НАТО глобалистички

Да ли можете да замислите Београђанку у пламену? Да ли можете да замислите грозоморне сцене после експлозије бомбе у аутобусу ГСП-а?
     Ако можете да замислите наше војнике у оквиру НАТО контингента у Авганистану или као америчке савезнике у Ираку – требало би да се потрудите да себи представите и наведене нежељене сцене!
     ГЛОБАЛНИ БУНТ НАСПРАМ ГЛОБАЛНЕ ИМПЕРИЈЕ
     Глобални тероризам је, како је то јасно и језгровито написао Масимо Фини, „предвидљива последица једног глобалистичког и мондијалистичког кретања чија је основна тенденција та да се створи једна једина светска држава, једна једина светска влада, једна једина светска полиција, једно једино светско тржиште и један једини тип индивидуе: Велики Потрошач.“
     Још се није родила таква глобална држава, и све мање је вероватно да ће се и родити. Али постоји огроман простор под доминацијом једне империје. Он је у духу хијерархије међу државама испуњен вазалним земљама. И онима које то нису, али су тако лоциране да стално могу да се суоче са већом или мањом „хуманитарном“ војном интервенцијом.
     Отуда, иако не постоји глобална држава, постоји „колонијална империја“ од глобалног значаја – империја која ниподаштава суверенитет подређених земаља. Из тога реално произилази да ће сукоби у зони доминације САД све мање имати карактер традиционалног рата између држава, а да – како каже Фини – „нужно попримају облик тероризма“.
     Речено тим пре важи јер „колена“ империје са глобалним претензијама – све чешће клецају. У наредним годинама њена моћ ће се неминовно смањивати. А како је приметио социолог Џејмс Дејвис – човек који је дубински проучавао револуције и њихове узроке – народ се не буни онда када му је најгоре, већ онда када осети да је власт слаба. То се дешава чак иако је однос државе према поданицима, или колонијалне силе према подређеним областима – постао подношљивији.
     Уједно, историја нам пружа много примера да када страсти експлодирају у први план не долазе они који нуде практична, одржива, решења. Вођство тада преузимају екстремисти који позивају на одмазду и нуде илузорне али, за многе, примамљиве опције.
     Све у свему, ако кроз призму Дејвисових истраживања погледамо на свету у коме имамо (бар у једном његовом делу) самовољног Великог полицајца – чак и ако се уразуми јер увиђа да је његова снага много мања него што је мислио – можемо да очекујемо даљу ескалацију сукоба. Пандорина кутија је отворена и изгледно је да ће отпор у окупираним, и неким ваневропским вазалним државама, узимати маха.
     Глобални тероризам готово сигурно неће замрети. Напротив – можда ће попримити до сада и неслућене размере.
     МИРНА ИЛИ КРВАВА СРБИЈА?
     Где смо ми у овој причи? Па, данас је – макар већина нас – опредељена против приступања Северноатлантској алијанси. Напросто, повређени смо због понашања САД, и дела савезника и вазала те земље, у вези са Косовом и Метохијом. Свежа су нам сећања на агресију на наше земље, цинично названу операција – „Милосрдни анђео“. Уз то, и из практичних али и историјских разлога, упитамо се да ли има смисла да будемо део савеза чија су „копља“ – а тешко је поверовати да није тако – и даље усмерена у правцу Русије.
     Но, пре или касније питање приступања НАТО-у сигурно ће бити поново постављено! А до тада, искрено се надам, успећемо да се изборимо за макар прихватљиво решење проблема Косова и Метохије. Пошто нисмо злопамтила, личило би на нас до тада занемаримо све покушаје водећих НАТО земаља да нам отму Косово. Да заборавимо и бомбардовање Србије из 1999. године, и њихово индиректно и директно мешање током агресије на Српску Крајну и Републику Српску 1995. године. Тако, неће више бити психолошких баријера које нас спречавају да се уврстимо у НАТО ешелоне.
     С друге стране, наћи ће се поново неки министар који ће апеловати на наше потрошаче апетите, манипулативним изјавама типа: „па у тим земљама се производе најквалитетније ципеле – зар мислите да можете да их носите ако нећете да постанемо НАТО земља?“ (Претпостављам да ће до тада заговорници „чланства“ сазнати да се аутомобили – које је спомињао министар Шутановац као жељени артикал од стране наших грађана – углавном производе у Кини, Кореји и Јапану.)
     У условима када се труде да нам замагле видике, да нам ослабе моћ апстрактног мишљења и сагледавања ланца узрока и последица, да са нама непрестано манипулишу – морамо стално да имамо у виду макар једну ствар: ништа није бесплатно!
     Приступање НАТО-у платићемо, ако не и трагедијама на нашим улицама и у јавним објектима, онда бар сталном стрепњом од њих. Уз то, пре или касније, шта год нам причали тзв. Атлантисти, почеће да стижу ковчези са телима наших војника погинулих „иза седам мора и седам гора“. Не зову нас у споменути војни савез јер лепо певамо или што желе са нама да играју кошарку. У питању је „данак у крви“!
     Међутим, ми смо свој данак недавно већ платили. То знају и они који хоће да ућаре два пута. Када је Стефан Лазаревић предводио српске одреде који су, као део турске армије, 1402. године ишли у сусрет Тамерлану – радио је то јер је морао. Данас ми то не морамо да радимо!
     Односи у свету су сада такви да Србију нико више не може да нападне. Стога, није нужно да идемо у „савез“ са онима који би то у другачијим околностима могли да ураде, како би им се умили да то и не ураде!
     НЕЖЕЉЕНИ АЛИ ОСТВАРЕНИ КОСОВСКИ ПРОФИТ
     Тужно је то рећи: имамо и неку корист од садашње ескалације кризе у вези са Косовом и Метохијом. Несумњиво, сада нико неће – формално или неформално – приступање НАТО-у истински поставити као услов за наш улазак у ЕУ. Да не сматрају да им на неки начин користи да Србија постане део ЕУ, водеће земље те заједнице не би нас подстицале да тражимо пријем. Стога, неће нас додатно ни спутавати сада када ми сами размишљамо да ли има смисла да наставимо путем (потпуне) интеграције са онима који нам секу део „тела“.
     Можда ће неко од страних моћника, више индиректно него директно, пробати у стилу „ако прође, прође“, да постави питање приступања Алијанси. Но, томе не треба придавати пажњу.
     Опасније је нешто друго – склоност појединих наших политичара да тим питањем манипулишу како би задовољили своје пријатеље на Западу. Или, можда чак и створили основ за личну корист у будућности. Јер, нигде се не узимају лепше провизије него када се опрема војска која је члан неког – поготово „потрошачког“ – војног савеза. Тада за све постоји изговор, оправдање и прибежиште.
     Неће питање приступања НАТО-у озбиљно покренути САД ни водеће земље ЕУ. Покренуће га, лажно се позивајући на те земље, поједини кругови у Србији! А ми, када размишљамо о колима, ципелама или путовањима – ни у ком случају не смемо да заборавимо безбедност у нашим школама, аутобусима и на улицама! Поготово што те лепе ствари не морамо да плаћамо својом крвљу. Још мање имамо разлога да је проливамо због нечије провизије или због запослења наших, једног дана овде „пензионисаних“ политичара, у структурама НАТО-а!