се да могу. Сада одједном све може упркос вољи отприлике 60% немачког становништва, које не жели да има нове проблеме са авантуристом из Тбилисија. У јеку тешке финансијске кризе где је и Немачка озбиљно уздрмана над режимом Саакашвилија пролила се златна киша. Финансијска помоћ из САД од милијарду долара, још 570 милиона евра од великодушног ММФ као и стотине милиона од ЕУ. И све за обнову војне инфраструктуре Грузије. Тачније, за стварање антируског упоришта.

Паралелно са тим појавио се захтев да се разради такозвани одбрамбени план НАТО-а за прибалитчке државе и оне које окружују Русију. Да се склепа неки нови „Варшавски уговор“, само окренут наопачке, па да се од држава које се граниче са Русијом направи ново крило НАТО-а. Од некадашњих република СССР-а и бивших социјалистичких земаља треба направити први ешалон и ново „НАТО топовско месо“ као стална претња уперена према Русији. Закључак независних истраживања многих аналитичара је врло обесхрабрујући. Са запада се све ради да се епоха „убода иглом“ замени епохом директне конфронтације, са свим последицама по европску али и светску безбедност. То што ће у том директном конфронтирању Европа извући дебљи крај, то Американце и не занима, али како се таквим шкакљивим „играма“ Европљани олако придружују.

Како би ситуација била што јаснија свему овоме треба додати још и ово: САД су за савезнике одредиле нови политички принцип по маниру аксиома. Од сада атлантска солидарност обавезно треба да буде праћена русофобијом и ту нема одступања. Све остало се искључује. Па и свако партнерство са Русијом, чак и чисто привредно које је Европљанима у неким областима неопходно, искључује се и сматраће се као вероломство.

Украјина се поново нашла на ивици велике политичке кризе.
Украјинска слепа послушност према САД

Присталице председника Виктора у украјинском парламенту очекују да ће га председник Врховне Раде распустити у уторак или среду. Управо у наредна два дана, сматрају они, председник Украјине ће потписати указ о превременом прекидању овлашћења парламента.

Како истичу експерти, Јушченко нема други начин да изађе на крај са политичком ситуацијом у земљи и да смени премијера Јулију Тимошенко, која се фактички сада ослања само на парламентарну већину. Мада последња анкетирања показују да у таквом развоју догађаја про-председнички блок Наша Украјина (Виктора Јушченка) – Народна самоодбрана, може да остане без великог броја посланичких мандата у новом саставу парламента.

Ради се о томе да је тренутно рејтинг актуалног украјинског председника крајње низак. Тако у Кремљу колају шале да се популарност Јушченка креће од нуле до ништа. Јушченко се данас може да ослања само на своје последње савезнике – административни ресурс и могуће распуштање Раде (украјинског Парламента). Јер ако Лидију Тимошенко лиши премијерске дужности, председник Јушченко једино може да почне да је оптужује за иницирање социјално-економске и политичке нестабилности, сматра руководилац украјинског центра за политичка истраживња Михаил Погребински и наставља.

У суштини, ми очекујемо да председник прогласи распуштање парламента, што је на крају и најавио. У принципу, он има право да га распусти данас-сутра, али то неће бити добро решење ни за њега. Ради тога он држи наводне консултације и добија формално право на то, мада распуштање парламента није његова обавеза. Кроз ове „консултације“ он може да одуговлачи толико колико сматра да му је корисно и да тражи најпогоднији термин за распуштање Врховне Раде. Неки експерти сматрају да је можда по њега боље да распуштање парламента одлаже за пар недеља, како би затим добили право да за 60 дана (према Уставу) прогласи реизбор парламента. То се подудара са божићним празницима, што нам дозвољава да са великом вероватноћом тврдимо да избора уопште неће ни бити. Чак иако се избори распишу половина становништва за празник неће доћи на изборе, па ће председник фактички још три месеца бити једини центар власти у земљи.
 
У инат мами, одсећићу себи уши!
Експерти се слажу у мишљењу да ће у случају победе Јулије Тимошенко на наредним председничким изборима, Кијев хитно престати да даје антируске изјаве и стално компликује и заоштрава ситуацију са Москвом. Шта више, Јулија Тимошенко ће се потрудиће да са Москвом успостави тесне партнерске односе, који су се за време председника Виктора Јушченка значајно погоршали. Занимљиво је да чак ни европски политичари не могу да нађу изворе таквог тврдог, па повремено и отворено непријатељског става Јушченка према Русији. Неки аналитичари сматрају да је то налог Вашингтона кога се Јушченко слепо придржава. Његову тежњу да максимално поквари односе са Москвом у Француској и Немачкој називају класичним обрасцем такозване „дечије политике“ – што се жаргону наводи: „у инат мами, одсећићу себи уши“.

Врхунац непромишљених и провокативних изјава Јушченка, између осталог свако је и изјава о Црноморској флоти Русије, која треба да даје извештај председнику Украјине када планира да напусти базу на Криму. Наравно да га Русија о испловљавању или употреби своје флоте никада неће обавестити, али такви захтеви или изјаве могу много штетити Украјини па у одређеном моменту и угрозити земљу. Све су то безразложни потези али и показатељи незреле политике које могу донети крупнију нестабилност земљи. Улазак Украјине у ЕУ била је једна од главних тачака у његовој изборној кампањи као и у председничком програму Јушченка. Међутим уз сталне конфронтације са Русијом перспективе ступања Украјине у ЕУ постају магловите јер ни ЕУ није у интересу да се на свим пољима сукобљава са Русијом. Осим ако то није неки потпуно нови курс запада. Запад а посебно САД би можда и могле да заговарају такво заоштравање али рачун те натегнуте политике са првим суседом платиће Украјина, па сам Јушченко. О томе би требало озбиљније размислити поготову ако пред носом имамо пример неодговорне политике Саакашвилија у Грузији. Када су Руске трупе ушле у Грузију Американци нису дотрчали да Саакашвилију помогну већ су га оставили самог. Само га је чудна уздржаност Русије спасла да не улете и у Тбилиси па и да њега заједно са осталим државним апаратом похапсе.