ПЕТАР МИЛАТОВИЋ ОСТРОШКИ: ДОГОДОВШТИНА У УСТАШКОМ ГНЕЗДУ У СИДНЕЈУ

Дошавши у Аустралију почео сам се серијом предавања у: Сиднеју, Канбери, Мелбурну., Аделаиди, Бризбанеу и другим насеобинама где Срби живе.

 

И једног дана чујем сопственим ушима преко усташке радио станице ту усташку претњу коју су моји драги Срби у Аустралији крили од мене, вероватно да ме не секирају! Чувши ту претњу одмах сам рекао адвокату Рађеновићу, који је био мој шофер по Сиднеју, да ме одвезе директно до усташког Дома у Сиднеју, али да никоме ништа не говори. Успут нам се прикључио Драган Барјактаревић, новинар „Дуге“ кога је удбаш Миломир Марић послао да прати моја предавања по Аустралији и да ме напада. Барјактаревићу сам рекао да идем у јавну кућу и да он не може са мном тамо да иде јер је већ под гасом.

 

У једном тренутку видим шаховницу на врху зграде. Адвокат Рађеновић није морао да ми каже да смо стигли. Окренуо сам се и видео да на задњем седишту Драган Барјактаревић у припитом стању спава безбрижно. Рекао сам Рађеновићу да ме обојица ту чекају и ушетао сам у усташки Дом.

 

У сали ресторана седело је неколико групица усташа, а за једним столомседео је сам чичица. Сео сам у његовој близини. Прилази конобар.

- Изволите госпар, шта желите пити?!

- Имаш ли лозове ракије?

- Имамо.

- Одакле је та ваша лозовача?

- Из Имотског.

- Е усерем се у ту кућу која нема црногорску лозовачу!!!
 

У том тренутку све усташе се окренуше у мом правцу и први устаде онај чичица који је седео сам. Остали с поштовањем гледају чичицу како прилази мом столу. Осећа се напетост у ваздуху, а мене баш то забавља.
 

- Госпар, је ли слободно сјести за ваш стол?

- Изволи!

Чичица у елегантном оделу, са одговарајућим шеширом на глави, седа за сто. Посматрам његове старачке неговане руке. Севши за сто пружи ми десну руку:

- Дозволите госпар да вам се представим. Ја сам доктор Срећко Ровер.

У том тренутку ми се коса диже на глави. Не од страха, него од дрскости. Одакле смелости учитељу и тренеру свих усташких терориста да приће и седне за мој сто?

Уосталом, помислих, већа је била моја дрскост да дођем у усташки Дом, мечки на рупу.

- Господине Ровер, ви вероватно знате за чији сто сте сели и немам потребе да вам се представљам, јер ме ваше радио станице одлично представљају.

У сали тајац. Само се чуло моје и Роверово дисање и наш разговор. Сви су се претворили у уво.

- Госпар Милатовић, ми Хрвати цијенимо вашу принципијелност и вашу храброст коју сте доказали да дођете у овај наш Дом и ви сте први Србин у Аустралији који је овдје ушао. Кад би ми Хрвати имали сто таквих као што сте ви, ми бисмо за час посла створили Хрватску до Земуна.

- Господине Ровер, то ће бити никада, а ни после тога! Је ли вам јасно!

У том тренутку сам устао и кренуо према излазним вратима позвавши конобара да платим пиће које сам у међувремену попио, али Ровер није дозволио, дао је знак конобару да је то на његов рачун и кренуо за мном према излазу.

Одлично, помислих, нека ме прати до излазних врата, он ми је најбоља заштита за оно што сам планирао!

 

Дошли смо до излазних врата и пружио сам Срећку Роверу руку да се поздравимо и узевши његово слабашну руку у моју чврсту, стегох је и дрекнух:

- Господине Ровер, дошао сам сада сам у ваш Дом. Запамтите, ако још једном будете преко ваших усташких радио станица, које су под вашом контролом, казали да ме треба спровести са каменом око врата свуда тамо где тврдим да сте ви Хрвати убијали мој србски народ, дајем вам часну реч доћи ћу са свим Србима из целе Аустралије и овај Дом ћемо разидати голим рукама, а све вас усташе повешаћемо за муда, а ја ћу лично вас обесити за језик! Је ли јасно, господине Ровер? Јесте ли добро чули шта вам је рекао Петар Милатовић Острошки овде на вратима? И немојте случајно да ми пуцате у потиљак кад кренем према ауту него ме зовните да се окренем, па онда пуцајте ако смете, али не заборавите да мене метак неће, јер сам, као што знате, преживео два атентата 1986. и 1991. године кад су атентатори ношени на носилима по бечким болницама.

 

Тајац. Пустио сам Роверову дрхтаву руку и кренуо према аутомобилу у којем су ме чекали адвокат Рађеновић и новинар Драган Барјактаревић. Отворивши врата видео сам да је адвоката Рађеновић обливен знојем и да се Драган Барјактаревић мешкољи, да се буди.

 

- Пробуди се мрцино да те водим у ову јавну кућу!, – и показах му на зграду испред и истовремено затворих врата блиндираног Рађеновићевог БМВ-ја.

- Петре, где си био? Ниси, ваљда, тамо био. Видим на врху вијори се усташка застава.

- Да, добро си видео Драгане, попио сам пиће са Срећком Ровером и успуст му испричах целу догодовштину.

- Или си Петре луд, или си генијалан?

- И једно и друго. А сад те водим у србски Дом на Бонерингу, али пре тога Рађеновићу одвези нас до сиднејске опере и поручи твом шефу, удбашу Миломиру Марићу да ћу га обесити за јаја, али претходно ћу наговорити Весну Радусиновић да остави ту неопевану будалу. Драган Барјактаревић се заценио од смеха.

- Сунце ли ти, све знаш!

 

После овог случаја Хрватима у Аустралији није падало на памет да ме помену у њиховим усташким емисијама. Остао сам у Аустралији још два месеца, а у међувремену сам задужио једног Србина да редовно прати све усташке радио станице и да ме одмах обавести да ли су ми опет претили са безбедне удаљености. Нису!