Стогодишњица анексионе кризе

Отмица „српске Бургундије”

Без савезника, са нереформисаном војском и без новог наоружања, мала краљевина била је у могућности само да се ослони на дипломатију Српски престолонаследник принц Ђорђе Карађорђевић обратио се окупљеном мноштву по повратку из Русије где се срео са царем Николајем II. Ватрени говор закључио је недвосмисленим покличем:

„Зато будимо спремни да своја права, ако нам их други не буду могли да заштите, бранимо и тражимо гвожђем и оловом, не питајући колики је непријатељ, него где је непријатељ!”

Председник владе Србије Стојан Новаковић седео је на врхунцу кризе у своме винограду надомак Београда. Тамо га је посетио Слободан Јовановић. Стари државник, непоколебљиво миран, рекао је младом професору с тугом у гласу:

„Ми смо и сувише стари да гајимо нове наде, и морамо лећи у гроб са тешком раном на срцу...”

Таса Миленковић, први српски школовани полицајац и угледни књижевник, написао је у уводу једне своје приче, у којој је желео да прикаже лакомисленост српских политичара, следећу реченицу:

„То што хоћемо да вам испричамо десило се оне године када оно Аустрија анексира и приграби, на жалост Србима, а на очи Турцима и Русима, две најлепше српске покрајине – Босну и Херцеговину.”

Велики добротвор наше књижевности Никола Ћупић, унук чувеног устаника Змаја од Ноћаја, стицао је све до смрти 1870. године своје богатство правдајући се и подсећајући: „требаће кад се пређе у Босну”.

Лујо Војновић, чувени интелектуалац из Дубровника, забележио је много година касније, у својој Историји Дубровачке републике, не без сете и помисли на анексиону кризу, следећу кратку дефиницију Босне: „Босна, српска Бургундија”.

Било је у Србији током XIX века и другачијих гласова. Идеологу српског социјализма, жељном правде, омакло се како му је свеједно да ли у Србији влада кнез Милан или Фрањо Јосиф, док је један народни трибун узвикнуо како његова њива неће бити већа ако Босна буде слободна. Ипак, били су то усамљени и ретки изузеци.



Сличности и разлике: Беч некада као Вашингтон садаУ лето 1908. године на власт у Цариграду дошли су реформистички официри. Познати као младотурци, ови нови владари Османског царства желели су да стару империју модернизују и обнове. Упркос почетном одушевљењу становништва и подршци демократских европских држава, ускоро се показало да нове власти нису спремне да дају посебна права народима који су уз Турке живели у царству. Демократизација и укидање феудалних привилегија пробудило је велика непријатељства према њима у делу османске политичке и економске елите, као и међу до тада оданим Арнаутима (данас Албанцима). Две суседне државе, такође су осетиле како су угрожене: Бугарска, која је још увек била вазална кнежевина зависна од Цариграда и Аустроугарска која је пуних тридесет година под окупацијом држала Босну и Херцеговину. Када су најављени избори за османски парламент и сенат, као и могућност да они буду расписани и за Бугарску и Босну и Херцеговину, Софија и Беч похитали су да осујете такву могућност. У споразуму две државе су у размаку од два дана (5. и 6. октобра 1908) укинуле османски суверенитет. Прво је Бугарска објавила државну независност, а потом је Аустроугарска прогласила присаједињење Босне и Херцеговине. Овим чином прекршен је Берлински уговор из 1878. године. Споразум због кога су током протекле три деценије вођена једина два рата на европском континенту (српско-бугарски из 1885. и грчко-турски из 1897). Велике силе, чија је осетљива равнотежа већ у неколико прилика довела свет на ивицу рата нашле су се у тешкој ситуацији. Краљевина Србија, која је током протеклих година била под економском блокадом Аустроуграске, у сталном страху од њеног напада и у грчевитом настојању да окупи слободне балканске државе у један савез, нашла се опкољена и усамљена. Русија је само две године раније била поражена у рату са Јапаном и сломљена првом револуцијом, а Бугарска се приволела Аустроугарској. При том је, баш као и тридесет година раније, руска дипломатија још пре кризе водила преговоре са Аустроугарском. Читаво питање ових разговора сводило се на споразум двеју сила и размену (анексија за споразум о мореузима).

Босна и Херцеговина, око којих су се званично спорили Беч и Цариград, биле су у то доба, а у складу са у свету неприхваћеним демократским и националним начелом, несумњиво српске земље. Православни Срби чинили су релативну већину њиховог становништва. Читаво становништво говорило је истим језиком као и народ Србије, Краљевина Србија била је једина слободна, независна, сродна и суседна држава овим областима. Историјске везе, чињеница да је готово пола територије Босне и Херцеговине припадало средњовековној Србији, док је остатак баштинио српске државне традиције, као и родбинске везе (чак 90 % становништва западне Србије већином се недавно доселило из Босне, Херцеговине или старе Херцеговине), давали су снагу захтевима Србије и подстицале одушевљење њеног становништва.

Ипак, криза после проглашења анексије потрајала је готово шест месеци. Србија се нашла на ивици рата са Аустроугарском. На граници је у разним инцидентима на обе стране изгинуло много војника и цивила. Србија, која је у то време имала једва два и по милиона грађана нашла се пред империјом чијих је поданика било двадесетак пута више. Без савезника, са нереформисаном војском и без новог наоружања, мала краљевина била је у могућности само да се ослони на дипломатију.

Како то обично бива када једну државу сколе невоље, ни у тој спољној политици није било оног преко потребног прагматичног и корисног јединства. Истина, за разлику од прилика с краја XX столећа, када су власти користиле такве кризе да се обрачунају са опозицијом, тадашња владајућа већина дозволила је да у току кризе на чело кабинета ступи стари Стојан Новаковић, чија је странка имала свега двојицу посланика у скупштини. Ипак, иако наоко јединствени, први људи Србије имали су два различита политичка концепта. За разлику од Пашића и већине министара и посланика, шеф српске дипломатије Милован Миловановић веровао је, у часу када је постало извесно да Антанта неће бити спремна да до краја подржи Србију, како треба ићи на споразум којим би Србија прихватила анексију, али и добила за узврат извесне компензације. Миловановић, вешт политичар и чувени правник, настојао је да Србија добије област Полимља и Хума, тако се територијално споји са братском Црном Гором и стекне излаз на Јадранско море. Тако би Србија ојачала свој положај, онемогућила даљу економску изолацију и постигла некакав заједнички циљ са силама Антанте. Остали политичари веровали су да Србија, без обзира на жртве, неприхваћене претензије и права која ипак нису имала безрезервну подршку већине народâ који су живели у Босни и Херцеговини, треба да истраје до краја.

Србија је инсистирала на поштовању међународног уговора. Кад већ није могла да испуни своје тежње, бранила је права Цариграда захтевајући да после потврде османског суверенитета у Босни и Херцеговини коначно буде успостављена аутономија и загарантована права тамошњем становништву. Упркос мисијама престолонаследника Ђорђа и Николе Пашића у Санкт Петербургу, Стојана Новаковића у Цариграду и Милована Миловановића у Паризу и Лондону, коначно је под притиском догађаја Цариград признао анексију. Србији је остало да, лишена подршке, у марту 1909. и сама прихвати свршен чин и још се обавеже како неће агитовати међу српским становништвом нових аустријских покрајина. Миловану Миловановићу, чије су се идеје показале као исправне, док ће његова визија о Балканском савезу ускоро бити остварена, мало је значило што је после кризе номинован за Нобелову награду. Умреће у четрдесет и деветој години, свега неколико месеци пре него што су војске савеза срушиле османско господство у Европи.


Чедомир Антић, историчар
[објављено: 28.09.2008]