Од Косова до Косова

Марко Миљанов у једном писму кучком командиру Нову Спасојеву вели да несита сила чојства не заслужује. Ту смо заслугу, каже он, познали од Косова до сад. Свака сила и круна несавјесно се према Срба показала. Они жале нас од турскога тирјанства да не под своје  метну.

Српски интегрализам никада није одговарао моћницима са Запада. Још је Његош говорио, а Љуба Ненадовић записао, да је лицемјерна Европа двјеста година под српским грлом држала мртву турску руку. Тог «болесника на Босфору» западноевропска дипломатија је толико дуго на апаратима одржавала у животу, само да би неутралисала српски интегрализам и руски утицај који је преко Срба долазио на Балканско полуостврво. Успут, вршена је под Млетачком Републиком и Аустријом «европеизација» наших сународника њиховим унијаћењем и католичењем. Преци великог броја данашњих Хрвата били су Срби, па Срби унијати, па онда Срби католици и на крају - Хрвати. Истовремено, сви преци данашњих Бошњака/Муслимана су прво били Срби, да би под турском окупацијом постали потурчени Срби и на крају, у Брозовој Југославији -  Бошњаци/Муслимани. А све то нам се дешава због тога што, метафорично казано, Вук Бранковић од Косова до наших дана тврдо вјерује да Европа - «нема алтернативу». A када је мртва турска рука коначно иструлила, кад је слом турског и аустро-угарског царства постао историјска неминовност, тадашње Солане и Рени су нам одмах скројили нову капицу, заправо нову историјску маглу звану - Југославија. У ту узалудну грађевину, у тај савремени Скадар на Бојани, српски народ је узидао неколико милиона гробова. И још је приде, превођењем у нове националне идентитете, југословенчењем, македончењем,  бошњачењем и црногорчењем, велики број Срба неповратно «интегрисан у савремене цивилизацијске токове». Опет из истих разлога, под паролом «слаба Србија – јака Југославија», не би ли се неутралисао српски интегрализам на Балкану и стварање српске националне државе која би као таква представљала пријетњу себичним интересима наших  западноевропских «усрећитеља»

Данас, када је Југославија постала прошлост, када су иза ње остале крваве рушевине српске националне историје, све од Карађорђа и Светог Петра Цетињског наовамо, иста та Европа, руковођена истим старим интересима,   нуди нам нову историјску маглу звану евроатлантске интеграције. Јер, (јесте ли то примијетили?) под тим појмом они обавезно подразумијевају наш поглед у будућност, што подразумијева беспоговорно одрицање од прошлости. Другим ријечима, они нам нуде нову шарену лажу, нову маглу, с циљем да нас као народ одврате од извлачења историјских поука, како би нас  лакше подвргнули новој наркози, новом отупљивању нашег рефлекса за национално самоодржање.

Бриселски евроунијати, уствари, покушавају да нам наметну нови систем вриједности, да нас шенгенским визама и сличним опсјенама европеизују, мондијализују... Да нас претворе у народ без памћења и историјског утемељења. Зато од нас захтијевају да, зарад мртвог слова на папиру званог Споразум о стабилизацији и придруживању», које бриселским бирократама треба да прибави легалитет за нове уцјене и притиске, пљунемо на наше претке, на њихове гробове и њихове снове и завјете. А то није ништа друго до наметање новог конвертитског идентитета. Отуда си данас, уколико си Србин, ретроградни митоман и антиевропејац. Зато као Србин не можеш бити добар грађанин, па чак ни било какав грађанин. Због тога једино у случају Србије не важе закључци Бадинтерове комисије о неповредивости авнојских граница. И због тога једино за Србе не важе међународне декларације и пактови о људским правима и слободама. Нигдје: од Косова, па преко Црне Горе, до - Книнског Косова! Због тога нам и отимају Косово! Због тога ратни злочини над српским народом нијесу то што јесу. Отуда Рамушу Харадинају и Насеру Орићу потврда од Хашког трибунала да су невини као беба у колијевци. Отуда Срба више нема на просторима Крајине, док њиховим политичким лидерима суде у Хагу за «геноцид» над џелатима и убицама српског народа. Могу ли се замислити јеврејске вође на Нирнбершком процесу како им међународни трибунал суди због злочина почињених у Аушвицу и Маутхаузену? А то се управо дешава Србима: у Хагу суде Милану Мартићу чија је скоро комплетна етничка заједница побијена или протјерана из Хрватске. У Хрватској се деведесетих година поновио геноцид над Србима из Другог свјетског рата, а у Хагу кривцем за то проглашавају управо политичког вођу тамошњих Срба. И не само њега, већ и све остале политичке вође Срба из последње деценије двадесетога вијека! Западни центри глобалне моћи српски народ сатанизују као разбијача Југославије, иако су Срби једини бранили Југославију. Није случајно словеначки политичар Антон Корошец 1919. године казао: Срби су нам дали златну кобилу која се зове Југославија, а ми ћемо им вратити ислужену рагу. И ту није крај, већ се, како се ствари развијају, они спремају да и постјугословенску Србију избришу с карте Европе. Ко нам гарантује да се већ сјутра неће отворити питање рашке области и Војводине?

Неко ће можда рећи: о чему овај прича, ово је 21. вијек!? Е баш због тога што је 21-ви, да би опстали Србима, ми као народ морамо напустити југословенско-гарашаниновску матрицу српске националне политике и престати да се свима и свакоме извињавамо што смо Срби. Таква политика  по свему што је чини припада двадесетом и деветнаестом вијеку. Морамо коначно повести политику здравог и модерног српског интегрализма, примјереног двадесет и првом вијеку. Умјесто европских, ми се морамо окренути нашим српским интеграцијама. На којим темељима? На оним које наши «усрећитељи» покушавају да затру као највећу опасност по њихове интересе на нашем животном простору: на светосавским и косовским. Јер, све наше историјске приче, ма колико биле велике, све осим Светог Саве и Косова, су мање-више регионалног карактера. Јесте, напримјер, Карађорђе велика српска прича, али ипак, кад кажемо Вожд, прва асоцијација нам је - Шумадија шљива и опанака. Јесте, рецимо, Свети Петар Цетињски велика српска прича, али при помисли на њега истовремено помислимо и на камену пустињу око Цетиња. Али кад кажемо Свети Сава или Косово – тада мислимо на сав српски народ. Светосавско-косовска прича у себи носи идеју свесрпских интеграција, обједињује сав српски етнички и духовни простор, обједињује и све друге наше велике локалне приче које су сазидане на том неуништивом духовном темељу. На њему, дакле, треба да зидамо нашу националну будућност као стари европски народ, са дубоким историјским памћењем и снажном државотворном традицијом. Само треба да будемо паметни и да вјерујемо у то, јер ми то можемо, јер смо ми ипак најмоћнији и најбројнији народ на простору бивше Југославије, јер су у нашим рукама кључеви регионалне стабилности. Да стварамо, дакле, државу – а не државолику творевину која ће бити огледно добро бриселских бирократа.

Зато, не вјерујте бриселском централном комитету и његовим комесарима. Што каже Марко Миљанов у поменутом писму, кад би њега Бог на добро обрнуо, па да сједини српство: Босну и Ерцеговину, Црну Гору, Србију и Стару Србију, да је то српска краљевина, а Срби ће знат како ће бит благодарни својему избавитељу – бисмо му свакојако добро жељели. Али он хоће супротно, хоће оно што води нашем нестанку с историјске позорнице. Несита сила чојства не заслужује. Они нас лицемјерно жале од последица претходног тоталитаризма, који су нам исти они наметнули, да би нам сада, када му је прошао рок употребе, наметнули нови, бриселски тоталитаризам.