Стандарди НАТО-а угрожавају суверенитет Украјне

Украјина прелази на НАТО стандарде. Експерти сумњају у политичку и економску сврсисходност таквог корака.

О преласку на нове стандарде написано је у Годишњем националном програму сарадње Украјина-НАТО. Он је послат на усаглашавање у министарства и одговарајуће ресоре. Читав низ експерата сматра да се ствар неће тиме ограничити. Говори заменик директора Института за земље ЗНД Игор Шишкин.

- Мислим да нема смисла придавати овом документу велики значај. То је стара прича. Украјина је усвојила много докумената о сарадњи са НАТО-ом још за време Кучме. Затим је за време Јушченка постојао план придруживања Акционом плану о чнаству у НАТО-у. Актуални документ је у истом смеру. Али он не значи да актуално руководство тежи ступању у НАТО. То је уобичајена линија кретања на Запад. Сви који су одабрали линију западног развоја кретали су се тамо кроз НАТО. И Украјина неће моћи то да избегне ако жели да коначно прекине са Русијом. Али ја веома сумњам да ће то успети. Свака земља која мења стандарде наоружања треба да се спрема за колосалне трошкове.

У наследство од СССР Украјина је добила више од 2000 предузећа која се баве производњом оружја. Она активно сарађују са руском одбрамбеном индустријом. Говори директор Центра за стратешку коњуктуру Иван Коновалов.

- Наша војно-техничка сарадња се гради на принципима узајамне користи. Нама су, на пример, потребни мотори за хеликоптере. И ми их добијамо у Украјини. Али прелазак на НАТО стандарде на ту сарадњу неће никао утицати. То неће утицати ни на украјинску војну индустрију. Она има сопствени пут развоја. На пример, у тенковској области Украјина сарађује са многим земљама. Друга је ствар што ће много морати да се мења.

Када би се ствар ограничавала само комерцијалним разлозима, не би било проблема. Али НАТО захтеви за унификацијом су превише широки. Може се прећи на НАТО калибар, поседовати у наоружању своје армије разно оружје и борбену технику, између осталог из арсенала Алијансе. Може се носити униформа скројена по НАТО обрасцу, али главно је нешто друго.

Оружане снаге земље остају инструмент државне политике док њима руководи национална команда уз коришћење сопственог ситема управљања. Чим ова функција буде предата наддржавним стурктурама, о суверенитету ће моћи само да се машта.

Сергеј Дуз,