Америчка охолост и Путинове претње

Током првог хладног рата, мир је чувала доктрина „загарантованог узајамног уништења”, што је, заправо, значило да свака страна има снаге и услове неопходне да се сачува способност разорног узвратног удара, чиме се она супротна страна одвраћа од првог нуклеарног удара. Споразум о антибалистичким ракетама АБМ из 1972. године и споразуми СТАРТ-1 из 1992. године и СТАРТ-2 из 1993. године који ограничавају стратешке нуклеарне снаге представљали су подршку овој доктрини и основу за окончање трке у нуклеарном наоружању и јачање стратешке стабилности.

Но, у децембру 2001. године администрација председника Џорџа Буша унилатерално је прогласила да је доктрина „загарантованог узајамног уништења” застарела и одлучила је да се САД једнострано повуку из споразума о антибалистичким ракетама АБМ. Вашингтон је тада промовисао и нову нуклеарну доктрину „унилатералног загарантованог уништења” при чему је прва мета Русија, а друга Кина. САД су дакле одустале од нуклеарног удара одмазде истичући право на први офанзивни нуклеарни напад при чему је дошло и до застоја у формалном процесу смањивања америчког стратешког наоружања и америчког одбијања да се побољша Конвенција о биолошком оружју. САД су наставиле са производњом нових нуклеарних оружја, са подземним нуклеарним пробама истовремено ширећи и листу земаља потенцијалних мета.

Русија је неколико пута са највишег државног врха упозоравала САД да тај процес америчког кршења или одустајања од потписаних споразума у области разоружања неће моћи још дуго да остане без руског одговора. Прво је председник Путин најавио руски мораториј на споразум о конвенционалним снагама у Европи ЦФЕ из јула 1992. године да би сада са пробама нових интерконтиненталних ракета типа „топољ-М” са вишеструко независно усмереним бојевим главама Русија одговорила на америчко одустајање од споразума о АБМ, али практично и угасила споразум СТАРТ-2 који је руска Дума ратификовала у априлу 2000. године чиме је био отворен и пут ка споразуму СТАРТ-3. Крајњи циљ је био да се број стратешких нуклеарних бојевих глава на обе стране сведе на по 1.500 уместо садашњих 3.000 до 3.500, колико је дозвољено по споразуму СТАРТ-2.

Споразуми СТАРТ-1 и СТАРТ-2 смањили су количину стратешког нуклеарног оружја, али га, наравно, нису и елиминисали. Док је споразум о ракетама средњег домета од 500 до 5.500 км, дакле споразум ИНФ из децембра 1987. године покривао само једну велику совјетску ракету СС-20, амерички „першинг-2” и само једну америчку крстарећу ракету, споразуми СТАРТ-1 и СТАРТ-2 обухватали су чак седам совјетских интерконтиненталних балистичких ракета, шест интерконтиненталних пројектила који се лансирају са подморница и три ракете које се лансирају са бомбардера. Док је уговор ИНФ поставио само једно квантитативно ограничење: нула, односно лимит који је најлакше верификовати, код споразума СТАРТ-1 и СТАРТ-2 проблеми верификације били су много тежи. Нове покретне ракете теже је пратити него ракете у фиксираним силосима. Чак и ти силоси представљају данас већи проблем него пре, јер се ракете сада складиште у преносним канистрима па се силоси могу брзо поново напунити, што опет значи да старо правило да један силос одговара једној ракети више не важи. Нове методе тестова симулације омогућавају да се инсталирају пројектили са више бојевих глава него што су носили за време пробног лета, што верификацији и пребројавању ствара додатне тешкоће. Да би се споразуми СТАРТ-1 и СТАРТ-2 проверили само на совјетској, односно сада на руској страни, Американцима би било потребно неколико хиљада инспектора који би стално обилазили око 1.800 руских објеката. Метода повременог отварања силоса на једној и на другој страни да би сателити из свемира избројали ракете није се показала као адекватна брзим променама технологије.

И као круна свих неспоразума у вези са стратешким споразумима о нуклеарно-ракетном разоружању САД и Русије дошла је америчка одлука да се делови ракетног система „Рата звезда” поставе у Пољској и Чешкој, иако реципрочна рањивост територија САД и Русије коју гарантује уговор о АБМ из 1972. искључује европски континент из сфере нуклеарног одвраћања и омогућава Европи да настави контролу наоружања. Тај амерички унилатерални потез пружио је Москви прилику да се прикаже као бранилац стабилног стратешког одвраћања, а Америка је оптужена да поткопава мир у Европи. У суштини једна унутарполитичка одлука Вашингтона, јер питање „Рата звезда” јесте и питање на којем се разликују војни програми републиканаца и демократа и то ће сигурно бити и једно од врло важних питања председничке кампање на предстојећим изборима у САД. Америка постаје све више заокупљена својом безбедношћу, док Европљани остају рањиви и у односу на Русе и у односу на неке друге опасности са даљих простора. Европски страхови све су већи, јер Русија све европске циљеве може да покрије и системима дугог домета, тако да јој није потребна изградња нових пројектила за нови амерички АБМ у Пољској и Чешкој.

Ако је Вашингтон одлучио да дугогодишњу политику нуклеарног одвраћања коначно замени ракетном одбраном из система СДИ, или „Рата звезда”, ова стратегијска револуција не може да се успешно и безопасно изврши само за Американце. Она мора да има свеобухватну основу и карактер, како за САД, тако и за Европу укључујући наравно и Русију.

Без тога, ми сигурно улазимо у други „хладни рат”.

Прво „захлађење”

Ако је један догађај допринео атмосфери и циљевима првог „хладног рата” у Европи, била је то несумњиво Стаљинова блокада западних сектора Берлина 1948. године и западни ваздушни мост који је то победио. А управо та совјетска опасност представљала је више од 40 година и добродошло образложење за постојање НАТО-а. Онда је дошао пад Берлинског зида, распад Варшавског уговора и СССР-а и црвена застава на Кремљу спуштена је 25. децембра 1991. године, пет дана пре прославе 96. годишњице Совјетског Савеза.

Мировне дивиденде Михаила Горбачова наследио је и наставио Борис Јељцин. Први председник Русије волео је да се грли и љуби, да од свега прави позориште, његов наследник Владимир Путин далеко је уздржанији: снажно руковање, ограничени контакти са новинарима и незваничне радне вечере. Но, сада, пред састанак лидера Г-8 Владимир Путин је кренуо у праву медијску офанзиву дајући интервјуе највећим медијским кућама на Западу објашњавајући не само проблем Космета већ и руско противљење америчком плану постављања дела антиракетног штита у Европи. Неколико месеци раније нико није могао ни да претпостави да ће састанак Г-8 протећи у размимоилажењима око та два питања.