Владимир Умељић: Србоцид у дведесетом веку

У Вашој књизи „Срби и геноцидни ХХ век“ Ви геноцид над Српским народом у току II светског рата потврђујете са неочекиване старне, документима Вермахта и обавештајних служби и из дипломатских извора Хитлерове Немачке, тадашњих савезника НДХ. Можете ли за читаоце Геополитике цитирати део тих немачких докумената, који говоре о геноциду над Србима, као и објаснити мотиве зашто су надлежне немачке службе то чиниле, и да ли је по том питању нешто предузимано?  

ОДГОВОР:
     Ваша примедба, да потврда Србоцида - који су хрватске клеро-усташе заједно са својим помоћним босанско-муслиманским трупама 1941-1945 извршили над Србима (Јеврејима, Синти и Рома) – долази превасходно са „неочекиване“ (немачке) стране је колико тачна толико и поразна, јер – како је могуће, ко је заказао и зашто се тек толико година после овог страхотног геноцида у научној литератури обзнањују најважнији, најверодостојнији односно буквално непобитни докази Србоцида?
     
     Непобитни, јер долазе директно од стране очевидаца и, истовремено, ментора усташких злочина којима нико не може да пребаци просрпску оријентацију, пристрастност или пак заступање сопствених интереса, јер – немачки извори из тог времена потврђују да су њихови штићеници и савезници починили најбестијалнија недела над њиховим непријатељима!
     
     Та жалосна чињеница, да су ови извори толико деценија прећутани у српској научној литератури о Србоциду је, наравно, врло погодовала свим заступницима балканске верзије „Лажи о Аушвицу“ (негирању геноцида), од Супека до Туђмана, од Омрчанина до Жерјавића...
     
     Даћу Вам само један пример: У читавој нашој научној литератури се о оном стравичном покољу Срба у православној цркви у Глини као доказ истог наводе фактички само изјава јединог преживелог Србина, Љубана Једњака, и изјава јединог ухваћеног усташког кољача, Хилмије Берберовића, што упркос веродостојности ових исказа заиста није баш много. А истовремено се у немачким архивима све време налази оригинални документ немачког СС, који непобитно доказује овај геноцидни масакар.
     
     Ту се, иначе, наводи и завршни чин овог злочина, наиме спаљивање ове православне Божије куће, чиме су врли усташки „домобранитељи“ иначе уништили и један сопствени културни споменик од непроцењиве вредности, јер то је место где се 1846 по први пут, у интерпретацији српског црквеног хора, чула композиција српског композитора из Глине, Јосифа Руњанина (почива на српском православном гробљу у Новом Саду), по имену „Лијепа наша домовино“, значи – химна усташке и данашње Хрватске. Стога је само примерено да у мојој студији „Срби и геноцидни 20. век“ од 580 фуснота, 171 потиче из немачког говорног подручја.
     
     
     
      Ипак, крајем ХХ века, негативан ореол злочонаца у светском јавном мњењу нису понели Хрвати, него Срби. Како објаснити тај парадокс да се стварни геноцид НДХ приикрива, а наводни геноцид Срба у последњим ратовима медијски надувава и експлоатише?
     
     
      ОДГОВОР:
     Један део одговорности лежи на нама, наиме, као што је горе речено, српска наука је заказала мада, свакако, не само сопственом кривицом (Титова забрана ископавања и ексхумирања жртава у Јасеновцу, бетонирање две трећине јама, масовних српских гробница у Босни и Херцеговини, прогањање српских мислилаца који су се бавили Србоцидом као „великосрпских шовиниста“ и противника „братства и јединства“, итд.).
     
     Пропуштено је дакле, да се правовремено и темељно истражи научна истина о Србоциду као и да се иста етаблира у међународној научној јавности односно у светском јавном мњењу. Требало је учинити оно, што су Јевреји оптимално учинили у односу на своје грдно страдање за време Холокауста (Шоа).
     
     Сатанизација Срба од почетка деведесетих година па до данашњег дана, међутим, није парадоксална појава већ једна мајсторска замена теза и пример изузетно успешне виртуализације стварности путем једног анти-етичког узурпирања власти над дефиницијама као и логичким коришћењем најделотворнијег и најопаснијег оружја једне медијске ере (манипулација путем медија). Јер, не само Немачка и Ватикан – што је разумљиво у најмању руку за сваког историчара – већ и читава НАТО-империја је марљиво учила из прошлости и енормна вредност дехуманизације противника је есенцијални део сваке примене силе на нивоу држава и свих парадржавних творевина.
     
     Ја се већ годинама бавим истраживањем тог феномена и први есеј на тему „Етика и власт над дефиницијама“ сам објавио 2006 у угледном немачком научном часопису „Kultursoziologie 1/2006“, у Лајпцигу. У међувремену сам завршио и студију на ту тему, на око 450 страница, али због експлозивности исте још немам издавача.
     
     Тема, додуше, није сама по себи експлозивна јер истражује - методама историје и политологије, социјалне психологије и философије језика - инструментаријум манипулисања људи и људског друштва, односно показује како се релативизмом античких софиста (њихов најбољи модерни ученик Ниче је тврдио: „Не постоје чињенице, већ само интерпретације“) као и методом психагогије („Управљање душама“) античких реторичара влада човеком а без да је он тога заиста свестан.
     
     Експлозивно у научном доказном поступку је, међутим, јер се историјско разматрање бави примером историје Ватикана, феноменологија геноцида има за пример Србоцид 1941-1945 а пример модерног анти-етичког узурпирања власти над дефиницијама се образлаже последњим балканским ратовима на крају 20. века и досеже и ово наше време данас.
     
     
     
      Ви сте се у II издању поменуте књиге посебно бавили коментаром немачког стратешког концепта „Европа на прагу статуса светске силе“ кога је израдио Бертелсман форум 1998. године. Шта је суштина тог концепта и какве он последице има и може имати по Српско питање?
     
     
      ОДГОВОР:
     То је концепт, који је израђен у Институту за стратешке студије Универзитета у Минхену и представљен је на Бертелсман форуму 1998, у Берлину, у седишту председника немачке државе. Присутни су били сви мајстори, калфе и шегрти Новог светског поретка, дакле шефови НАТО-влада и држава као и кандидата за овај савез, шефови ЕУ-влада и држава као и одговарајућих кандидата а уз то и утицајни лобисти из САД, Израела, Русије, итд.
     
     Једини српски учесници су били Преосвећени Владика Рашко-призренски и косовско-метохијски, Господин Артемије и ја, као представник Светског сабора Срба. То је било у предвечерје НАТО-напада на остатак српских земаља и ми смо изашли са предлогом да се уместо рата хитно сазове једна међународна конференција о правима Срба у Хрватској и правима Арбанаса у Србији. Добили смо одмах подршку од Виктора Черномирдина, Фелипе Гонзалеса, итд. а Хенри Кисинџер је и лично пришао да нам честита на „најважнијем и најразумнијем“ предлогу у односу на овај конфликт. Тада је, међутим, преузео реч тадашњи немачки министар иностраних послова, Клаус Кинкел, и започео своје излагање речима: „Срби су највећи губитници догађаја и они ће и даље губити...“ Предлог је тиме, наравно, скинут са дневног реда.
     
     Немачки концепт, иначе, предвиђа ЕУ као светску силу и противтежу САД, Кини, Русији а по мени, то је један од показатеља да смо пре поновног уједињења ове државе имали посла са једном европском Немачком а од тада имамо посла са једном немачком Европом, без обзира на степен тренутне спољашне видљивости ове констелације и без обзира на чињеницу да су тројански коњи у служби САД још увек моћни у ЕУ.
     
     Интересантан је већ и уводни део концепта у коме се апострофира да се „у непосредном суседству Европе налазе две посебне културне целине“, једна је „арапско-исламски свет“ а другу чине – и то је занимљиво – православне словенске земље... То је био повод да ја у свом коментару овог концепта поставим и питање – да није један од аутора овога текста можда био и неки ајатола западног хришћанства?
     
     И – није у питању да је спознавање ове нове констелације снага у Европи и свету од есенцијалне важности и по нас...
     
     
     
      У једном делу српских националних кругова, почетком 90-тих година, постојала је идеја о потреби за једним споразумом Србије са Немачком. Да ли је тај споразум могућ и има ли Србија уопште у Берлину партнера на ову тему?
     
     
      ОДГОВОР:
     Историјски споразум (не само) са Немачком је једна суштаствена потреба и императив српског националног интереса и, у овом тренутку, врло далеко од реалности. То, свакако, не значи да на томе не треба радити, напротив.
     
     Зашто би се, међутим, једна сила упуштала у било каква размишљања у односу на то, ко још преговара са побеђенима тј. ко разговара са послушницима? Њима се само или диктира или заповеда, све остало је несврсисходно. Наша шанса лежи у томе да се коначно подигнемо са колена и изборимо за поштовање и статус потенцијалног партнера. Да ли је и то једна утопијска поставка? Не.
     
     Снажним економским па и умереним политичким повезивањем са Русијом, интензивним отварањем према Азији и Јужној Америци уз неуморно подвлачење наше жеље даљих европских интеграција, ми се временом еманципујемо од садашње неугледне јер понижавајуће молилачке позиције. ЕУ ће временом – то је моје дубоко убеђење – морати да тражи конзензус са Русијом па чак и по цену да тиме расрди своје каубојске савезнике... а није ни искључено да и Вашингтон једног дана буде приведен спознању да се остатак света не састоји из самих и, наравно, голоруких Индијанаца...
     
     Требало би се дистанцирати од заблуде „јединог избора“ (ЕУ односно, не дао Бог, НАТО) и отворити две или више опција, мора се инсистирати на јединој правој слободи која је могућа а то је слобода избора. Данашња владајућа гарнитура у Србији се мора недвосмислено поставити према суштинском питању о садржини и валидности својих демократских убеђења тј. како се те тврдње слажу са њеним апсолутизовањем те чудне „једне једине опције“? Зар то не подсећа на оне будалаштине о „демократији унутар једнопартијског система“, кога сви још – надам се – имамо у (злом) сећању?
     
     Мора се, даље, инсистирати на национално- и међународно-правном императиву међусобних односа, без селективног третмана и двоструког морала, не сме се стављати на диспозицију ни Косово и Метохија а ни било шта друго. Основно људско право је и називати ствари њиховим именом и аргументативно бранити истину, то важи и у односу на Хашки трибунал, на Сребреницу, на НАТО-напад на наше земље, на бескрупулозно отимање српске Свете земље...
     
     Покушајмо један кратки теоретски улазак у (шпекулативну?) игру – само два примера, колико батина има два краја:
     
     1. Србија коначно остварује пролазак гасовода из Русије, тежи проширењу и продубљивању те сарадње и одмах обзнањује, колико је срећна и задовољна јер је сада у стању да допринесе снабдевању ЕУ енергијом, без која ова није у стању да функционише.
     
     2. Србија почиње да приоритетно закључује економске уговоре са Кином, Венецуелом, Индијом, итд. и одмах обзнањује, колико је срећна и задовољна јер њено економско снажење значи да при даљем путу ка европским интеграцијама неће бити баш толики баласт за „европску породицу народа“. Истовремено, срдачно и неуморно позива све западне фирме да слободно уђу у конкурентску тржишну борбу, коју је њихов неолиберализам и смислио.
     
      Зар би један овакав приступ егзистенцијалним проблемима српске нације и (последње преостале) српске државе заиста угрозио „проевропски“ карактер владајуће коалиције?
     
     Доња могућност је, свакако, нешто друго јер би она, претпостављам, запретила да тој нашој „водећој елити“ понуди нешто од некадашњег националног карактера српске политике са на пр. почетка 20. века а то се заиста не би свидело многим (не)Србима:
     
     У српским, европским и светским медијима почињу да се појављују вести да Србија по могућности размишља о томе да понуди Русији изградњу једне велике војне базе на југу централне Србије и, истовремено, да понуди САД моментални почетак преговора о америчком коришћењу војне базе Бондстил на српској државној територији (Косово и Метохија) а разлог је јер Србија не жели никакве нове хладне ратове и берлинске зидове већ хоће да постане мост између истока и запада...
     
     Узимање у обзир једне овакве опције би, међутим, захтевало не само један високи степен националне свести већ и један државнички формат а то подразумева мудрост и храброст, принципијелност и истрајност. Последице би највероватније (по хронолошком реду) биле а) тренутно енормно повећање притиска запада и исто тако енормни пораст солидарности остатка света и б) скори повратак интересно условљеног прагматизма у опхођење са Србијом а то значи – Срби би поново постали саговорници и пожељни потенцијални партнери.
     
     Постоји, наравно, још много оваквих хипотетичких могућности постепене или можда и нешто брже националне еманципације али овим сам само желео да илуструјем принцип по мени неопходних промена српске политике:
     
     Једном бијени пас не сме више бити безусловно спреман да чим угледа подигнути бич, одмах хвата и полаже шта више и сопствену штенад на жртвени олтар онога, који га је тукао. Још једном – са побеђеним се не преговара, са послушником се не разговара. Барем ово послушничко можемо и, по мени, морамо да коначно ставимо ван снаге.