Први део

Уопштавања су опасна. Косово није нова муслиманска држава на територихји Европе, нити земља коју су Срби изгубили, а камоли „млада демократска држава” – људи који то говоре су, по правилу, видели Космет у најбољем случају на карти или на глобусу САД. Уосталом, приуштићемо себи једно својеврсно уопштавање. Косово је држава које нема. Нема ни де јуре, ни, као што нам се чини, де факто.

Сваки рејон и општина ове покрајине је прича за себе, те је ради тога требало 6 дана узастопце возити се аутом, ноћити у мањим мотелима, контактирати са руководиоцима општина и обичним градјанима, пажљиво посматрати и трудити се око изводјења објективних закључака. Резултати наших запажања су пред вама.

Епиграф: „Донели смо одлуку на основу које ће Косово стати у ред слободних демократских држава”. Премијер Косова Хашим Тачи на конференцији за штампу посвећеној потписивању Декларације о независности српске покрајине.

Царинска контрола на улазу у аутономну покрајину траје неколико минута. Друга је ствар на излазу, али о томе у своје време. Ево и нас на Космету, па било узалудно очекивати да ће се пејзаж око нашег аута променити – исте кућице са крововима од црвеног црепа карактеристичне за Србију.

Улазимо у Косовску Митровицу, тачније речено, у њен северни, српски, део. Иза моста преко Ибра већ је албански део, па су пролазници на мосту ретка појава. Ноћу се мост осветљава, што је, с обзиром на нередовно снабдевање електроенергијом, доста необично иако то, вероватно, има неки симболички значај, као и  бодљикава жицеа која подсећа на сукобе 2004. године.

Тада је повод за нереде дало саопштење да су у Косовској Митровици српски тинејџери збацили у реку 3–цу албанских дечака. Заванично ова информација није потврдјена. Медјутим, Албанци су истовремено у свим градовима и насељима покрајине организовано почели нападе на косовске Србе.

Данас је ситуација у Косовској Митровици мирна иако је то, у суштини, једини српски град у општини, тачније речено, његова четвртина. Изнад трга види се  велики транспарент „Русија уз нас”, а у излозима продавница ту и тамо се може видети портрет Владимира Путина. То изазива двојно осећање. Са једне стране, то годи, али са друге стране, и нехотице примећујеш парадокс у самој ситуацији. Руски лидер се само доследно придржавао принципа медјународног права. Намеће се наивно питање: да ли је све у реду на свету када је херој човек који просто праведно поступа?

Косовска Митровица је доста ситомашан, али врло уредан град и обиље омладине га оживљава – овде има неколико школских установа. Што се тиче контраста, може се, на пример, поред српског православног храма чути глас албанског хоџе који са минарета позива вернике на молитву. Али једва да се то може сматрати симболом мултивероисповести – довољно је видети уредно албанско гробље у српском делу и разорено, са разбијеним надгробним споменицима, српско гробље на албанској територији.

Северне општине са претежно српским становништвом су позадина Србије и прва борбена линија Космета. Говоримо то без икакве патетике – даље су албанске територије са ретким острвцима, српским насељима.


Али пре путовања тамо,идемо у две јаке српске општине. Прва од њих је Звечан. Једну четвртину њеног становништва чине Срби које су Албанци после догадјаја 1999. и 2004. године протерали са родних огњишта и који су нашли уточиште на северу покрајине. Председник општине Драгиша Миловић прича о економским проблемима покрајине, а у суштини, и целог Космета: о неразвијеној инфраструктури и незапослености.

Пре 1999. године општина Звечан, па и читава покрајина, ослањале су се на рад комбината Трепча, у чијем су саставу били рудници, флотације, топионице олова и цинка, као и термоелектрана. Овај комбинат је био један од највећих производјача олова, сребра и злата у Европи. У њему је било запослено око 25 хиљада лица. Сада предузеће не ради. УНМИК га је затворио 2000. године под изговором да загадјује животну средину.

Наравно да је добро то што се УНМИК брине о екологији покрајине. Уосталом, постоји сумња: да се предузеће нашло у рукама западних инвеститора, жудња за профитом би надјачала бригу о чистом ваздуху. А сада комбинат не ради и оставља мучан утисак, као и сваки забачени индустријски објекат. Уосталом, производња мирује широм Космета и ако овде има изузетно богатих налазишта олова, цинка, никла, кобалта, боксита, магнезита и, што је важно, највеће у Европи резерве лигнита које се процењују на милијарде евра – каже Драгиша Миловић.

Постоји таква теорија: Американци су окупирали Ирак због резерви нафте које се тао налазе. Ако размислимо, енергија у Европи је све скупља и скупља, ми то видимо, а на Косову се стотине година може користити јевтини извор енергије, лигнит, може се користити јевтина радна снага, еколошки проблеми ће искрсавати у овој покрајини, док ће чиста енергија ићи у западне земље…

Крећемо се даље. Из Косовске Митровице до Зубиног Потока може се стићи или краћим путем који, медјутим, води кроз територију веома агресивно расположених Албанаца, или дужим који је бивши шеф Координационог центра за Косово и Метохију специјално изградио у планинама за своје сународнике. Идемо овим краћим пошто је наш возач заменио београдске регистарске таблице црним, на први поглед дипломатским. Вожња са српским регистарским таблицама кроз градове са албанским становништвом није безопасна: локална омладина која у условима огромне незапослености на Космету нема чиме да се бави са интересовањем и извесном сумњичавошћу разгледа свако друмско возило што их мимоидје. У почетку ти је неугодно због ових погледа, али затим ти то предје у навику.

Тихи град Зубин Поток води миран живот. Кудикамо је немирнија ситуација у селима где се општина граничи са албанским територијама. Иначе, број становника Зубиног Потока порастао је у поредјењу са 1999. годином, и то из истих разлога што и у Звечану: преселили су се овамо Срби које су Албанци протерали из других рејона покрајине. Потпредседник општине Срдјан Дјуровић прича да се притисак од стране албанског становништва Космета не прекида ни на минут.

Од 1999., већ ево 9 година, долази до сталних напада на куће где станују српске породице, сталних претњи и пристиска на њих. Често рањавају људе, подмећу противтенковске мине на путеве којима се крећемо, краду нам стоку и имовину, и све то у присутности УНМИК–а од којем, на жалост, немамо никакве подршке.

На новој застави Косова смишљеној у Бриселу има 6 звездица – по броју народа који живе у покрајини. Химна Косова је без речи, што такодје треба тумачити као обележје мултиетничког састава локалног становништва. И поред свих ових формалних манифестација толерантности, Срдјан Дјуровић је убедјен да је крајњи циљ косовских Албанаца да, уз помоћ ЕУЛЕКС–а, реализују план „Косово без не–Албанаца”. А звездице на застави ће остати само звездице. Од 1999. године практички ниједно кривично дело везано за нападе Албанаца на припаднике других народности и њихову имовину у општини није приведено крају. А да се и не говори о замашним економским махинацијама: на језеру Газивода стоји хидроелектрана која остварује приходе од преко 5 милиона евра годишње…

1999. године група Албанаца представила се руководству УНМИК–а у Приштини као тим деловодја ове хидроелектране и сада добија све приходе од њеног рада. Снабдевамо читав Космет електроенергијом, индустријском и питком водом и не добијамо од тога ни цента. То је још један пример притиска који се на нас врши са циљем да се учини немогућим за Србе нормални живот у покрајини.

Поговор: „Одушевљени смо тиме што је влада Косова у благом облику потврдила своју добру вољу да заштити права српске мањине на Косову” – председик САД Џорџ Буш.

Несумњиво је да амерички лидер има повода за одушевљење.