QUO VADIS, СРБИНЕ?

Зашто у великој Русији или некад у Совјетском Савезу, у малој земљи Србији, такозване мирољубиве или демократске државе виде опасност? Ево неколико наслова из познатих периодичних издања: "Кремљ баца рукавицу Америци у Централној Азији ("Le Figaro", Француска); "Русија демонстрира снагу обнављајући летове из времена "хладног рата" (The Independent", Велика Британија); "Србији не припада Косово" ("Bild am Sontag", СР Немачка); "Брине вас Путинова Русија? Има основа", ("The International Herald Tribune", САД); "Русија јача своју војну силу" ("The Guardian", Велика Британија); "Русија - опасна империја" ("Latvijas Avize", Латвија); О чеме се ради?

"У Шангајску организацију о сарадњи - ШОС - улазе ауторитарне државе из састава бившег Совјетског Савеза: Казахстан, Киргизија, Таџикистан, Узбекистан. Неки представници америчке администрације виде у њој организацију Варшавског пакта новог типа, која може да постане противтежа НАТО-у. ШОС је одбацила молбу Вашингтона да САД као посматрач ступи у њене редове, у исто време поздравила је учешће Ирана ("Time", США).

Данас се пред нашим очима формира евроазијски војно-стратешки блок као отворени протутег НАТО, сматра руководилац Центра геополитичких експертиза експертно-консултативног савета за проблеме националне сигурности Државне Думе Руске Федерације политолог Александар Дугин. Русија је 90-тих година кренула потпуно погрешним путем, почевши да неоправдано смањује свој стратешку позицију. Идеја да буде послушни сателит и "регионални жандарм" Америке - потпуно је неприхватљива, није била у складу са определењем руског народа, са његовом историјом и геополитичким статусом државе - довела је Русију на слепи колосек.

Гледајући глобално, власт Горбачова и Јелцина била је злочин против државних и националних интереса Русије. Наравно да у то време није могло бити говора о учешћу у таком блоку, као ШОС. У првим годинама власти председник Владимир Путин је реализовао другу позицију. Он је хтео да на достојнијим основама укључи Русију у североатланску цивилизацију управо - да постане део богатог Севера. Сва међународна стратегија Путина у моменту његовог доласка на власт заснивала се на идеји: "Русија неће бити сателит Америке, али ће да остане део западног света". Није случајно, колико се сећамо, после догађаја 11-тог септембра 2001 године он донео одлуку да подржи Америку у њеној борби са међународним тероризмом. Заправо у то време ми нисмо посебно протествовали против размештања америчких војних база у Централној Азији, која је традиционално сматрана зоном Руског утицаја.

Таква стратегија није нашла оправдање. Сједињене Државе наставиле су да примењују двоструке стандарде: узимали су оно што им је Русија препуштала, али да при томе ништа није давала заузврат. Ето зашто је Путин решио да изгради резервну варијанту као што је ШОС. Из простог разлога да има додатни инструмент притиска на Сједињене Државе и да тако санкционише ступање Руске Федерације у алијансу држава богатог Севера.

Неумереност Америке у настојању да оствари своју праволинијску хегемонију над целим светом, истовремено агресивно понашање њихових сателита у Европи, приморали су руско руководство да измени планове. У условима када Русију желе да игноришу по великом низу стратешки најважнијих дневних питања (о Косову и Метохији, регулисању питања Блиског Истока, реорганизацоији постсовјетског простора) у Путина је дефинитивно нестало стрпљења и он се окренуо трећој стратегији - евроазијској.
    
Тиме је призната чињеница да је Запад конкурент и противник Руске Федерације. Не само зато што је она лоша. Него само зато што су такви закони геопполитике. Уствари, у Русији је била и остаје јединствена шанса да остане независна држава, да сачуна свој цивилизацијски идентитет путем изградње снажног евроазијског блока, који би се оријентисао на савез са великим азијским државама.

Међу њима Русија би имала главну улогу. Само она може да понуди целом евроазијском простору "нуклеарни кишобран" као систем колективне сигурности. Са осталим евроазијским државама њу веже блискост по историјским везама и општи енергетски пројекти, крупна економска сарадња. То су пре свих Кина, Индија, Пакистан и Иран, који демонстрирају бурни темпо развоја.

Данас је евроазијских пројект, који је Путин упочетку одлагао "за после", остао једини животни и непротиворечиви модел развоја руских војно-стратешких иницијатива. То се потврдило на недавним самитима ШОС. Ако је у почетку то била споредна структура, а Русија није журила да се укључи у ту организацију (прибојавала се Кине и још се није била до краја разочарала у Запад), после познатог наступа Путина у Минхену и затезања односа са Севером, ШОС је почео да отвара свој интеграциони потенцијал.

Недавни сусрети у Бишкеку и Ташкенту остварили су нови квалитет те организације. Коначно - организација добија радну форму. Подразумева се да многополарни свет, који је Русији животно неопходан, не може да се гради са ослонцем само на Европу, иако је и сама заинтересована у многополарности света, али је не једном демонстрирала своју слабост, заједмо са Меркеловом и Саркозијем има атлантски вектор спољне политике. Тако Русији није остао други избор него да развија односе са азијским државама, као и са државама тзв. трећег света. То представља 90% становништва Земље, државе са огромним економским, демократским и енергентским потенцијалима.

Закључак је да није страшно што Русију нису примили у "клуб трулог Запада". Њој је тамо било стално неудобно. Уствари, тамо је са радошћу нису ни видели. Коначно, Запад је гурнуо Русију у ШОС. Русија се "прикачила на евроазијски колосек" захваљујући сталним притисцима које је на њу вршио Запад. За такво стање ствари уствари треба захвалити Американцима. Лепше услуге од њих није могло да се очекује - јер "клубу богатих" се не предвиђа дуг живот. Запад срља на дно, у бездан, његове претензије за хегемонијом да влада светом завршиће се потпуним крахом.

Шта рећи о војним потенцијалима ШОС! Шефови држава које улазе у његов састав у изјавама одричу његову трансформацију савеза у бојни блок (мада, обратите пажњу, после таквих изјава, упутили су се на заједничке војне вежбе под Чељабинском). Ни то не треба да нас удивљује. Погледајте, Американци називају своја бомбардовања "хуманитарним" и кажу да код њих "нема никаквих планова да успоставе хегемонију над светом". У случајевима када уништавају армију противника, војни представници изјављују да је у питању само "хуманитарна операција". ШОС се такође удружио за "борбу са терористима и против дистрибуције наркотика у региону" и "нема никаквих глобалних амбиција". Уопште, као да се не ради о блоку, него је то организација која је основана ради "дружење и размене искуства у борби против тероризма".

Али, као идеолог Евроазије, Дугин може себи да дозволи да назове ствари својим именом. Русија данас са Кином раде на оснивању војног блока, који је усмерен на учвршћење многополарног света, ојачање супротстављања експанзији НАТО. Коначно, то је кренуло на пут даљег развоја.

Међутим, још постоји мораторијум на ширење ШОС. Сматра да га је неопходно изменити, у њега примити као равноправне чланове све који желе. Не примити само "тројанског коња" Америку. ШОС би Туркменију и Иран примио одмах. Не треба се бојати заоштравања односа са САД. Уствари, ако никога новог и не приме у ШОС, није битно. Сваки пут, када Русија испушта иницијативу, она се нађе у положају губитника. Раније су говорили: "Ако не распустите Варшавски блок, то ће заоштрити ситуацију". Распустили су га, али заоштравање није прошло. Затим је Запад испоставио ултиматум: "Ако не дозволите националним Републикама да добију независност, имаћете велике проблеме". Савез су распустли, а проблема са Западом постало је још више.

Колико још пута је могуће реаговати на "плашење" на такав начин! Американци упадају у туђе државе, пљачкају, убијају - и, како они уверавају свет - то није важно, вачно је да све државе постану демократске. Ако Иран уђе у ШОС, то би био реална шанса за Русију да заштити десетине милиона иранаца, који могу да страдају у случају војног упада Американаца. Значи, државе као Иран и Туркменија - треба обавезно примити у ШОС. То је неопходно потребно ради подршке мира и покоја и за очувања основних људских права у региону.

Прелом се десио наоружавањем Грузије и гурањем њене армије у рат. Америка је направила још једну авантуру. Настрадао је мали народ, који је кратковидо оценио куда иде! Иде од својих суседа, на улару Америке. Blitz Krieg американциа овог пута није успео. Наишао је на одговор који нису очекивали. Уместо Олимпијског славља, ватромета и медаља, американци убедише грузине да свом силином ударе по најближим суседима. Обило им се о главу. Дошла им је хуманитарна помоћ од 20-так НАТО војних бродова са крилатим ракетама домета до 2000 километара. Пружа кишобран и чува малу брдску Грузију и добре кавкаске народе од "Ирана" и "Северне Кореје". Лепо су то смислили, као и остала лажна пењала и смицалице. Пуче лаж као балончићи од пене, као клобуци после кише.

Сада ће Америка да удари санкције Русији? Као да Русији и Србији нешто посебно треба из Америке.

Председник Русије Димитрије Медведев је категорично обећао: Русија ће штитити своје грађане, без обзира где се они налазили и бранити своје интересе у регионима у којима постоје Дусији пријатељске државе. Премијер Путин прошле недеље изјави у Сочију америчкој компанији CNN: недалеко одавде дошли су амерички бојни бродови са ракетним наоружањем на палубама, са дометом неколико стотина километара. Нису се наши бродови приблизили вашим обалама, него ваши нашим.

Опуномоћеми министар Русије господин Виталиј Ћуркин упита америчког представника на седници Савета Безбедности: Још увек тражите у Ираку средства масовног уништења, због којих сте бомбардовали Ирак? Нема адекватног одговора. Нема одговора зашто је 1999. бомбардована Србија, нема одговора зашто основаше и признаше прву НАТО државу у Европи (није важно како се држава зове) - на територији члана Организације уједињених народа, у Србији.

Очевидно је да је удар по Србији била војна агресија, мимо одлуке Савета безбедности, уз кршење свих међународних норми. Без права на жалбу, без права на оштету. Агресор основа суд да суди жртви, пред очима целог обневиделог света. Надајмо се да ће ослепљени агресивном светлошћу прогледати. Надамо се да злочини не застаревају. Потомци Карађорђа, Милоша и Његоша, када дођу на власт - тражиће оштету. Доведена преко бомбардовања марионетска ДОСовска власт није смела да помене агресију, и сада несме да помене оштету. Научила је, наређено им је и морају да се играју осећањима свих Срба, да агресорима испоручују српске главаре и генерале који су пружали сјајан отпор надмоћном агресору. Биће то у историји упамћено као невиђен организовани отпор агресији, као подвиг српске војске. Без обзира на циничан став досманлија да "нисмо победили НАТО". Јесмо, победили смо - итекако смо их победили. Поносни смо на такав отпор, који је за европу незамислив. Тај љихов злодан и годинама планирани Blitz Krieg није потрајао три или седам-осам дана, него целих 78. У размаху агресије, уништавања свега што им је пало на циљ, нашли су медијаторе у лику зликовца Ахтисарија и компаније да Србе преваре на мир, да се агресор одмори за нове залете, на агресију на друге земље. Потписаше некакав Кумановски споразум, Уједињени народи донеше некаву Резолуцију (1244). Зашто некакву? Зато што ништа не испунише, доведоше крвавог до лаката извршиоца Кушнера, да прави НАТО државу. Зато што им се ништа не сме и не може веровати. Зато што преварише Србе, ништа од потписаних обавеза не извршише!

Наше војсковође побеђују и даље - на агресорском црносудилишту у Хагу. Надајмо се да ћемо наплатити штету кад-тад, до тог времена Америка и НАТО не банкротирају.

У тако глобалној ситуацији Србија и Срби треба да размисле у ком правцу се креће економска и геополитичка снага у свету и да самостално, без бојазни и притисака са било које стране, стратешки определе свој избор. Да се окрену пријатељима.