Ласер чисти палату стару 1700 година

Конзерватори у Хрватској завршили су десетогодишњи пројекат уклањања чађи и нечистоће са палате римског цара Диоклецијана у Сплиту, старе више од 1700 година.

Ласери су коришћени као примарни метод за чишћење Перистила-(трем са стубовима који у хеленским и римским палатама, вилама и кућама ограђује двориште са четири стране). Иновативом техником, која је обично резервисана за чишћење појединачне скулптуре или детаља већих архитектонских елемената, овог пута су биле чишћене велике површине. Према речима архитекте Горана Никшића, руководиоца одсека за старо градско језгро града Сплита, ово је први пут да се у Хрватској ласери за чишћење камена користе у овако великом обиму.

Уопштено, о овом пројекту, господин Никшић говори:

- Ми смо пројект обнове односно конзервације и рестаурације Перистила који је најзначајнији дио Диоклицијанове палаче, његов најмонументалнији, његов најбоље сачуван дио изабрали због важности споменика, али избог његовог јако лошег стања. Никада овај споменик није доживео озбиљну рестаурацију или конзервацију. У почетку је тај посао замишљен прво као чишћење камених површина, које су дакле столећима биле прекривене наслагама прашине, прљавштине, чађи и цементне прашине (јер је пре стотинак година у близина била и цементна индустрија). Међутим, врло брзо се показало да је проблем много озбиљнији и ми смо проширили тај захват и на све остале аспекте- питање конструкције, као и римске колонаде (од египатског гранита и мрамора и домаћег брачког камена), али и на каснија здања која су уграђена у структуре Диоклецијанове палаче(куће из средњег века и касније). Дакле, тај је пројекат почео као чишћење а завршио се као комплетна рестаурација. Ми смо управо пре пар месеци довршили тај посао и мислим да можемо бити задовољни јер је он направљен lege artis, односно онако како тражи струка данас у свету, користећи се и традиционалним техникама и материјалима, али и авангардним, сувременим методама, као што је чишћење ласером.

Зашто је у Вашој струци на снази слоган „конзервација пре него рестаурација“?

- Слоган „конзервација радије него рестаурација“ стар је бар стотину година и он важи и данас. Наиме, покушавамо у нашим захватима што мање интервенирати (то је принцип минималне интервенције) и очувати стање онаквко какво јесте. Дакле, покушавамо спречити или битно успорити даље пропадање споменика. Док би рестаурација значила да ми радимо неке озбиљније захвате, што у неким случајевима није могуће избећи. Међутим, где год можемо, задржавамо се на конзервацији, значи на очувању постојећег. У случају Перистила, ово је углавном било могуће- дакле ту смо вршили чишћење и консолидацију конструкције материјала. Дакле, водимо се начелом минималног захвата. То је нешто попут превенције у медицини.

Што се тиче принципа да користимо традиционалне материјале и технике, то исто покушавамо радити где год је могуће. Значи уместо цемента, користимо камен што сличнији изворном. Избегавамо, где год је то могуће, употребу нових матријала, као што су армирани и обични бетон, некакве сувремене конструкције. Међутим, постоје ситуације кад је оштећење толико далеко отишло да је без уптребе нових материјала и техника, нисмо у стању квалитетно одрадити посао или другим речима, употреба традиционалних метода и материјала би тражила додатно оштећење. Данас користимо комбинацију, онако како нам се учини да је најмања штета по споменик. Где можемо са изворним материјалима, идемо на тај начин, а где не онда уводимо нове материјале и технологије.

Реците нам нешто подробније о ласерској техници коју сте користи за чишћење. Шта је чини тако посебном у овом случају?

- Данас користимо комбинацију, онако како нам се учини да је најмања штета по споменик. Где можемо са изворним материјалима, идемо на тај начин, а где не, онда уводимо нове материјале и технологије. Техника ласерског чишћења је један изврстан пример, где се показује да након стотина и стотина година традиције чишћења камена и других површина на разне начине, механички, прањем, стругањем, кемијским средствима, абразивним методама, оно што популарно зовемо пескарењем, да су те методе агресивне- оне другим речима оштећују површину камена.

Ласерска технилогија по први пут нам пружа могућност да чистимо камен без икаквог оштећивања површине камена, али ни патине. Патина је један слој који се годинама, столећима ствара на површини камена, који онда донекле мења боју. Тај камен од светлог или бијелог постаје жућкаст и сивкаст, значи добије ту боју старости, да тако кажем, што није прљавштина већ природна боја камена. Техника чишћења ласером је у стању у потпуности сачувати патину. Значи ми прво скидамо тај слој прљавштине и нечистоће, који спречава да ми уопће видимо споменик. То је дакле, на Перистилу Диоклецијанове палаче, где је тај слој прљавштине којисе таложио стољећима био веома тврд, дебео- био једини начин да се он скине без оштећења изворног камена био је помоћу ласерске технологије.

По први пут је у Хрватској ласерска технологија примењена у случају Диоклецијанове палаче за чишћење овако великих површина. Изненадило нас је то што смо практично били у стању да очистимо готово читав споменик искључиво ласерском технологијом, за разлику од уобичајене светске праксе где се ласер користи само за мање делове. До сада се у свету ласер користио углавном за чишћење скулптура, орнамената, али не и за равне површине прочеља. Ми смо показали да се ласером могу успешно и економски исолативо чистити и те велике површине. Мислим да је овај наш пример у Сплиту, и у свијетским размерама релевантан, иако свијет врло добро зна шта је чишћење ласером, међутим, ми смо разбили неке предрасуде и показали да он има много ширу примену него што је то можда у свијету уобичајено.

За нас који живимо далеко од Медитерана, реците нам, како изгледа живот палате данас, имајући у виду старост објекта и све техничко-технолошке новине са којима се сусреће савремени човек?

- Диоклецијанова палача, као и цела стара средњевековна језгра Сплита је живући споменик већ 1700 година. Значи, столећима је живот ту и столећима се та повесна структура трансформира- она се мења, она се дограђује, неке куће су се рушиле, друге су се градиле, према томе, то је један споменик који је и дан данас жив. Нажалост, сведоци смо неких процеса који иду против тога, односно постоје појаве које су врло негативне, а то је да је живот у палати све тежи и постоји тенденција да се људи исељавају из палате, да продају своје некретнине, своје куће. Великим делом то купују и странци, јер је њима са друге стране атрактивно да живе, да имају некретнину унутар Диоклецијанове палаче или старе градске језгре Сплита. То су данас ти негативни трендови које носи глобализација, туризам, велики притисци комерцијализације историјских центара, што није типично искључиво за Хрватску.

Ми покушавамо да учинимо живот у палати што лакшим, да те негативне трендове, велике гужве, буке и остале тешкоће које грађани у старом градском језгру имају, да сведемо на што мању могућу меру.

Питање модернизације живота, града са свом инфраструктуром, није ново питање, оно је одувек ту. У старим кућама одавно већ постоје инсталације- водовод, канализација, струја, телефон. Међутим, проблем је како одржавати те инсталације од којих су неке старе и стотинама година. Ту су старе цеви које пуцају, куће које се слежу, темељи који су проблематични, вода која цури из тих оштећених цеви, итд. То је једно наслеђе- генерација и генерација слабог одржавања или неодржавања које ми данас морамо интензивно поправљати. А истовремено морамо одржати живот. Значи, не можемо иселити људе из кућа, па онда обновити све, него људи морају ту живети и радити, а ми паралелно обављати радове велике санације, одржавања и реконструкције комплетне инсфраструктуре у старом градском језгру.

Јована Вукотић,