Изгубљене илузије

Свет се променио и 8. август (почетак агресије Грузије на Јужну Осетију) може се, као и 11. септембар (терористички акт у Њујорку 2001), сматрати преломним датумом, сматра руски председник Медведев

Свет мора да постане полицентричан, рекао је Дмитриј Медведев члановима дискусионог клуба „Валдај” – европским и светским стручњацима за Русију који су се ове године пети пут састали и три дана разговарали, претежно о 8. августу као дану који је променио свет, економским проблемима које је он донео Русији, зависности Европе од руског гаса и Русије од европског новца. На њихове дилеме и питања ове године одговарали су и председник и премијер Русије – раније је то чинио само Путин. Иако су већ имали прилику да виде одлучност Медведева приликом доношења одлуке о „присиљавању Грузије на мир”, политиколози су били помало изненађени оштрином наступа човека од кога су очекивали да буде либералнији и „мекши” од Путина. Ипак, веома су, кажу, захвални руским лидерима због отворених одговора и на најделикатнија питања, мада нису уверени да ће то много утицати на ставове Запада.

„Лекције кавкаске кризе ће се још дуго анализирати, али за мене лично и за знатан део руског друштва, то је губитак последњих илузија у вези са сигурношћу постојећег система безбедности у свету”, рекао је члановима клуба Медведев. Он је поновио свој предлог да се изгради нови систем безбедности: „У противном, нисмо осигурани од могућности да у једном тренутку опет неки Сакашвили не полуди, и не уради оно што је урађено у августу.” Свет се променио и 8. август (почетак агресије Грузије на Јужну Осетију) може се, као и 11. септембар (терористички акт у Њујорку 2001), сматрати преломним датумом који сведочи о „кардиналним променама”. Садашњи систем безбедности „доводи до капиталних проблема који су у најбољем случају праћени политичким сукобима, мењањем граница, а у најгорем су праћени крвљу”, сматра руски председник, наводећи да је све што је свет смислио после Другог светског рата показало да не може да опстане – у XX веку је био створен систем ОУН, систем одржавања безбедности, а XXИ век почео је поништавањем свега што је тада урађено. „Кавкаска криза је један од доказа свега тога.” Свет у коме је једна земља одређивала понашање свих осталих, више не постоји и на то ће сви морати да се навикну, али и да извуку поуке. Морају бити успостављена правила која ће сви поштовати и која подразумевају нови систем међународне безбедности у коме неће бити места ни за какве гвоздене завесе. Медведев је отворено рекао да Русији садашњи систем безбедности не одговара и то “не зато што не видимо себи место у том систему, оно постоји, већ зато што тај систем не функционише и зато долази до политичких сукоба, проблема, мењају се границе.. У том свету Русија има своју мисију као велика земља и стални члан Савета безбедности, учесник Групе 8, земља која се веома брзо развија...” Нови систем безбедности мора бити „у најмању руку такав да одговара међународном праву, а не праву јачег”.

Али у чему су се састојале илузије Москве? О томе је Путин говорио још пре две године у Минхену – он је тада подсетио да Русија годинама поштује све своје међународне обавезе, чини уступке у међусобним односима, а за узврат добија празна обећања, отворено кршење договора, приближавање НАТО њеним границама. Упркос обећању датом Горбачову да се алијанса неће ширити изван граница Немачке, она се упутила све дубље на Исток, а Америка иако је потписала са Русијом Споразум о смањењу атомског потенцијала на 1.700-2.200 пројектила у периоду до 2012. године, „крије прекобројне пројектиле, на складиштима, или испод јастука, или испод јоргана”. Срушен је Берлински зид, укинут Варшавски пакт, затворене руске војне базе по свету... а Русију и даље проглашавају за „осу зла”. У рејтингу економских слобода сврставају је на 102. од 130 места. “Транспаренцџ Интернатионал” убраја је међу најкорумпираније земље у свету, а Репортери без граница тврде да по слободи штампе заузима 147. од 168 места, иза Судана и Зимбабвеа! Са порастом руске економске моћи расту и амбиције Запада, пре свега Америке, да се та моћ ограничи а Русија опколи НАТО базама. Стална руска упозорења да неће допустити даље понижавање морала су бити проверена. Да ли наивни, или не баш сасвим предвидљиви Михаил Сакашвили, добио је задатак да тестира колико су руска упозорења озбиљна. Напад на Јужну Осетију за Русију је био последњи доказ да се њено мишљење не уважава и да је и даље једини аргумент који свет разуме – оружје. И тај аргумент је употребљен. После петодневног рата, грмљавина тенкова и авиона замењена је оштрим изјавама Путина и Медведева, често пуним презира према онима који допуштају да буду инструментализовани како би се сачувала моћ „светског жандарма”. Онима који су хтели да чују, још једном је речено да постоје границе које се не могу прелазити. Зато је бес с друге стране тако велики. Свесни да Русији не могу нанети никакву стварну штету, западни партнери прете санкцијама, на шта добијају отворени одговор: „Санкције су мач са две оштрице. Ако неко покуша да наметне санкције Русији, губици ће бити обострани” (Медведев).

У разговору са члановима Валдајског клуба, први пут је отворено речено да Русија има своје интересе у другим земљама:

„Русија, као и друге земље у свету, има регионе у којима су њени привилеговани интереси. У тим регионима се налазе државе с којима нас традиционално везују пријатељски, историјски посебни односи. То ће бити полазиште наше спољне политике.” Иако није набројано о којим је земљама реч, јасно је да су то, поред бивших совјетских република, још и Иран, Сирија, Куба, па чак и Венецуела.

И мада то можда звучи необично, у ствари је логично – ако је свет многополаран, онда се око тих полова концентришу друге државе. Постојање интересних сфера само на први поглед искаче из принципа да све државе чланице Уједињених нација имају једнака права. Од самог почетка постоји пет земаља сталних чланица Савета безбедности које имају право вета на сваку одлуку, што заправо представља поделу на сфере утицаја. Русија, као правни наследник Совјетског Савеза, то своје право није користила од распада СССР-а, па све донедавно. „Били смо сувише слаби”, рећи ће Медведев представницима Валдајског клуба. Није зато чудно што су, стварајући монополарни свет, САД систематски дезавуисале управо Уједињене нације игноришући њихове одлуке, или их уопште не тражећи.

Улога Европе је у свему томе најделикатнија. ЕУ је успела да постане економски гигант, али је политички још увек слаба, подељена на стару и нову Европу, на атлантисте и евроцентристе... Уз то, најважније европске земље, осим међусобно, економски су веома повезане и са државама изван Европе, у првом реду са САД и са Русијом и сведоци смо свакодневних покушаја да се донесу одлуке које неће повредити ни једну ни другу страну. Усаглашавање ставова између европских држава понекад траје веома дуго и доводи Унију у ситуацију да буде политички аутсајдер. Зато је разумљиво одушевљење Саркозија након потписивања споразума са Медведевом недавно у Москви: „Доказали смо да кад Европа хоће, она може да буде фактор мира, може да игра улогу чак и у регионима где раније није имала ту улогу. Није једноставно играти такву улогу, уопште није једноставно. Морам да истакнем да су нас подстицали да заузмемо крајње позиције – али онда ми више не бисмо могли да делујемо као миротворци.” Ситуацију погоршава најава конфронтације између ЕУ и НАТО – ових дана постало је јасно да Јап де Хоп Схефер, генерални секретар алијансе, сматра да је оно што је потписао Саркози, за НАТО „неприхватљиво”.

„У Бриселу је већ почео хладни рат између две бирократије – Европске уније и НАТО. Резултат тога може бити њихов сукоб поводом Грузије, зато што ЕУ и НАТО различито виде ситуацију, иако су исте земље чланице обе организације”, тврди Дмитриј Рогозин, политички представник Русије у НАТО.

Коментаришући изјаву Схефера да ће посета Грузији бити „фактор и етапа за давање Грузији статуса кандидата за алијансу”, Рогозин је рекао да ће, уколико се то догоди, „алијанса стати на ратну стазу са Европском унијом која покушава да наступи у статусу миротворца”.

И док Европа и НАТО покушавају да нађу компромисна решења, Русија доказује да за њу увек постоји алтернатива – лопта је у европском дворишту, каже Медведев, а Путин објашњава да је сарадња са ЕУ обострано корисна, али “уколико Европа не жели да нам продаје потребну робу, ми ћемо куповати на другим местима”.

Русија је успела да обезбеди подршку ШОС (Шангајске организације за сарадњу) која укључује Кину и пет земаља централне Азије, као чланице, асоциране чланове Индију, Пакистан, Иран и Монголију.

Поред тога, посебна пажња је посвећена Организацији договора о колективној безбедности (ОДКБ) у којој су Таџикистан, Киргизија, Узбекистан, Казахстан и Русија. Отворено је речено да ће ОДКБ постати војни блок. Према речима генералног секретара ОДКБ Николаја Бордјуџа, нова војска у којој ће бити око 10.000 људи, биће стационирана у својим земљама и биће спремна да у сваком тренутку реагује на било коју опасност.
А да би ставила до знања да се ситуација у свету дефинитивно изменила, Русија је обновила и летове својих стратешких бомбардера, управо у оне земље које се традиционално сматрају америчким интересним сферама. Ту-160 су недавно слетели на аеродром у Венецуели, успостављају се бољи односи са Кубом... „С државама с којима нас вежу блиски и топли односи ми ћемо развијати контакте. Ако се то некоме не допада, шта да се ради? Ни нама се много тога не допада!”, рекао је Медведев.
И, на крају, економија. На све веће напоре Европе да смањи зависност од Русије у снабдевању гасом, Русија одговара преговорима с другим купцима, мада истиче да тиме неће бити оштећени њени европски партнери. „Смешно је слушати приче да Русија нема довољно гаса чак ни за Европу, а камоли за Азију. Русија је највећа држава с највећим резервама гаса. И ако буде требало, увешћемо у експлоатацију нова налазишта, немојте сумњати у то.”

Председник Медведев је подсетио да се неће одрећи развоја односа са Истоком у име добрих односа са Западом
“Без диверсификације развоја земље на Исток, руска економија нема будућност, а источни региони се неће развијати оним темпом којим бисмо желели, и ту нема супротстављања азијског вектора европском.”

У томе се састоји полицентризам: свет и, између осталог, економија, биће стабилнији ако постоје различита економска тржишта на којима активно раде берзе не само Лондона или Берлина, него и Азије.

И коначно – руским лидерима је јасно, а то тврде и учесници Валдајског клуба, да се ни после овог неће нарочито изменити однос према Русији. „Нажалост, провалија између Русије и Запада се све више продубљује. Виђење проблема из Москве, Вашингтона и Брисела је сасвим различито – и по реторици, и по инструментарију који се извлачи из дипломатских 'фиока'. Тај инструментариј је опасан и подсећа на времена хладног рата”, упозорава Аријел Коен, експерт за спољну политику, безбедност и међународне односе, старији научни сарадник фонда „Херитаџ”.

Ипак, једно је сигурно, играће се много отворенијим картама.