Православна Африка

Некада синоним за глад, тугу, патњу и сукобе, Етиопија је данас све чешћа и све популарнија туристичка дестинација. Бурна историја, културна баштина, али и прелепи пејзажи, те посебна веза са старом Југославијом мамац су за српске туристе

Некада синоним за глад, тугу, патњу и сукобе, Етиопија је данас све чешћа и све популарнија туристичка дестинација. Упркос томе што туристичка инфраструктура није још изграђена, прелепи пејзажи, бурна историја која траје хиљадама година уназад, те чињеница да је становништво ове афричке земље већином православне вероисповести (афричка православна црква старија је од грчке цркве!), били су довољан разлог да агенција "Кон Тики" уврсти ову дестинацију у своју понуду.

Етиопија је држава у источној Африци у регији познатој као Рог Африке и нема излаз на море. Историја Етиопије је знатно другачија од историје осталих афричких земаља. С изузетком кратког периода уочи Другог светског рата када је била под италијанском влашћу, ова земља никада није била европска колонија.

Прва забележена држава на подручју Етиопије било је краљевство Аксум које се у првом веку развило у поморску и трговачку силу на Црвеном мору. Већ у 4. веку народ је примио монофизитско хришћанство, а врхунац снаге досегао је у 6. веку када је контролисао и јужни део Арапског полуострва. Са ширењем ислама од 7. века надаље, важност Аксума се смањила, али земља није освојена и укључена у арапско-исламску сферу утицаја као Египат и Судан на северу.

У 14. и 15. веку етиопска држава успевала је да одржи премоћ над муслиманским султанатима, а почетком 16. века, када је њен опстанак доведен у питање, Етиопљанима је помогао Португал. С њима су стигли и мисионари, па је Етиопија у кратком раздобљу на почетку 17. века била католичка земља. Ипак, 1632. учвршћена је традиционална монофизитска доктрина, а сви контакти с Европљанима су прекинути.

Раздобље слабих царева завршава се 1855. када је царски престо заузео Теводрос ИИ. Он и његови наследници Јоханес ИВ и Менилек ИИ успели су да сачувају етиопску независност пред надирућом европском колонизацијом, а Менилек је 1896. победио малобројну италијанску војску код Адуе. У следећих 40 година Етиопија се модернизовала, проширила према југу и знатно обогатила извозом кафе. Године 1930. престо је преузео цар Хајле Селасије, који је убрзао модернизацију земље по европским узорима. Ипак, није успео да заустави италијанску војску у другом покушају освајања земље па је раздобље италијанске окупације од 1936. до 1941. провео у егзилу.

После Другог светског рата, Хајле Селасије је успео да задржи власт и припоји бившу италијанску колонију Еритреју Етиопији добијајући на тај начин излаз на море, али је отпор његовој политици кулминирао 1974. Војним ударом цар је свргнут и вероватно убијен. Пучисти, под вођством Менгисту Хајле Маријама, приближили су земљу СССР-у, а политика колективизације и присилног откупа жита проузроковала је велику глад 1984. (повод за први лајв ејд).

Пад комунизма 1991. значио је и пропаст Менгистуовог режима. Нова влада предвођена герилским вођом Мелесом Зенавијем дала је широку аутономију етничким покрајинама и признала независност Еритреје, али је својим опрезним приступом реформама успорила потенцијално снажан привредни раст. Додатне проблеме за владу донео је рат с Еритрејом око граничног спора од 1998. до 2000. у коме је погинуло више десетина хиљада људи.

Крајем 2006. године етиопске снаге су извршиле војну инвазију на Сомалију, интервенишући у корист Прелазне федералне владе против Уније исламских судова.
Адис Абеба

Престоница Етиопије налази се на 2.400 метара надморске висине и представља трећу највишу престоницу на свету. У Националном археолошком музеју, који је један од најбогатијих у Африци, поред осталих многобројних експоната, налази се скелет Луси, који је 3,6 милиона година стар. Атракције су свакако и брдо Ентото, катедрала св. Ђорђа, катедрала Свете тројица и Мерката, највећа пијаца на отвореном у Африци.

Језеро Тана и Бахир Дар

Бахир Дар је град на јужној обали језера Тана, врло пријатне тропске атмосфере. Узбудљива је вожња бродом по језеру на коме има око тридесетак манастира на острвцима, а најпосећенији су манастири Ура Кидане Михрет и Кибран Габријел, у које могу да уђу само мушкарци, те Интос Јесус, где је улаз дозвољен и женама. Грађени су у периоду између 13. и 17. века, а одликују се веома интересантном архитектуром и изванредним фреско сликарством. На свега 32 километра удаљености налазе се фасцинантни водопади Плавог Нила, Тис Абај, у преводу - "дим Нила". Језеро Тана је највеће у Етиопији и из њега извире Плави Нил. Околина језера је насељена Амара хришћанима, чији је језик годинама био национални језик Етиопије.

Гондар

У 16. и 17. веку град Гондар, познат као Краљевска палата, био је престоница етиопског цара Фасиладаса, који је у њега преселио свој главни град 1636. Половином 17. века изградио је величанствен дворац, недавно рестауриран као Фасиладасова палата. Због дивовских торњева и зидина бедема, изгледа као делић Европе пресељен у Етиопију. Године 1979. палата и црква Дебре Бирхан Селасије уведени су на листу заштићених места Светске баштине Унеска. Окружена је запањујућим зидом дужине 900 метара, а смешена је у комплексу испуњеном клеком и дивљом маслином, између Енквалал Гемба, односно дворца с јајоликом куполом, краљевског архива, многобројних импресивних цркви, самостана и коњушнице. Реч је о примерима архитектуре обележене хиндуистичким и арапским утицајима, а преображене барокним стилом, који су језуитски мисионари донели у Гондар. Управо је захваљујући томе град зарадио надимак "Етиопски Камелот". У близини је и село Фалаш у коме још увек живе малобројни етиопски Јевреји.

Аксум

Најстарији град у Етиопији и најсветиј град Етиопске православне цркве. Данас, иако мало место, веома је богато културном баштином. Ту су парк Стела, црква свете Марије, башта за крунисање, капела са заветним ковчегом, Музеј Аксум, рушевине палате краљице од Сабе.

Лалибела

Данас сиромашно село, некада је било ремек-дело средњовековне архитектуре. Лалибела је позната по импресивним црквама исклесаним у стенама, за време владавине чувеног краља Лалибела, владара Етиопије из 13. века. Свака црква има своје архитектонске карактеристике па су због тога у свету познате као осмо чудо света. У близини је манастир Накуто Леаб. Када је краљ Накуто Леаб из династије Загве абдицирао 1270. године, отишао је у пећину да се посвети пустињачком животу. Та пећина је касније постала манастир у веома лепом окружењу. У њему се налази једна од најинтересантнијих колекција старих крстова, илустрованих рукописа, старих икона и других вредних светих реликвија.


Инфо:

Површина: 1.104.300 км2

Број становника: 78.254.090

Главни град: Адис Абеба

Језик: амхарски

Религија: 51 одсто становништва је православне вере, 10 одсто чине протестанти, 38,2 одсто муслимани, а 5 одсто су урођеници са својим традиционалним веровањима

Клима: на истоку је пустињска, у осталим пределима тропска и суптропска, значи, пријатна, сува, с просечним температурама од 18 до 26 степени Целзијусових. Јутра и вечери су свежији.

Валута: етиопски бир (1 ЕТБ = 13.57 ЕУ)

Виза: вади се преко туристичке агенције

Здравствена заштита: потребна је вакцина против жуте грознице, као и узимање пилула против маларије. Обратити се Институту за хигијенску заштиту у Доктора Суботића бр. 5, Београд

Користан линк: