СРПСКИ ИНТЕГРАЛИЗАМ И ЦРНОГОРСКИ НЕОНАЦИЗАМ (4)

 Данашњи однос свјетских центара моћи према српском питању на Балкану црногорском неонацизму умногоме иде на руку, али то неће до вијека бити тако. Никад се историјски процеси нијесу одвијали праволинијски, у складу с очекивањима и потребама носилаца оваквих идеолошких пројеката, па неће ни у будућности. Јер о томе, како каже народна пословица, човјек снује а Бог одлучује. Уосталом, стварност је већ демантовала тезу једног од најзначајнијих теоретичара глобализма Френсиса Фукујаме који је почетком деведестих година двадесетог вијека прогласио крај историје. Једино што је сигурно је да свијет одувијек функционише на принципима добра и зла и да је борба тих двају принципа погонско гориво људске историје. Али, све док се то до краја не покаже и у нашем случају, идентитет српске националне заједнице у Црној Гори биће изложен голготском страдању. Због тога ће овдје опстанак Срба искључиво зависити од тога колико је јака њихова самосвијест и колико су (и колико дуго) спремни да бране сопствени национални идентитет. По том питању данас највећа одговорност лежи на српској интелектуалној елити, и политичким партијама које гласа српска заједница. Уколико та два фактора буду достојни носиоци те одговорности и успоставе минимални консензус који ће се састојати у ставу да је за Србе у Црној Гори најважнији задатак бескомпромисна борба за одбрану националниог идентитета, те да је за њих, кључне носиоце те борбе, тај став важнији од остварења било каквих краткорочних појединачних и групних циљева и интереса, изгледи за опстанак Срба у Црној Гори биће велики. Уколико, пак, не буде тога консензуса, шансе за то биће сведене на минимум.

      Од највеће важности је да српски интелектуалци и српске политичке партије свакодневно подебљавају линију националне динстинкције између српске и новоцрногорске заједнице и тако спороводе процес децрногоризације српске самосвијести у Црној Гори. Неопходно је разјаснити због чега је све за Србе у овим околностима важнија заједница са цјелином српске популације на Балкану од инсистирања на заједници која више суштински не постоји, тј. од насилног самоубилачког заједничарења са онима који ту заједницу не желе - новоцрногорским конвертитима који су Србима најближи крвни сродници. А да би то било могуће, Срби морају престати с обоготворавањем црногорске државности, морају схватити да је традиционална историјска Црна Гора само један мали дио њихове укупне националне историје, те да та Црна Гора више дефинитивно не постоји, јер ова данашња Црна Гора је њена негација и њен убица.

      Из црногорске прошлости Срби требају једино да чувају завјетну његошевску немањићко-косовску националну и државну мисао и културно наслеђе настало на тој мисли, јер та мисао надилази границе Црне Горе и као таква припада укупном српском националном корпусу. Све остало, све локал-патриотско, племенско и уско црногорско, па и саму идеју црногорске државности, треба за свагда одбацити. Потребно је на насилно «црногорчење» одговорити тоталним «расцрногорчењем», понашати се пропорционално обрнуто плановима и очекивањима идеолога новоцрногорства. Што јача граница према Србији – то јача политичка и културолошка, тј. општедуховна граница према националним Црногорцима и чвршћа веза са Србима изван Црне Горе! Једном ријечју, сами Срби морају рашчистити с погрешним увјерењем да је некако ипак могуће помирење између српске самосвијести и црногорске државности. Потребно је, дакле, да и Срби почну да се понашају прагматично, да се ману последично-емотивних реакција у односу на историјски процес чији смо судионици. Ова Црна Гора дефинитивно није она историјска Црна Гора. Историјска Црна Гора је у својим темељима имала српски немањићко-косовски интегрализам, док ова данашња за свој темељ има црногорски неонацизам. Зато је ова Црна Гора негација и убица оне прве Црне Горе. На земљи је и онако све пролазно, па зашто не би била пролазна и Црна Гора? Она Црна Гора је нестала с историјске позорнице, па зашто не би нестала и ова данашња? Колико је само великих, за историју цивилизације неупоредиво значајнијих држава једном за свагда нестало са географске карте, па зашто би онда Црна Гора била вјечна? Тим прије што је постјугословенска Црна Гора утемељена на голој лажи и најбруталнијем идеолошком насиљу! Српски народ је постојао и прије Црне Горе, па зашто онда не би постојао и након Црне Горе? Али, исто тако, с историјске позорнице су нестајали и бројни народи, па се то може десити и Србима у Црној Гори, и то баш због њиховог робовања култу црногорске државности. Даље робовање том култу није ништа друго до забијање главе у пијесак и колективни идентитетски суицид. На децрногоризацији као једном од кључних услова опстанка и јачања српске самосвијести у Црној Гори се мора радити неодступно, организовано и крајње рационално, а не само емотивно и стихијски. И нарочито, не псеудо-романтичарским реториком и манирима из деветнаестог вијека. Неопходан је радикалан раскид с матрицом бескрајног традиционалистичког понављања ода славној прошлости српске Црне Горе и ламентирања над њеном злехудом судбином. Треба изаћи из прошлости у садашњост, из фикције у реалност, из псеудоромантичарских заблуда у стварност, али тако да тај излазак не буде улазак у нову заблуду и крајност, да се не деси раскид са историјским континуитетом. Јер, ако би се извршио такав раскид, онда би Срби изгубили најјачи идентитетски стуб – својство историјског народа. Када примјера ради, младом човјеку, одраслом у урбаној средини, изван домашаја гусала, данас сервирате изанђалу синтагму из времена националног романтизма «васколико српство», или напримјер «Црна Гора - српска Спарта», тиме ћете га сасвим сигурно одбити од ваших ставова и размишљања. Он ће вјероватно помислити: овај живи у прошлости. Али, ако истом том младом човјеку кажете «српски интегрализам», он ће вас лакше разумјети јер та синтагма означава историјску константу на начин примјерен нашем времену. Због тога Срби морају подмладити своју елиту, која ће, онда, знати да се ухвати у коштац са националним проблемима.

      Морају се оснивати кључне националне институције. Оне онда морају развити свестрану сарадњу са истим таквим институцијама у Србији и Републици Српској. Срби се, користећи уставно-правне механизме, морају изборити за њихово финансирање из државног буџета и буџета јединица локалне самоуправе. Потребно је и формирање читаве мреже националних невладиних организација и њихово повезивање са сличним организацијама на свесрпском етничком простору. Једном ријечју, потребно је стварање снажног српског националног фронта који ће водити организовану борбу за остварење  српског националног интереса на тлу Црне Горе. Опстанак СПЦ, културно-просветна аутономија, пропорционална заступљеност Срба у државним органима и институцијама и држављанство Србије су кључ за очување идентитета српске заједнице у Црној Гори.