На ком ће језику певати гуслари у Црној Гори

Како су Црногорска академија наука и уметности и норвешки академик Свен Менесланд покушали да промовишу идеју о уставности црногорског језика.

Норвешки академик Свен Менесланд је на почетку дводневног Међународног научног симпозијума “Језичка ситуација у Црној Гори – норма и стандардизација”, који су организовали ЦАНУ и Институт за источноевропске и оријенталне студије Универзитета у Ослу, поручио да лингвисти који имају супротстављене ставове морају сарађивати, “стварност у Црној Гори је да ће, вјероватно, назив црногорски језик ући у Устав”. На скупу у Подгорици су учествовали најпознатија имена србистике и сербокроатистике из Србије, Црне Горе и иностранства. Дошли су лингвисти који раде на факултетима у Црној Гори као и лингвисти из окружења, а поријеклом су из Црне Горе. Позив је упућеним и институтима у Сарајеву и Загребу, али се њихови представници нијесу одазвали позиву.

Иначе, Свен Менесланд је био учесник и коорганизатор на два слична симпозијума у БиХ, прије три, односно двије године, на стручним сесијама које су се догодиле непосредно пред увођење бошњачког а потом и босанског језика. Норвешки лингвиста је у свом реферату изнио “готова решења” за ову врсту накане а, обраћајући се већини учесника, поручио да раде узалудан посао тиме што покушавају сачувати име српског језика у Црној Гори.

Менесланд, који је као представник Института за источноевропске и оријенталне студије из Осла, био и предсједник Организационог одбора овога скупа, отворено се залагао, без навођења било каквих лингвистичких критеријума, за увођење “црногорског језика” као службеног у Црној Гори. Wегови готово провоцирајући ставови изазивали су низ питања на која он није имао готово ниједан научно заснован одговор. Професор Милош Ковачевић коментарише за НИН:

“Поставило се питање разлога учешћа наведеног Института из Осла у организацији овога скупа. Јасно је да се декларативном подршком из Европе хтјело потпомоћи заступницима 'црногорског језика', на исти начин како је то Свен Менесланд учинио у Босни и Херцеговини, пропагирајући без икаквих научних упоришта постојање тзв. босанског језика. Али, тај наум очито није наишао на одобравање учесника овога скупа, па је господин Менесланд више него разочаран напустио и скуп и Подгорицу, вјероватно закључивши да језичке прилике у Црној Гори ипак нису подударне онима у Федерацији Босне и Херцеговине.”

Сњежана Кордић (Загреб-Франкфурт на Мајни) оцјењује за НИН: “Након што се на скупу чуло и више конструктивних и квалитетних реферата који показују да тезе Свена Менесланда о настанку неколико стандардних језика нису точне, њему више одговара да одређеним политизирањем дисквалифицира читав скуп, јер стручним аргументима то није у стању.”

У формалном разговору, на поменутом скупу, професор Радоје Симић указао је Менесланду да се понаша као лош домаћин и његову опаску да је узалудан посао лингвиста да очувају име српског језика у Црној Гори окарактерисао дрском, а у неформалном разговору (потписница ових редова је имала прилику да чује) Симић је упутио Менесланду кратку поруку: “Срам вас било!”

Изнервиран тиме што његови ставови нису ни код домаћих ни страних учесника, сем код Рајке Глушице, наишли на подршку, Менесланд је изјавио да је “црногорски језик” неминовност, “готова ствар”, што је изазвало буру негодовања великог броја учесника.

Др Рајка Глушица, ванредни професор српског језика на Филозофском факултету у Никшићу, заступала је тезу да је тзв. црногорски језик неминовност, и да је једина улога лингвиста да приступе његовој стандардизацији, заборављајући да је стандардизација српског језика који се у Црној Гори употребљава давно извршена.

По њеном мишљену за постојање тзв. црногорског језика потребно је двоје: прво, да постоје говорници који га називају црногорским, и друго, да постоји самостална, суверена Црна Гора у којој ће он бити службени језик. Иако су оба наведена аргумента у неколико реферата који су одржани прије Глушичиног проглашени лингвистички ирелевантним кад се говори о идентитету једнога језика, Рајка Глушица се за њих ухватила као за једину сламку спаса за “црногорски језик”. На питање проф. др Милоша Ковачевића да ли она мисли да они који језик називају “црногорским” треба да чине већину у Црној Гори, она је одговорила да број говорника уопште није битан. То би значило, прокоментарисао је проф. Ковачевић, да је битно да има само неколико присталица црногорског језика па да он буде номинован као једини “кандидат” за службени језик у Црној Гори, а да при том уопште није битно што српски језик у Црној Гори има троструко више оних који га сматрају својим матерњим језиком, па га и поред тога Рајка Глушица не види чак ни као равноправног, а камоли надређеног конкурента “црногорском” за службени језик у Црној Гори. Показује се при том, указао је проф. Ковачевић, да је 20 посто оних који су се на попису опредијелили за “црногорски” као свој језик, неупоредиво не само значајније него и бројније, по критеријуму Рајке Глушице и свих присталица тзв. црногорског језика, од 64 посто оних који су се на попису изјаснили за српски језик. “Зар то на најбољи начин не показује на каквим научним апсурдностима Рајка Глушица жели прибавити службени статус 'црногорском' језику у Црној Гори?” – запитао се проф. Ковачевић.

Менесланд, по мишљењу професора Михаила Шћепановића, жели да у Црној Гори примијени неуспио норвешки експеримент, о некаквом црногорском језику на црногорској изворној дијалекатској бази, што је немогуће, и што је у свом реферату показао, да је у Црној Гори у службеној употреби српски језик ијекавског изговора настао на дијалекатској основи источнохерцеговачког говорног типа. И то су аргументи који се не могу оборити.

“Колегиница Рајка Глушица, једина од свих овде присутних лингвиста, користи политикантске, уместо лингвистичких аргумената, гради кућу почињући од крова. Наиме, она полази од завршне фазе у нормирању једног језика (реконструкције), при чему превиђа чињеницу да се ништа не може реконструисати. Дакле, нешто чега нема, јер не постоји црногорски језик. Уколико хоће да приправи свој црногорски језик, онда мора кренути од прве фазе – одабирања, узети неки од црногорских говора зетско-рашког говорног типа, и тај тип провести кроз све фазе нормирања, 'окитити' га нормативном литературом (граматике и речници) и пустити га у функционалне стилове на 'цеђење', и у школе – које би прихватиле улогу заморчета, што су радили неки претходници Свена Менесланда у Норвешкој. По оваквој накани, господа Менесланд и Глушица скидају мој капут, скраћују му рукаве и називају га својим! Не, господо, то је мој капут скраћених рукава; као што се ни српски језик у ЦГ не да поткресивати, како коме падне на памет и како ко дограби косијер”, рећи ће Шћепановић за НИН.

У јавној дискусији након реферата Глушице, Сњежана Кордић је цитирала књигу Бригитте Бусцх и Хелен Келлџ-Холмес из 2004. у којој ауторке подсјећају на “улогу лингвистике као нечег одвојеног од владајуће политичке силе” и упозоравају код назива хрватски, српски, босански језик у новим уставима да “једна од улога коју би лингвисти могли имати је да истакну контрадикције које стоје иза тих назива”.

“Позитиван је њен став да у стручним књигама језик треба описивати онакав какав је, а не измишљати умјетне разлике. Али називати то 'стандардизацијом' је погрешно јер би значило да људи у Црној Гори досад нису говорили стандардно. Оно што колегиница Глушица назива 'стандардизација', у ствари је кодификација (нормирање) црногорске националне варијанте. Кодификација не значи настанак новог стандардног језика јер националне варијанте и других језика који се говоре у неколико држава имају засебне националне кодификације, нпр. постоји америчка, британска, аустралијска и канадска кодификација енглеског језика. Једнако тако постоји хрватска, српска, бошњачка и црногорска кодификација данашњег заједничког српскохрватског језика. Као што енглеским језиком говори више нација у различитим државама, тако српскохрватским језиком говоре четири нације у четири државе”, каже Кордић у разговору за НИН.

Наша саговорница истиче да се у Црној Гори (а како стоји у реферату Глушице) уставно проглашавање службеног језика повезује с добивањем националног идентитета, стабилности, среће и мудре језичне политике. “Али онда би испало да су без националног идентитета, стабилности, среће и мудре језичне политике државе попут нпр. Америке, Енглеске, Wемачке, Италије, Мађарске, Норвешке, Данске, Шведске јер оне немају уставно проглашен службени језик.”
Норвешки лингвиста Пер Јакобсен се са становишта лингвистичких теорија о структури слога, као једном од основних фактора за идентитет и постојаност језичког система, осврнуо на покушај нормирања црногорског језика. “Језик је исти све док структура језика остаје иста” – сматра Јакобсен, закључујући да на основу расположиве грађе о “црногорском језику” на нивоу система израза нема битних структуралних разлика са српскохрватским стандардним језиком.

Дански лингвиста Хенинг Мерк је на скупу скренуо пажњу да је у Црној Гори на сцени покушај да се једна варијанта прогласи посебним језиком. “Системски гледано, ради се о једном језику, српскохрватском, јер је граматичка структура потпуно иста; генетски гледано, такође је ријеч о једном језику јер је његова основа новоштокавско наречје; и у комуникативном смислу то је један језик, јер је међусобна разумљивост потпуна.” Лингвиста Мерк је упозорио колеге из Црне Горе, који тврде да је црногорски посебан језик, да је у иностранству свијест о једном језику заснована на његовој престижности. “Српски ће и даље бити студијски предмет у иностранству, свакако, хрватски ваљда такође, босански можда, бар из разлога политичке коректности, црногорски – никада”, оцјењује за НИН професор Мерк.

“ Схватам зашто се Институт за источноевропске и оријенталне студије Универзитета у Ослу појавио као организатор скупа, једино је Свен Менесланд изнио мишљење да у Црној Гори треба да егзистирају оба имена за језик(српски/црногорски) и без икаквих аргумената и неосновано покушао да пројектује будућа језичка дешавања”, коментар је Јелице Стојановић, лингвисте из Никшића.

Ставови Свена Менесланда и Рајке Глушице били су “својеврсни лакмус папир да ли треба или не треба доносити закључке са овога скупа”(Ковачевић). Пошто су се сви учесници у својим рефератима и дискусијама недвосмислено изјаснили како о непостојању, тако и о немогућности постојања “црногорског језика”, Свен Менесланд питање закључака, чије усвајање је наговијестио приликом отварања скупа, није ни стављао на дневни ред завршне сесије, јер је било више него очигледно да би ти закључци били потпуно супротни његовим жељама и ставовима. А неусвојени закључак, који проистиче из ставова изнесених у највећем броју реферата и дискусија, јесте да у Црној Гори научно упориште има само назив српски или пак српскохрватски језик.

Закључци са научног скупа су изостали а ЦАНУ је, чини се, имао задатак да промовише идеју о црногорском језику. Треба истаћи, од када су почели немири на Одсјеку за српски језик и књижевност због увођења назива Матерњи језик и када је, углавном са Београдског универзитета, Филозофски факултет у Никшићу остао без иједног гостујућег професора, а 28 професора средњих школа остало без посла због преименовања наставног предмета, ова се институција није оглашавала. Предсједник ЦАНУ Момир Ђуровић је у завршном поздравном говору захвалио Свену Менесланду и изразио очекивања да ће помоћи да се ријеши језичка ситуација као у Босни.
Крај међународног научног симпозијума “зачинио” је академик Бранислав Остојић; извинио се у име ЦАНУ, Менесланду (иако током дводневне дискусије није реаговао на критике њему упућене), и подвукао да ће Академија бити вјечно захвална норвешком лингвисти.